Sve zemlje Istočne Evrope i bivšeg Sovjetskog bloka u postkomunističkom razdoblju prošle su izrazitije ili diskretnije kroz proces lustracije. To je i tema petog fragmenta o lustraciji. U prošlom broju smo opisali kako je to prošlo u Čehoslovackoj, a sada se bavimo – Poljskom. I Leh Valensa bio pred sudom
Osam godina trajale su parlamentarne borbe u Poljskoj oko toga da li je potrebno sprovesti lustraciju i na koji način. Inicijativu je podneo desni blok Izborna akcija Solidarnost, koji se polovinom devedesetih vratio na vlast. U međuvremenu je policija uništila dobar deo arhiva poljske komunističke službe, a deo onog što je ostalo stavljeno je na raspolaganje lustracionom sudu koji proverava prošlost istaknutih javnih ličnosti. Poljski Zakon o lustraciji donet je 1997. godine. Ovim Zakonom trebalo je, u prvom redu, da se proveri istinitost izjava lica na visokim položajima o njihovim verovatnim vezama sa organima bezbednosti u komunističko vreme. Apsurdno, ali istinito, je da je lustracioni sud kao glavne svedoke morao da poziva bivše policijske funkcionere od kojih su neki po službenoj dužnosti falsifikovali izveštaje o svojim političkim protivnicima tako što su ih predstavili kao špijune. Posao oko "raskida sa prošlošću" se u Poljskoj toliko iskomplikovao da je čak i Leh Valensa, vođa Solidarnosti i predsednik države, odgovarao pred lustracionim sudom.
Institut narodnog sećanja
Lustracija je u Poljskoj obuhvatila je 25.000 funkcionera u državnim i javnim službama. Kroz lustraciju prema Zakonu prolaze sudije, tužioci i advokati, ali i direktori državne televizije i radija, i direktori i glavni urednici dveju državnih agencija. Svako od navedenih ljudi je potpisao lustracijsku izjavu u kojoj je trebalo navesti eventualnu saradnju sa komunističkim tajnim službama. Poljacima je 2001. godine omogućeno da pogledaju svoja dosijea, a dokumentima raspolaže Institut narodnog sećanja, koji je osnovan po uzoru na nemačku ustanovu koju vodi pastor Fon Gauk.
Potvrda da nisu uprljali ruke
Poljska 2007. kreće u najmasovniju lustraciju u postkomunističkoj Evropi. Gotovo 700.000 Poljaka raznih profesija mora da podnese potvrdu da nije "uprljalo ruke" saradnjom sa specijalnim službama komunističkog režima. Pored političara na svim nivoima, od državnog do lokalnog, potvrdu o lustraciji od Instituta narodnog pamćenja moraju da traže i svi novinari rođeni pre avgusta 1972, advokati, poreski konsultanti, notari, pedagozi na univerzitetima, direktori škola, direktori državnih preduzeća, uprava berze, šefovi sportskih saveza. Onom ko prizna saradnju preti gubitak funkcije ili radnog mesta, ali samo ako tako odluči njegov poslodavac. U spornim slučajevima odlučuje sud. A laž se po lustracionom zakonu kažnjava gubitkom prava na obavljanje javne funkcije narednih 10 godina.
(Radivoj Stepanov, Slobodna Vojvodina, 19.03.2011.)
Нема коментара:
Постави коментар