FABRIKA SMRTI NA OBODU BEOGRADA - LOGOR BANJICA (1)

     Logor na Banjici bio je najveći koncentracioni logor na području okupirane Srbije (1941.-1944.). Logor je radio od 9. jula 1941. do 3. oktobra 1944. Kroz ovaj logor za vreme čitave okupacije prošlo je 250.000 ljudi, a od tog broja njih 30.000 je streljano na stratištu u Jajincima. Danas je nekadašnji koncentracioni logor pretvoren u Muzej-dom Banjica.

     Osnivanje Logora

     Prva ideja o stvaranju koncentracionog logora na Banjici javila se maja 1941. godine. Bilo je potrebno stvoriti jedan veliki zatvorski prostor gde bi bili dovođeni ubeđeni protivnici Nemačkog Rajha kao i svi oni koji nisu podržavali Komesarsku upravu Milana Aćimovića. Po ulasku SSSR-a u rat na strani antifašističke koalicije i početka prvih diverzantskih akcija partizana u Srbiji, stvaranje koncentracionog prostora u okupiranom Beogradu bilo je samo pitanje dana. Zvanično, Banjički logor je oformljen 5. jula 1941. Formalnu odluku o stvaranju logora doneli su nemački komandant grada Beograda i zapovednik Gestapoa u okupiranoj Srbiji, a sproveo ju je u delo tadašnji pomoćnik ministra unutrašnjih poslova Dragomir-Dragi Jovanović. Za logoraški prostor Nemci su odabrali bivši vojnu zgradu 18. pešadijskog puka "Kraljica Marija" na Banjici. Prvi zatočenici iz unutrašnjosti Srbije prispeli su u logor 9. jula 1941. Banjički logor se po formiranju počeo dograđivati. Najpre su ispražnjeni vojni magacini na spratu i prostorije su pretvorene u logoraške sobe. U dvorištu je podignuta visoka stražarska kula, iskopani su temelji za podizanje zida, a takođe su adaptirane i prostorije u suturenu.

     Uprava Logora

     Komandant logora na Banjici bio je nemački poručnik Fridrih Vili, dok je dužnost upravnika logora vršio Svetozar Vujković. Logor je zvanično bio u nadležnost Uprave grada Beograda, pa su tako u logorskoj upravi bili zastupljeni većinom srpski civilni organi koji su vršili razne administrativne poslove. Zamenik upravnika logora je bio Radovan Čarapić. Stražu i obezbeđenje logora davali su vojnici srpske žandarmerije, a kasnije Srpske državne straže i Srpskog dobrovoljačkog korpusa. Zvaničnog banjičkog lekara je davao Gestapo i tu dužnost je sve do rasformiranja logora vršio SS major dr Fridrih Jung, dok su u logoraškoj ambulanti i stacionaru radili uglavnom banjički taoci koji su se pre rata bavili lekarskom strukom. Pored Junga, dužnosti logorskih lekara su vršili i dr Velizar Pijade (zatvoren kao Jevrej), dr Žarko Fogaraš (zatvoren kao pristalica NOP-a). Jedino je dr Fogaraš preživeo logor.

     Raspored po sobama

   

     U raznim periodima postojanja Banjičkog logora pojedine sobe su imale različitu namenu. U prve dve okupacione godine njihov karakter se često menjao. Najpre su bile mešovite, sa zatočenicima različito odmerenih krivica, da bi se zatim u većinu soba nalazili osuđenici na smrt koji su čekali streljanje. U logoru su bile zastupljene i ženske sobe u kojima su dovođeni politički krivci ili taoci po ženskoj liniji. Kako se logor sve više i više punio, ovo pravilo je bilo zanemarivano pa su se tako ženske i muške sobe spajale i postajale kolektivne sobe logoraša.

     Ono što je Banjički logor u organizacionom pogledu činilo posebnim jeste postojanje unutrašnjeg komandnog dvojstva i podela nadležnosti između kolaboracionistčkih i nemačkih organa logorske prave. Podela na "srpski" i "nemački" deo logora bila je uvedena iz praktičnih razloga i nije bila znak postojanja "ravnopravnosti" dve uprave.

     Nemački deo logora bio je pod neposrednom komandom Gestapoa. Njihova je bila poslednja reč u donošenju odluke o sudbini zatočenika i u srpskom delu logora, odakle su zatočenici često preuzimani za dalje isleđivanje ili likvidaciju. Od kraja avgusta 1941. u logor su dovođeni zatočenici iz cele Srbije, tako da je on brzo prevazišao svoju lokalnu funkciju i postao direktna nadležnost nemačkog vojnoupravnog komandanta Srbije.

     Banjički logor je, kao i Jevrejski na Sajmištu, nasuprot već ustaljenoj praksi nacista širom Evrope, bio izložen pogledima ostalih građana. Ovakvo pozicioniranje trebalo je da ima, i imalo je, za svrhu zastrašivanje građana Beograda.

     Knjige ličnih podataka pritvorenika Koncentracionog logora Banjica Istorijski arhiv Beograda preuzeo je oktobra 1968., u okviru fonda Uprava grada Beograda – Odeljenje specijalne policije koje je uredno vodila logorska uprava. Prikazan je izgled koncentracionog logora Banjica, fotografije predstavnika nemačkih i srpskih kvislinških vlasti, fotografije zatočenika logora, streljanje poslednje grupe zatočenika, asanacija terena strelišta u Jajincima, ekshumacija, identifikacija i sahrana žrtava. Istaknuta je tragična sudbina jedne od poslednjih žrtva, dr Rahele Mićić, streljane sa detetom 1. oktobra 1944. godine, samo nekoliko dana pre oslobođenja logora.