Hirošima obeležila 66. godišnjicu bombardovanja
Napad je naredio tadašnji predsednik SAD Hari Truman, bez jakog vojnog razloga, pošto je Japan prethodno nudio kapitulaciju. Atomska bomba pretvorila je u pepeo 13 kvadratnih kilometara, Hirošima je potpuno uništena, a poginulo je 140.000 ljudi odmah ili u roku od šest meseci. Tri dana kasnije druga američka (plutonijumska) atomska bomba bačena je na Nagasaki, gde je poginulo na desetine hiljada ljudi, a Japan je 15. avgusta kapitulirao i time je završen Drugi svetski rat.
Premijer Japana je istakao da Japan nikada ne sme da zaboravi nesreću nuklearnog oružja koje je pre 66 godina napalo Hirošimu. "Ne smemo nikada da dozvolimo da se to ponovo dogodi" rekao je premijer. Kan se založio za budućnost bez atomske energije, ukazavši da trenutna nuklearna kriza u nuklearki Fukušima znači da se Japan mora okrenuti drugim izvorima energije. "Smanjiću japansko oslanjanje na nuklearnu energiju, sa ciljem kreiranja društva koje neće zavisiti od atomske energije" podvukao je Kan.
Premijer Japana je rekao da je dugotrajna i velikih razmera nuklearna kriza u Fukušimi i curenje radijacije izazvalo ozbiljnu zabrinutost ne samo u Japanu već i u celom svetu. I gradonačelnik Hirošime pozvao je japansku vladu da preispita energetske izvore posle nuklearne nesreće u Fukušimi, izazvane zemljotresom i cunamijem 11. marta.
Dan koji je promenio tok istorije
Alan Kar, istoričar nacionalne istraživačke laboratorije "Los Alamos", izrazito je veseo čovek i često spreman na šalu. Ali kada se pomene 16. jul 1945, Kar postaje sasvim ozbiljan. "Tok istorije je toga jutra sasvim promenjen. Uspešnim aktiviranjem prve atomske bombe počelo je vreme nuklearne energije."
Naučnici koji su učestvovali u projektu "Menhetn" ipak su strepeli da li će bomba koju su napravili zaista i da funkcioniše. Pre nego što je bomba testirana, među naučnicima je bilo i onih koji su bili spremni da se klade da će se prototip pokazati neuspešnim. U naučno-tehničkom muzeju u Los Alamosu, istoričar Alan Kar pokazuje model bombe, tamnosive boje, prepun raznih kablova.
Vreme improvizacija
Teško je poveravati da je tako opasna bomba na testiranje bila transportovana na zadnjem sedištu automobila "Bjuik". Uopšte, tada se mnogo improvizovalo. Tako se recimo, ispod tornja na čiji vrh je bomba bila postavljena, nalazila i gomila madraca, sa ciljem da spreče eksploziju u slučaju da bomba padne sa tornja. Kada je sve bilo spremno za test, bomba je prodata vojsci Sjedinjenih Američkih Država za nekoliko stotina miliona dolara.
"Neki su se smejali, neki su plakali, većina je samo nemo ćutala", priseća se Robert Openhajmer, šef projekta "Menhetn", scene kada je bomba aktivirana i kade se na nebu pojavio ogromni oblak prašine u obliku pečurke. Fizičar Filip Morison, kasnije je ove dane opisivao kao veliku igru živaca. Vremena za spavanje tada nije bilo. Glavom su neprestano kružile misli: da li će test biti uspešan i ako da, kakve će posledice to imati za budućnosti, priseća se Morison
Ubrzo je stradala Hirošima
U vreme kada je bomba u Novom Meksiku testirana, prva uranijumska bomba je već bila na putu ka ratnom žarištu na Pacifiku. Ta bomba prethodno nije ni bila testirana. Samo 22 dana nakon što je oficijelno počela "nuklearna era", bomba je bačena na Hirošimu. Šesnaest sati kasnije američki predsednik Hari Truman Japanu je uputio poslednju ultimatum: "Japansko carstvo da kapitulira ili će ga zahvatiti stravična kiša od bombi". U istom govoru Truman je pohvalio naučnike iz Los Alamosa i rekao: "Izdvojili smo dve milijarde dolara za najveće naučno čudo istorije i pobedili smo".
Umetnici izbegavaju da neposredno komentarišu aktuelne događaje dok se oni ne "slegnu". Tek tada postaju podloga za fikciju "realniju od svake stvarnosti". Svedočenje japanskog nobelovca je tim dragocenije. "Da li me je neka vrsta sumornog predskazanja navela da se setim tog ribara veče uoči katastrofe", pita se Kenzaburo Oe u "Njujorkeru". Nobelovac zamera Japanu što je, gradeći nuklearke radi materijalne dobiti, na neki način, oskrnavio žrtve Hirošime i njihove patnje.
"Dugo već razmišljam o ideji da savremenu japansku istoriju sagledam kroz prizmu tri grupe ljudi: One koja je stradala od bombi na Hirošimu i Nagasaki, one koja je ozračena nuklearnim probama na Bikiniju, i treće grupe, žrtava udesa u nuklearnim pogonima. Ako japansku istoriju posmatrate kroz te priče, ova tragedija je očekivana. Danas možemo da potvrdimo da je taj rizik od nuklearnih reaktora, postao realnost. Kakogod da se tekuća havarija završi – a ja duboko poštujem ljudske napore da se ona obuzda – njen smisao je potpuno jasan", piše Kenzaburo Oe.
Japan posle ove nesreće ulazi u novu eru. Kao i mnogi drugi pisci u Zemlji izlazećeg sunca i tresućeg tla, Oe ima svoju postapokaliptičnu viziju. Ali za razliku od mlađih umetnika, koji verujući u snagu i solidarnost predviđaju obnovu, Oe je skeptičan baš zato što se u nesreće prouzrokovane "višom silom" umešao ljudski faktor.
"Nesreća je dramatično ujedinila dva fenomena: podložnost zemljotresima i rizik koji sa sobom nosi nuklearna energija. Prvi je realnost sa kojom se zemlja suočava od pamtiveka. Drugi, koji bi mogao da izazove veću katastrofu negoli zemljotres ili cunami, jeste čovekovo delo.
Oe, govoreći o nuklearnim udesima, podseća na citat iz dela Sei Shonagon, pisanog pre hiljadu godina, na "nešto što izgleda daleko od nas, a u stvari je vrlo blizu". I za razliku od ostalog sveta koji Japance vidi kao ljude kadre da iz svake velike nesreće izvuku energiju za dobrobit nacije, on se pita da li smo "išta naučili od tragedije u Hirošimi". Zamera naciji što "nuklearnu energiju povezuje i koristi za industrijski rast".
"Kao što su zemljotres i cunami urezani u kolektivnu svest Japana, tako i Hirošima mora zauvek da ostane u ljudskom pamćenju. Izgradnja nuklearnih reaktora najgora je moguća izdaja žrtava Hirošime". Seća se da je imao deset godina kada je Japan poražen u Drugom svetskom ratu. Sledeće godine donet je novi Ustav, kojim se zemlja odriče upotrebe svake oružane sile, a kasnije su zacrtana i tri antinuklearna principa (ne posedovati, ne proizvoditi, niti unositi na japansku teritoriju bilo kakvo nuklearno oružje). Ali, kako podseća, Japan je ponovo stvorio svoju vojsku, a tajnim sporazumima šezdesetih SAD su unele oružje na arhipelag, čime su tri antinuklearna principa izgubila svoje značenje i smisao. "Ipak posleratni ideali nisu u potpunosti zaboravljeni. Mrtvi nas posmatraju i obavezuju da poštujemo te ideale. Sećanje nas primorava da ne dozvolimo da se u ime real politike umanjuje opasnost od nuklearnog oružja."
Po piscu novele sa simboličnim naslovom "Naučite nas da prevaziđemo sopstveno ludilo", danas je Japan "pacifistička nacija pod američkim nuklearnim kišobranom". Ostaje mu nada da će udes u Fukušimi, učiniti da se shvati opasnost i da će nacija ponovo "uspostaviti vezu sa žrtvama Hirošime i Nagasakija".
Dvanaest godina mlađi Haruki Murakami, čiju priču o posledicama zemljotresa iz 1995. ("Leteći tanjiri u Kuširu") reciklira najnoviji "Njujorker", mnogo je skeptičniji prema idealima i principima: "Ljudsko pamćenje je možda gorivo koje koristimo da bi ostali u životu. Da li te uspomene imaju neki stvarni značaj ili ne, to nije važno. Dok god možemo da se živi održimo, sve su one samo gorivo."
Baš tako se oseća i glavni junak njegove priče inspirisane davnašnjim zemljotresom. Kao da je od njega ostala samo ljuštura koja preživljava dok je sve iznutra pred užasom apokaliptičnih prizora izgorelo. I dok pokušava da uživa u šansi da ponovo vodi ljubav, u glavi mu se samo vrte televizijske slike rušenja, propadanja, blata… Neme i gotovo bezosećajne u svom apsurdu.
Murakami nije došao u Barselonu da primi jednu značajnu književnu nagradu, nekoliko dana posle zemljotresa, a njegov lični asistent zahvalio se preko beogradskog izdavača Murakamijevih knjiga, "Geopoetike", na brizi i pažnji.
"Mnogi su tražili od gospodina Murakamija da napiše članak ili da intervju, ali on sada nije u stanju da piše ili govori o ovoj nezapamćenoj nesreći", napisao je asistent najprevođenijeg japanskog pisca kao odgovor na našu molbu za razgovor. Njegova nova knjiga "1Q84" u srpskom prevodu pojavila se krajem prošle godine u našim knjižarama.
(Zorana Šuvaković)
Hirošima, naseljeno mesto
Pre tačno 66. godina, na dan 6. avgusta 1945., u osam sati i petnaest minuta ujutru po lokalnom vremenu, na visini od 580 metara iznad japanskog grada Hirošime eksplodirala je prva atomska, fisiona bomba koja je upotrebljena u ratnim okolnostima i koja je proizvela efekat ekvivalentan eksploziji 15.000 tona eksploziva TNT (15 kilotona). Atomski udar je tokom jednog minuta usmrtio 66.000 i ranio 69.000 civila. Dve trećine građevina u Hirošimi potpuno je srušeno, a grad je pretvoren u zgarište.
Nakon ovog napada, ostatak sveta je ušao u novu, atomsku eru, koja još traje i koja, mada nije u medijskoj žiži, posredno, kroz apokaliptične zebnje i lavirint međunarodnih odnosa, utiče na svakodnevicu svih ljudi na svetu. No, šta se u suštini desilo? Šta je zver koju su oslobodili američki fizičar Robert Openhajmer i njegovi saradnici na tajnom atomskom projektu "Menhetn" uradila tamo dole?
Kako piše istraživač Robert Jung u kultnoj knjizi Svetlije od hiljadu sunaca, detaljnom izvorniku o projektu "Menhetn" od njegovog pokretanja 1942. do procesa protiv Openhajmera pedesetih godina, u samom Japanu dugo niko nije znao šta se dogodilo. U Tokiju je odmah posle udara primećeno da radio-stanica u Hirošimi ne emituje program, a operater japanske radio-mreže pokušao je telefonom da nazove grad, ali su i telefonske veze bile u prekidu. Dvadeset minuta kasnije, u telegrafskom centru u Tokiju otkriveno je kako je i glavni telegrafski vod prekinut severno od Hirošime. Kako je dan odmicao, do glavnog štaba japanske vojske stiglo je nekoliko nejasnih i zbrkanih informacija o velikoj eksploziji u Hirošimi. Ove vesti potekle su iz male železničke stanice, udaljene 20 kilometara od grada.
Glavni štab je pokušao da kontaktira vojnu kontrolnu stanicu u Hirošimi. Međutim, sve veze su bile u prekidu. U Tokiju niko nije verovao da se dogodilo išta dramatično, ali je japanske generale zbunjivala tišina na vezama – u gradu nije postojalo značajnije skladište eksploziva, a nije primećen ikakav nagoveštaj većeg napada iz vazduha ili kopnene invazije. Hirošimu je tog jutra nadleteo samo jedan američki bombarder.
Kako bi se razjasnila zagonetka, jedan mladi oficir poslat je iz glavnog štaba da izvidi situaciju u Hirošimi. Posle tri sata leta, na 150 kilometara od grada, japanski oficir i njegov pilot ugledali su jeziv prizor iz vazduha. Umesto Hirošime, videli su samo krug ruševina u plamenu, prekrivenih oblakom dima i sravnjenih sa zemljom. Dole na tlu, naseljeno mesto Hirošima više nije postojalo.
Izabrani grad
Tokom Drugog svetskog rata, a pre atomskog bombardovanja, grad praktično nije pretrpeo nikakva oštećenja. Mada su tokom 1945. godine američki bombarderi B-29 sistematski rušili Tokio i druge gradove u nadi da će slomiti japanski otpor, Hirošima uopšte nije bombardovana. Samo su regrutovani dvanaestogodišnji đaci, kao i na drugim mestima, rušili pojedine zgrade kako bi razdvojili delove grada i tako sprečili širenje požara u slučaju bombardovanja. No, vazdušnih napada nije bilo, i stanovništvo Hirošime je normalno izlazilo na ulice.
Strah u vazduhu
Nakon zastrašujućeg otkrića o potpunom rušenju grada, Japanci su odmah započeli akciju spasavanja preživelih, ali tokom čitavog dana 6. avgusta nisu znali šta je izazvalo takvu katastrofu. Kako se dim posle eksplozije spuštao na zemlju, otvarao se vidik zastrt leševima. Sve zgrade u dvadeset kvartova bile su sravnjene sa tlom u prečniku od jednog kilometra oko nulte tačke. Čak se i beton pretvorio u pepeo, a kameni spomenici su se istopili. Kako je kasnije ustanovljeno, smrtnost je iznosila 96,7 odsto među ljudima koji su spaljeni pri širenju vatrene lopte, 96,9 odsto među žrtvama sa teškim spoljnim povredama i 94,1 odsto među žrtvama koje nisu imale očiglednih oštećenja. Kilometar dalje efekti atomskog udara bili su sve slabiji – uništeno je 80 odsto objekata, dok je broj preživelih bio nešto veći.
Šesnaest sati posle atomskog napada postalo je jasno šta je uzrok tolikog razaranja – u Vašingtonu je objavljeno saopštenje za javnost Bele kuće da je "najveća bomba koja je ikad korišćena u istoriji ratovanja" prethodnog jutra bačena na "Hirošimu, značajnu japansku vojnu bazu".
"To je atomska bomba. Ona koristi fundamentalne sile prirode. Sila iz koje Sunce crpi svoju snagu upotrebljena je protiv onih koji su izazvali rat na Dalekom istoku", piše u saopštenju iz kabineta predsednika Harija Trumana, koje je prvi put obelodanilo da je tokom ratnih godina SAD tajno realizovala gigantski atomski projekat. Ovo saopštenje ne sadrži nijedan nagoveštaj o desetinama hiljada mrtvih i ranjenih civila, budući da u tom trenutku ni sami Amerikanci nisu bili potpuno svesni šta su izazvali.
Njihov cilj je, međutim, već bio postignut – u Japanu je zavladao strah. Dva dana kasnije započela je invazija Sovjetskog Saveza na Mandžuriju, ali vest o otvaranju novog fronta nije izazvala ni približno pažnje kao što su činile sumorne glasine o upotrebi "nove bombe kojom može da se uništi čitav grad". Iz aviona iznad japanskih ostrva počela je da pada kiša američkih letaka sa obaveštenjima o atomskoj bombi: "JAPANSKOM NARODU! Amerika poseduje najrazorniji eksploziv koji je čovek ikada napravio. Samo jedna od naših novorazvijenih atomskih bombi ima snagu ravnu eksplozivnom tovaru koji može da ponese 2.000 divovskih B-29 bombardera. Ovaj strašan podatak je nešto o čemu treba da razmišljate. Amerika je upravo počela da koristi ovo oružje protiv vaše domovine. Ako ipak imate ikakvih sumnji u to, raspitajte se šta se dogodilo kada je samo jedna atomska bomba pala na grad Hirošimu. Treba odmah da preduzmete korake da sprečite dalji vojni otpor. U protivnom, nepopustljivo ćemo koristiti ovu bombu i sva naša druga superiorna oružja sve do efikasnog završetka rata."
Protiv mere
Nakon Hirošime, Japanu nije ostavljeno mnogo vremena za razmišljanje – tri dana kasnije B29 bombarder "bokskar" je bacio na grad Nagasaki plutonijumsku bombu "Debeljko" od 20 kilotona TNT i u trenu usmrtio čak 80.000 ljudi. Posle ovih eksplozija, japanske vojne vlasti obrazovale su "komisiju za protivmere novoj bombi". U njen rad bio je uključen i Joši Nišina, najpoznatiji japanski nuklearni fizičar, koji je dvadesetih godina boravio u Kopenhagenu gde je, kao i većina očeva projekta "Menhetn", studirao fiziku kod Nilsa Bora.
Mada su američki fizičari tokom rata smatrali da upravo Nišina razvija atomsku bombu, japanski nuklearni projekat nalazio se na samom početku. Japanska vlada nikada nije pokrenula veće istraživanje, Nišinina laboratorija u Tokiju bila je razrušena vazdušnim napadima, a Japan nije posedovao dovoljno uranijumove rude od koje bi se mogao dobiti nuklearni materijal za bombu. Jedini do tada učinjeni koraci bili su Nišinini proračuni o razornoj snazi bombe koja bi se mogla dobiti fisijom uranijuma.
Posle atomskih napada, Nišina je pozvan da se hitno pojavi pred generalštabom japanske vojske. Zamenik šefa generalštaba, general Kavabe, upitao je nuklearnog fizičara: "Da li biste bili u stanju da za šest meseci izgradite atomsku bombu? Toliko dugo još bismo mogli nekako da izdržimo." Nišina je odgovorio da pod trenutnim okolnostima njemu i njegovim saradnicima ne bi bilo dovoljno ni šest godina da naprave takvo oružje. Na to je Kavabe upitao da li Nišina može da predloži bilo kakvu efikasnu zaštitu od novih bombi. Nišina je na trenutak razmislio i rekao: "Pucajte na sve neprijateljske avione koji se pojave nad Japanom."
Zaraza X
Međutim, čitava serija Velerovih članaka iz Nagasakija nije objavljena, zbog cenzure američke vojne uprave, pod komandom generala Artura Mekartura, američkog vojnog zapovednika u Japanu. Tek šezdeset godina kasnije, u junu 2005. Entoni Veler, sin slavnog izveštača, objavio je u japanskom visokotiražnom dnevnom listu "Majiniči šimbun" kopije tekstova koje je pronašao u arhivi svog oca.
U ovim tekstovima, koji nalikuju na izveštaje iz grada zaraženog kugom, Veler prvi put pominje zarazu X, opisujući bolesnike koji "nemaju opekotine, niti prelome, ali su prekriveni crvenim flekama, sa crnilom oko usana": "Ovde zaraza i dalje odnosi živote. Ljudi, žene i deca bez ikakvih vidljivih znakova povreda svakodnevno umiru u bolnicama. Oni su prethodnih nedelja hodali unaokolo misleći da su srećno izbegli smrt. Lekari iskreno priznaju da ne mogu da odgonetnu uzrok ove pošasti. U jednoj bolnici je od 343 bolesnika do sada preminulo 200 ljudi. Svi oni su mrtvi, usmrćeni atomskom bombom, ali niko ne zna zašto. Za par dana se očekuje dolazak 25 Amerikanaca koji će ispitati lokaciju koju je pogodila bomba. Japanci se nadaju da će oni doneti odgovore o zarazi X."
Rat protiv ove bolesti – trovanja radijacijom od koga nema pomoći – trajao je decenijama, praćen potonjim dramatičnim povećanjem incidence raka i genetskih poremećaja. No, u narednih 66 godina, Hirošima i Nagasaki su, dobrim delom zahvaljujući američkoj pomoći, obnovljeni u potpunosti – danas su to moderni japanski gradovi u kojima je smeštena značajna industrija. Hirošima je sa svojih dva miliona stanovnika čak veliki turistički centar.
Zgrade poput takozvane kupole atomske bombe; koje su preživele udar, konzervirane su i sačuvane. Jedan od prepoznatljivih simbola Hirošime je i javni časovnik koji se zaustavio u 8.15, zamrznut u trenutku eksplozije. U čast 250.000 mrtvih, na nultoj tački udara podignut je Memorijalni mirovni centar Hirošima sa velikim kenotafom u obliku sedla, tradicionalnim japanskim obeležjem za grob. Najjači simbol atomske katastrofe je ipak samo ime grada apokalipse – Hirošima, reč koja i danas izaziva jezu.
(Slobodan Bubnjević)
Нема коментара:
Постави коментар