PATRIK GENSING: NEONACISTE TREBA ZABRANITI

     Godinama se govori o zabrani NPD-a, ali se to ipak ne dešava. Kada je postalo jasno da je atentat u Norveškoj imao desnoekstremnu pozadinu, u Nemačkoj se nanovo rasplamsala diskusija o ophođenju prema desnoekstremnoj Nacionaldemokratskoj stranci Nemačke (NPD). O radikalnoj desnici u Nemačkoj za Dojče vele govori pisac Patrik Gensing, autor knjige "Strategije neonacista – i šta se može učiniti protiv njih".


     Dojče vele: Nemačka služba za zaštitu ustavnog poretka smatra da je NPD u teškoj krizi. Da li i Vi to tako vidite?

     Patrik Gensing: U svakom slučaju da – NPD je već dugo u teškoj krizi. Oni su pretrpeli čitav niz teških poraza na izborima, a najteže posledice je imao poraz u Saksoniji-Anhaltu. Trenutno nisu sigurni ni da li će ponovo ući u pokrajinski parlament Meklenburga-Prednje Pomeranije, u kome su sedeli pet godina. Ukoliko im ni to ne pođe za rukom, moguće je da će postati sasvim beznačajni. Tome treba dodati i finansijske probleme, a ne treba zaboraviti ni stratešku diskusiju koja se u okviru stranke već mesecima vrti u krug. Ona više nema recepata, politički je na izdisaju, što ne znači smrt, ali potpuni gubitak značaja.


     Kada znamo da je tako, nije li čudno to što su ovih dana obnovljeni zahtevi da se NPD zabrani? Koliko je ta stranka uopšte opasna i protivustavna?

PATRIK GENSING

     Patrik Gensing: NPD, prema mom mišljenu, treba zabraniti. Oni vrše agresivnu i desnoradikalnu propagandu koju još finansira država. Aktuelna debata je besplatna reklama za tu partiju. Diskusija je zapravo promašila svoju pravu temu – Oslo – i pretvorila se u debatu o drugim problemima. Stalno se ukrštaju isti stavovi. SPD traži zabranu, baš kao i neki ministri iz redova demohrišćana; neki demohrišćanski ministri, međutim, kažu, e, to ne možemo da učinimo, jer ne možemo iz NPD-a da povučemo svoje špijune. Pri tome špijuni o kojima je reč nisu pripadnici tajnih službi, već neonacisti koji svoje informacije prodaju državi. I to informacije koje su najčešće od drugorazrednog značaja. Zbog špijuna, Ustavni sud 2003. nije dozvolio da se stranka zabrani. Unija ne želi da prekine saradnju sa špijunima jer kaže da je NPD toliko opasna da špijune ne treba povlačiti što, obrnuto gledano, znači da se NPD od zabrane štiti upravo – svojim radikalizmom. To je apsurdna situacija.


     Kakve konkretne opasnosti prete od NPD?
     Patrik Gensing: NPD za Nemačku i demokratiju u ovoj zemlji ne predstavlja opasnost. Ona je u pojedinim regionima vrlo jaka: u Saksoniji i Meklenburgu-Prednjoj Pomeraniji ima važnu ulogu na regionalnom planu, van tog područja je potpuno beznačajna. Opasnost predstavlja njena agresivna propaganda i saradnja sa militantnim neonacistima. To se vidi poslednjih meseci u Berlinu, gde beležimo mnogobrojne napade i alternativne projekte neonacista, lepljenje plakata noću koje može imati posledice. NPD zastupa jednu militantnu scenu, ona je parlamentarna ruka takozvanog nacionalnog otpora. To je telesna opasnost za određene ljude, za strance, za sve koji se ne uklapaju u neonacističku sliku sveta.


     Šta se tu može učiniti?

     Patrik Gensing: Treba im se svuda suprotstavljati; ne sme se umanjivati značaj problema. Ali, NPD ne treba činiti ni opasnijom nego što zaista jeste. Ona se ne nalazi pred preuzimanjem vlasti; bilo bi besmisleno tvrditi tako nešto. Pre svega se mora povesti računa da ona ostane društveno izolovana, što u dve pomenute pokrajine delimično ne uspeva. Političari bi trebalo da prestanu sa jalovim diskusijama i da počnu da jačaju programe protiv desnog ekstremizma i za demokratiju, umesto što ih slabe. Važno je i sadržinsko suočavanje sa problemom, jer upravo sada, na primer, posle napada Andersa Brejvika u Norveškoj, ne bi trebalo odmah voditi diskusije o NPD-u, jer Brejvik nije klasični neonacista, već je obeležen desnim populizmom. To se jasno vidi iz njegovog manifesta. Desnopopulistička ideologija je u društvu mnogo rasprostranjenija od simpatija za NPD.

(Andrea Grunau i Saša Bojić)