LIBIJA: SVE SE VRTI OKO NAFTE

RAFINERIJA NAFTE U LIBIJI

     Od samog početka bilo je jasno da je revolt u Libiji drugačiji u odnosu na ono što se dešavalo u Egiptu ili Tunisu. Zapad je brzo reagovao na Gadafijevu primenu sile. Šta je razlog tome? Nafta?

     Zapad, pre svega Francuska, iznenađujuće se brzo javio za reč posle početka pobune u Libiji. Kada je došlo do nemira u Tunisu, Francuska se sasvim drugačije ponašala – u prvom trenutku nuđena je čak pomoć predsedniku Ben Aliju. U slučaju Libije Francuska je bila najglasnija i kao prva evropska zemlja priznala pobunjenike. Verovatno je trebalo popraviti ono što je pogrešno učinjeno u Tunisu. Ali, da li je stav Francuske bio samo politički motivisan, ili su tu i ekonomski razlozi igrali određenu ulogu? Stručnjak za Libiju Alfred Hakensberger smatra da je upravo to slučaj i kaže: "Francuski predsednik Nikola Sarkozi bio je prilično ljut. Primio je Gadafija uz veliku pompu, sklopljeni su privredni ugovori, ali je od nekih – na primer o isporuci vojnih aviona – Gadafi odustao. Avione je poručio u Rusiji".


     Šta se krije iza uzdržanosti Rusije?


     Ekonomski interesi mogu biti razlog što se Rusija uzdržala u Savetu bezbednosti prilikom usvajanja rezolucije o Libiji – ruska državna firma za izvoz oružja sklopila je proteklih godina ugovore o isporuci oružja u vrednosti od dve milijarde dolara. Reč je o tenkovima, borbenim i vojnim trenažnim avionima. Luis Martinez, direktor Centra za međunarodna istraživanja u Parizu ovako objašnjava ruski stav: "Rusija strahuje da će izgubiti glavnog kupca oružja i da će biti doveden u pitanje projekat Gazproma. Za Moskvu je Libija kao mali Irak – kupuje mnogo oružja i ima iste interese".


     Međutim, za Rusiju je u pitanju više od poslova sa oružjem. Gazprom je 2007. godine dobio licencu od italijanskog državnog koncerna ENI za eksploataciju nafte u libijskoj pustinji. ENI je strana kompanija koja ima najveće poslove u Libiji i pre pobune obezbeđivala je četvrtinu ukupne dnevne proizvodnje od milion 600 hiljada barela.


     Ugovor vredan 28 milijardi dolara

     ENI je 2007.godine sa libijskom vladom zaključila ugovor od 28 milijardi dolara i platila kao bonus još milijardu kako bi obezbedila koncesije za naftu do 2042. godine. Luis Martinez ne ume da objasni zašto Italija učestvuje u intervenciji NATO i kaže: "Tim pitanjem dugo će se baviti istoričari. Šta se, zapravo, dogodilo? U Italiji je 2008. godine naveliko slavljeno potpisivanje ugovora o italijansko-libijskom prijateljstvu u Rimu, a sada su italijanske vojne baze stavljene na raspolaganje NATO za napade na Libiju".


     Razlog mogu biti nepovoljni uslovi za koncesiju za eksploataciju nafte koje su Libijci nametnuli ENI-ju i drugim stranim kompanijama.Vol strit džurnal pisao je u aprilu ove godine da su se zapadne naftne kompanije već pre izbijanja pobune oprostile od Libije. Pri tom je posle ukidanja sankcija 2003. godine došlo do prave trke u obezbeđivanju koncesija. Interesovanje je bilo tako veliko da je državna firma "Nacionalna naftna korporacija" mogla da uspostavi strog sistem poznat kao EPSA-4. Ukratko, Libijci uzimaju 90 procenata zarade, iako naftne kompanije moraju da plate milione na ime taksi za dozvole za istraživanje nafte. Deo proizvodnje koji mogu da zadrže, 11 procenata, je u tim okolnostima skroman.


     NATO to ne radi tek onako


     Lakši pristup nafti uz povoljnije uslove pravi je razlog rata u Libiji, smatraju mnogi posmatrači. To mišljenje deli i Alfred Hakensberger: "Članice NATO to ne rade tek onako, da bi uspostavile demokratiju u Libiji. Reč je o interesima, izvorima nafte, uticaju i moći. Veliki dobitnik biće verovatno Katar koji je pružio bezuslovnu pomoć pobunjenicima. A kako su pobunjenici rekli – ko im pomaže, na njega će se misliti prilikom sklapanja novih ugovora (o eksploataciji nafte)".


     U sukobu Gadafijevih snaga i pobunjenika u pitanju je kontrola nad lukama i rafinerijama. Ko njih kontroliše, ima moć. Za koncerne i njihove zemlje riskantno je da se i dalje oslanjaju na Gadafija, jer je većina luka i rafinerija na istoku Libije koji kontrolišu pobunjenici. 


     Ali, ni njihove izjave nisu nikakva garancija, kaže opozicioni političar Esanusi Bsiekiri: "Svaka obaveza Prelaznog saveta može biti samo privremenog karaktera, jer je i Savet prelazni. To se posebno odnosi na naftu, pošto tu situacija još nije sređena". Ma kako pobunjenici ubuduće delili naftu, od pravedne raspodele prihoda zavisi uveliko demokratija u Libiji. Ukoliko neki delovi zemlje budu zanemarivani, kao pod Gadafijem, moglo bi ponovo da dođe do nasilja.

(Lina Hofman i Nenad Briski)