SESTRE BRONTE - NEPROLAZNA VREDNOST

EMILI BRONTE

     Emili Džejn Bronte (Emily Jane Brontë) rođena je 30. jula 1818. godine, u selu Tornton u Jorkširu, u Engleskoj, od oca Patrika Brontea (1777-1861) i majke Marije Branvel (1783-1821). Umrla je 19. decembra 1848. godine. 


     Emili je engleska književnica i pesnikinja, zapamćena najviše po njenom delu Orkanski visovi, koji danas spada u sam vrh klasičnih dela engleske literature. Ona je od ukupno šestoro dece bila peta, starija od Ane i mlađa od Šarlote. Godine 1820., porodica se preselila u Havort, gde je Emilin otac prihvatio mesto sveštenika. To mesto će znatno uticati na Šarlotino pisanje i imati odjeka u njenim delima. U detinjstvu, posle smrti njihove majke, tri preostale sestre i njihov brat Branvel Bronte stvaraju imaginarne zemlje (Angria, Gondal, Gaaldine), koje se pojavljuju u pričama koje su tada pisale. Jako malo od Emilinog rada iz tog perioda je ostalo sačuvano danas, sve se većinom izgubilo, osim kraćih pesama u kojima se govorilo o njihovom detinjstvu. Važila je za ženu koja je odbijala da se pokori krutim društvenim normama, a slavu je stekla tek nakon smrti. Živela je daleko ispred svog vremena.


     Emilijin otac bio je Irac, a majka Engleskinja. Patrik Bronte je počeo karijeru kao seoski učitelj, ali je ubrzo postao sveštenik Anglikanske crkve. Godine 1820. on se preselio, sa svojom ženom i šestoro dece, iz Torntona u Jorkšir. Žena mu je umrla od raka 1821. godine. Parohijska kuća, u kojoj su živeli, bila je mala za tako veliku porodicu. Stajala je na vrhu strmog sela, prednji prozori gledali su joj na groblje i crkvu, a zadnji na pustaru po kojoj su devojčice uživale da lutaju. 

ŠARLOTA BRONTE

     Njihov otac u želji da im pruži školsko obrazovanje, poslao je svoje četiri starije kćeri u internat za svešteničke kćeri u Kovan Bridžu. Hrana u internatu je bila rđava, zgrada nezdrava, a disciplina surova. Dve starije sestre, Marija (1814-1825) i Elizabeta (1815-1825), razbolele su se u internatu te ih je otac sve vratio kući, pošto su provele svega godinu dana. Taj internat Šarlota je opisala u svom romanu Džejn Ejr. Posle povratka kući, Marija i Elizabeta uskoro su umrle od tuberkuloze. 


     I tako su u kući ostali samo otac porodice, njegov sin Branvel (1817-1848) i kćeri Emili (1818-1848), Šarlota (1816-1855) i Ana (1820-1849). Posle majčine smrti deca su uglavnom bila ostavljena sama sebi. Njihov otac nije voleo društvo, čak nije ni obedovao sa decom. A njihova tetka, koja je posle smrti njihove majke došla da se stara o njihovoj kući, mada im je davala časove iz raznih predmeta, nije se interesovala čime se deca bave u slobodnom vremenu, pa čak ni ona nije obedovala sa njima. Vremenom je problem izdržavanja porodice postajao sve teži. Otac se nije dovoljno starao o tome; a brat je bio raspikuća i nemiran, nestalan duh. Bio je mnogostrano obdaren, ali nije imao istrajnosti, štampao je nekoliko pesama, pokušao da postane slikar, stupio u železničku službu, iz koje je ubrzo otpušten zbog nehata, odao se piću i opijumu, počeo da pati od pijaničkog ludila, i najzad umro do tuberkuloze 1848.godine. 


     Da bi olakšala porodici, Šarlota je sasvim rano postala učiteljica u školi u Rohedu, u kojoj je provela osamnaest prilično srećnih meseci kao učiteljica. Ona je sa sobom povela Emiliju i Anu, pa su one bile učenice u toj školi.

ANA BRONTE

     Engleska književnost je kroz svoju bogatu istoriju i tradiciju iznedrila mnoge velikane koji su čovečanstvu ostavili dela neprolazne vrednosti, ali istorija književnosti retko beleži pojavu takve samonikle genijalnosti u jednoj porodici, kakvu je iznedrio dom siromašnog sveštenika Patrika Brontea, oca pet kćeri i jednog sina, koji su i pored teških udara sudbine, odrastajući bez majke u veoma surovim i hermetičkim uslovima Jorkširskih pustara, uspela je da dubinom i snagom književnog izraza ostavi duboke tragove svojim vrednim delima, započinjući novu eru književnosti – Eru modernog realizma. 


     Dve njene sestre, Šarlota i Ana, ušle su, zajedno sa njom, u istoriju engleske književnosti. U toj književnosti koja je bez ikakvih prekida postojala preko hiljadu godina, Emilina i Šarlotina dela zauzimaju vidno mesto. Ana je napisala dva romana, Šarlota je napisala četiri romana i smatra se jednom od najvećih engleskih književnica; ali Emili ju je, po mišljenju nekih kritičara, nadmašila svojim genijem. Sve tri sestre pisale su i pesme, ali je Emili bolji pesnik od svojih sestara. Celokupan njen književni rad sastoji se od 177 pesama i romana Orkanski visovi. Ima i onih koji Orkanske visove smatraju pesmom u prozi. Njene dve pesme "Stari stoik" i "Poslednji redovi", nadmašile su sve ostale pesme engleskih pesnikinja. Njene ljubavne pesme spadaju u najlepše pesme te vrste.

ŠKOLA U HAVORTU

     Nepredvidivost sudbine, ali i sva snagu i dubina njenog intelekta, koji teži zaranjanju u dubine ljudske psihologije i nedokučive tajne njene prirode, što će se posebno iskazati u Emilinim književnim delima. Jedini samostalni roman koji je Emili Bronte ostavila pokolenjima, da se u budućim vremenima dive njenoj veštini najdubljih spoznavanja ljudske duše, pretočen je u jednu od najlepših ljubavnih priča svih vremena, na stranice romana Orkanski visovi, koji će književnicu ovenčati svetskom slavom tek posle njene smrti.


     Godine 1838., Emili započinje rad kao guvernanta u školi "Miss Patchett's Ladies Academy". Kasnije, sa svojom sestrom Šarlotom, konkuriše za rad u privatnoj školi u Briselu. Obe su kasnije otvorile sopstvene škole u svojoj kući, ali na žalost nisu imale učenika.


     Kasnije, Emili, i sestre Šarlota i Ana, udružuju snage objavljujući kolekciju pesama 1846. godine. Da bi izbegli predrasude prema ženskim autorima sestre Bronte koriste druga imena zadržavajući samo početna slova svojih sopstvenih imena i tako postaju: (Šarlota) Charlotte --> Currer Bell, (Ana) Anne --> Acton Bell, i (Emili) Emily --> Ellis Bell.

     Godine 1847., izdaje svoj jedini roman, Orkanski visovi, kao drugu u kompletu od tri knjige koju su zajedno izdale sestre (treća knjiga je Agnes Grej koju je napisala Ana). Kada su Orkanski visovi prvi put izašli kritika je bila veoma mešovita. Neki su je hvalili, a neki su je kritikovali. Uprkos tome knjiga je postala i ostala veliki klasik. Godine 1850., Šarlota opet objavljuje Orkanske visove, ali ovog puta kao zasebnu knjigu i pod Emilinim pravim imenom. Orkanski visovi, kao besmrtna priča o ljubavi Ketrin i Hitklifa, nose u sebi tajanstvenu i privlačnu snagu najdubljih ljudskih strasti. Smeštena u divlji predeo ostrvskih pustara, zbivanja čuvenog romana su nezaboravno svedočanstvo o vrednosti ljubavi.

     Kao i svoje sestre, Emilino zdravlje je bilo poljuljano oštrim tempom i životom u školi i u kući. Umrla je 19. decembra 1848. godine od tuberkuloze, odmah posle sahrane svoga brata u septembru iste godine. Sahranjena je ispred crkve "St. Michael" i pokopana sa svojom omiljenom životinjom, majmunog nazvanim Dejv, koji je kasnije otkopan i igračka majmuna je sada izložena u Bronte muzeju u Havortu.


     Isti jorkširski kraj opisan u Visovima, bio je i njen dom. Tamo je zajedno sa sestrama Šarlot, En i bratom Branvelom, pisala priče i pesme o imaginarnoj zemlji Angria. Bila je najpričljivije i najmaštovitije Bronte dete, ali izvan porodičnog kruga nije imala prijatelje. Kao odrasla volela je da posmatra i sluša druge ljude, ali je izbegavala druženje i bilo kakav prisniji kontakt sa njima. Moguće je da je Emili bilo jedina od dece koja zapravo nikad nije napustila imaginarni svet Angrie i da nije bilo nagovora njenih sestara Šarlot i En, zbirka pesma koju su pisale zajedno Poeme od Currer, Ellis and Acton Bell (1846) nikad ne bi bila ni objavljena, kao ni njen jedini roman Orkanski visovi (1847). Sve 3 sestre pisale su pod pseudonimom, zbog zazora koji su kritičari imali prema ženskim piscima. Njen pseudonim bio je Elis Bel. Emili je čak isprva odbila da otkrije svoj identitet posle izdavanja Orkanskih visova.


     Njene sestre su mnogo više putovale i školovale se u inostranstvu, dok je Emili najsrećnija bila kad je u Jorkširu. Za njeno obrazovanje uglavnom je odgovoran njen otac koji je sa njom često vodio razgovore o književnosti i politici. Uzimala je privatne časove klavira i crtanja.


     Posle smrti njenog brata Branvela, pesnika i slikara koji je poslednje godine svog života proveo zavisan od alkohola i otuđen od familije, Emili Bronte se razboleva od tuberkuloze i umire u 30oj godini.


     Prilično štur opis njenog života? Veoma malo se zaista zna o njenom životu, a s obzirom na ono što se zna (vodila je prilično tih, povučen život i volela više imaginarni svet od stvarnog), biografi često izvode zaključke o njenoj ličnosti poredeći je sa glavnim junacima Orkanskih visova.


     Davne 1847. kad su prvi put bili izdani, Orkanski visovi nisu bili cenjeni kao danas. Sve do kraja 19og veka, roman Džejn Ejr Šarlot Bronte smatran je najboljim Bronte romanom. Međutim, kritičari počinju da stavljaju Emili Bronte iznad Šarlot i En, opisujući je kao usamljenog genija, intrigantnu individuu i slobodan duh. Naravno krenule su zatim brojne interpretacije Orkanskih visova, ali do dana današnjeg kada je reč o Visovima, kritičari nikako da se slože ni gde da ih svrstaju. Za neke je to samo ljubavna priča, dok je za druge mnogo više od ljubavne priče i nešto sasvim izuzetno u čitavoj engleskoj književnosti, ako ne i najbolji engleski roman.

SESTRE BRONTE,
FILM IZ 1979. GODINE

     Priča je jednostavna i lako vas može navesti da je otpišete kao samo jednu ljubavnu priču. Ali ono što čini roman posebnim jeste spiritualnost i snaga glavnih likova preko kojih Emili Bronte iskazuje svoje viđenje sveta. Svet Hitklifa i Keti je dečiji, imaginaran, oni simbolizuju biološku energiju ljudskog bića. Oni su pobeda ljudskog duha nad učmalom i dosadnom realnošću koja postoji u svetu Lintonovih i ujedno jedino što želimo da bude stvarno. 



     Šarlota i njen otac su tada ostali sami. Zbog uspeha njenog romana Džejn Ejr, izdavači je ubeđuju da poseti London, gde će otkriti svoj pravi identitet i gde će se početi kretati u malo višim društvenim slojevima, sprijateljivši se sa tadašnjim velikim engleskim piscima Harriet Martineau, Elizabeth Gaskell, Williamom Makepeaceom Thackerayom i G. H. Lewesom. Svejedno nikada nije napuštala ostarelog oca i Havort na više od nekoliko nedelja.


     Juna 1854. godine, Šarlota se udaje za Artura Bela Nikolsa, očevog pomoćnika. Umire devet meseci kasnije tokom svoje prve trudnoće. Šarlota je sahranjena ispred crkve "St. Michael" u Havortu u Engleskoj.

     EMILI BRONTE: Orkanski visovi (1847).  

     ŠARLOTA BRONTE: Džejn Ejr (1847), Širli (1849), Villette (1853) i Profesor, napisala je pre Džejn Ejr, ali su rad odbili više izdavača tako da je objavljen posmrtno (1857).

     ANA BRONTE: Agnes Grej (1847) i Stanarka napuštenog zamka (1848)

     NASTAVAK: SESTRE BRONTE - FILMOVANI ROMANI