GADAFI IPAK NE MORA DA ODE IZ LIBIJE?

     Kao u slučaju talibana, zapadne sile postepeno menjaju odnos prema libijskom vođi: Ogromna slika Gadafija postavljena na centralnom Zelenom trgu u Tripoliju


     Koliko se pristup zapadnih sila rešavanju libijske krize promenio od vremena isključivog insistiranja na tome da Moamer el Gadafi bezuslovno mora da digne ruke od vlasti, napusti zemlju i još se pojavi na sudu u Hagu, ilustruje skorašnja izjava britanskog šefa diplomatije Vilijama Hejga da "Gadafi mora da napusti vlast, ali da je ipak na narodu da odluči da li će ostati u Libiji".


     Pojedini analitičari u ovom zaokretu uočavaju svojevrsnu sličnost sa situacijom u Avganistanu, samo što je, primećuju, Velika Britanija za nekoliko meseci intervencije u Libiji uvidela ono za šta joj je bila potrebna decenija u Avganistanu.


     "Pre gotovo deset godina zapadni svet je bio jedinstven u netrpeljivosti prema talibanima, a njihov režim je predstavljen kao jedan od najgorih na svetu. Iako se situacija za sve ove godine nije bitno promenila, danas imamo drugačiji pristup naših vlada – niko više ne govori o 'bezuslovnoj predaji' jer su naši lideri izgubili svaki nadu da će se takvo nešto ikada dogoditi. Umesto toga dobijamo informacije o pregovorima sa, kako ih sada nazivaju, 'umerenim talibanima', što se nikada ranije nije moglo čuti", piše "Internešenel biznis tajms".


     Slično je i sa Libijom. Britanska vlada je bila ponesena opštom euforijom kada je eskalirao sukob u ovoj zemlji i očekivala je da će režim brzo biti svrgnut. Ispostavilo se međutim da je pukovnik Gadafi mnogo žilaviji od diktatora u Egiptu i Tunisu.


     Uprkos stalnim vestima o napredovanju pobunjenika i uspešnim operacijama NATO avijacije nije se promenila jedina stvar koja se zaista računa – Gadafi još nije zbačen sa vlasti.


     "Tako je britanska vlada uprkos studentskim demonstracijama na kojima se klicalo 'Gadafi mora da ode' ipak došla do zaključka da on ne mora da ode, ali mora da napusti kabinet. Vrlo uskoro možemo očekivati da će nam saopštiti da nije neophodno ni da napusti vlast nego da je dovoljno da reformiše vladu, baš kao u slučaju osvedočenog sirijskog tiranina Bašara al Asada", smatra politički analitičar Vilijam Dav.


     Nezavisno od toga da li će se ove prognoze ostvariti i da li će svetske sile otići tako daleko u spuštanju zahteva, prava bojazan se odnosi na to da li će se stanje u Libiji bitno promeniti posle Gadafija. Liberalna štampa naširoko piše o detaljima koji su isplivali o pojedinim pobunjenicima. Utvrđeno je da su mnogi od njih imali prethodno vojno iskustvo – u Iraku na strani radikalnih islamističkih snaga.


     Kako se prečešljavaju njihove biografije prema vrhuški, ustanovljeno je da su mnogi bili u Gadafijevom taboru, ali su se zbog novonastalih okolnosti "preobukli". Opozicionari, koji su gerilski delovali u vreme kada je Gadafijev režim bio na vrhuncu, mahom nisu dobili priliku da zauzmu neki od bitnijih položaja u pobunjeničkim strukturama.


     Šta to govori o libijskoj budućnosti – da li će suštinski sve ostati isto, a samo će pukovnikov lik biti poslat u zaborav? Sličan scenario je pogodio i Egipat posle Mubaraka.


     Analitičar Vilijam Dav za mlake efekte arapskog proleća krivi zapadne sile koje zbog koketiranja sa biračkim telom kod kuće nisu spremni da do kraja izguraju zamišljeno.


     On smatra da je posle američke vojne intervencije u Iraku, koja je Džordžu Bušu donela tamni oreol imperijaliste, upotreba pešadijskih snaga postala tabu za sve zapadne vojne sile. One se međutim nalaze u raskoraku između želje da budu "svetski policajci" i gneva javnog mnjenja u domovini koji prati svako vojno angažovanje u inostranstvu. Stoga, kako vreme odmiče, polako ali sigurno spuštaju prvobitne zahteve, a jedini efekat koji eventualno postižu jeste obaranje trenutnog režima u napadnutoj zemlji i to uz velike ljudske gubitke na obe strane.


     Na taj način dolazi do jednog novog fenomena u zemljama u kojima je arapsko proleće "uspelo" – da zbog nedostatka korenitih promena i manjka kapaciteta nisu u stanju da prime pravu demokratiju sa svim tekovinama koje ona podrazumeva.

(D. Vukotić, 28.07.2011.)