Barracuda Petrovaradin: LIBIJSKA REVOLUCIJA ILI IMPERIJALISTIČKA AGRESIJA!

Francuski ratni avioni započeli su sa bombardovanjem Libije, na način koji se može shvatiti jedino kao imperijalistička agresija. Nakon toga je usledilo lansiranje 110 raketa Tomahawk od strane američkih i britanskih podmornica. Francuzi pojačavaju svoj položaj slanjem nosača aviona Šarl de Gol (Charles de Gaulle) u vode oko libijske obale.

Danska, Norveška, Španija i Kanada takođe šalju avione. Italija daje na korišćenje vazdušne baze i luke, pripremajući svoje vlastite planove. Katar šalje četiri aviona čime postaje prva arapska zemlja koja pruža snage za bombardovanje Libije, dok se ostale arapske zemlje – nema sumnje da će se i Saudijska Arabija naći među njima – takođe pripremaju za slanje snaga.

Nakon subote usledili su novi vazdušni napadi koji su svetu predstavljeni kao misija pomoći pobunjeničkim delovima Libije protiv Gadafijevih aviona. Na početku su pobunjenici na istoku zemlje poručili kako ne trebaju pomoć spolja. Kada je postalo očito kako je Gadafi uspeo okupiti značajne snage i kada je revolucija zadržana, ideja kako bi zona zabrane letenja nametnuta spolja predstavljala rešenje počela je sticati popularnost. Međutim, čak je i Privremeno veće nastavilo insistirati na tome kako strane trupe ne bi trebale kročiti na libijsku teritoriju. U stvari, revolucionarna
omladina je u više nego jednoj prilici istupila protiv strane intervencije.

To objašnjava zbog čega je rezolucija UN-a pažljivo sročena, sa jedne strane isključujući ''okupaciju'' – kakvu smo imali prilike videti u Iraku i Avganistanu, a sa druge strane dozvoljavajući upotrebu ''svih nužnih sredstava'' kako bi se ''zaštitili civili''. Oni koji su tražili zonu zabrane letenja sada dobijaju više nego što su želeli. U revolucijama i ratovima nema prečica.

Već nakon nekoliko dana možemo videti kako cilj operacija nije samo nametanje zone zabrane letenja. Takođe su gađane jedinice, tenkovi i ostala vojna oprema na tlu, kao i neke zgrade u Tripoliju. Kako se Gadafi približavao Bengaziju i ostalim gradovima, proširili su se povici kako ''međunarodna zajednica'' mora učiniti ''nešto'' kako bi zaštitila narod Libije od Gadafijevih snaga.

Predstavljeno je razmišljanje prema kome bi to bila operacija koja bi se ograničavala na zaustavljanje Gadafija u upotrebi njegovog nadmoćnog vazduhoplovstva protiv pobunjenika. To je bio samo izgovor sa kojim se mogla dobiti podrška za operaciju UN-ovog Saveta bezbednosti. Sada je jasno da njihovi ciljevi sežu dalje od jednostavnog uvođenja zone zabrane letenja.

Čini se da Arapska liga, suočena sa masovnim otvaranjem vatre, počinje ponovo razmatrati ovo pitanje ili u najmanju ruku pokazuje znakove unutrašnje podele. Amr Musa, generalni sekretar Arapske lige, izjavio je kako se vazdušni i raketni udari ''razlikuju od cilja zabrane zone letenja'', kritikujući ''brutalnost'' napada i tvrdeći kako je svrha akcija trebala biti samo ''zaštita stanovnika''. Samo nekoliko dana ranije ta ista Arapska liga je glasala u korist uvođenja zone zabrane leta i pozivala na sankcije UN-a.

Kako možemo objasniti ovaj iznenadni gubitak entuzijazma Amr Muse? Očito je da prizor koji se dobija kao bombardovanje još jedne arapske zemlje od strane NATO-a izaziva raširenu opoziciju među običnim Arapima, te će one arapske vlade koje su podupirale bombardovanje početi osećati pritisak od strane svog vlastitog naroda. Amr Musa se ponovo predomislio, bez sumnje zbog potezanja njegove ruke od strane imperijalističkih gospodara, odbacujući bilo kakve podele po ovom pitanju i izdajući zajedničko saopštenje sa UN-ovim generalnim sekretarom Ban Ki Munom, ističući kako smo ''svi ujedinjeni u cilju zaštite civila''.

Kina, Rusija i Indija su takođe kritikovale bombardovanja, tvrdeći da ''neselektivno'' bombardovanje ide dalje od onoga što je izraženo u rezoluciji UN-a. Portparol ruskog ministarstva spoljnih poslova je pozvao na obustavu vatre, žaleći se kako su vazdušni napadi pogađali ciljeve koji nisu vojni, doveli do ubijanja mnogih civila, kao i do oštećivanja zdravstvenog centra. Kina je poručila kako ''žali'' zbog vojne akcije i kako poštuje suverenitet Libije.

Čini se kako Rusija i Kina žele dobiti svoj deo kolača i pojesti ga. Te dve sile imaju prava veta na svaku UN-ovu rezoluciju. Ovoga puta odlučile su da budu suzdržane pri glasanju, što u praksi znači podršku, budući da su znali da će rezolucija proći ako budu suzdržane. Indijska vlada je izašla sa saopštenjem u kome stoji da ''žali zbog vazdušnih napada koji se događaju''. Mere koje su usvojene bi trebale smanjiti, a ne povećati već ionako tešku situaciju za stanovništvo Libije.

Kako bi uverili sve ove zabrinute dame i gospodu, britansko ministarstvo spoljnih poslova je objasnilo kako: ''za razliku od Gadafija koalicija ne napada civile. Rezolucija UN-a dopušta sve nužne mere za zaštitu stanovništva Libije. Kako bi zona zabrane letenja bila osigurana potrebno je sprovesti pažljivo usmerene operacije protiv libijskih protivvazdušnih snaga. Sve misije su brižno isplanirane kako bi se osiguralo preduzimanje sve pažnje za izbegavanje civilnih žrtava. Nastavićemo sarađivati sa našim arapskim partnerima kako bi sproveli rezoluciju u korist libijskog naroda.''

U prevodu to znači: ''imamo UN-ovu podršku i bombardovaćemo sve ciljeve za koje mislimo da su nužni''. Rezolucija koja je donesena od strane UN-ovog Saveta bezbednosti bila je nejasno sročena upravo iz razloga kako bi se kasnije mogla upotrebiti za opravdanje bilo kakvog opsega bombardovanja. Fraza ''preduzeti sve potrebne mere'' je već implicirala kako će to značiti više od zone zabrane leta. Vazdušni udari i akcije kao što su bombardovanje tenkova i drugih snaga na zemlji očito su predviđeni kao deo ciljeva svih snaga koje su poslate da bombarduju po Libiji.

Problem koji su imali imperijalisti bio je kako dobiti dovoljnu podršku od strane ''javnosti'' za otvoreni rat protiv Gadafija. Radnici su u zemljama kao što su SAD i Britanija umorni od ratova u Iraku i Avganistanu. Potpuno su svesni činjenice kako im se lagalo. Prisetimo se samo Blerovih i Bušovih povika o oružju za masovno uništenje, koje bi za čak 45 minuta moglo pogoditi Britaniju! Nakon toga nam se reklo kako u Iraku nije bilo oružja za masovno uništenje. Ljudi nakon toliko mnogo laži opravdano ne veruju svojim vladama.

Sada nam se govori kako je službeni cilj uspostavljanja zone zabrane leta sprečavanje Gadafijeve upotrebe vazdušne sile protiv pobunjeničkih područja u zemlji. Poenta je u ovome: Gadafijeve snage na zemlji su mnogo bolje opremljene i obučene od onih pod kontrolom Privremenog nacionalnog veća u Bengaziju. Pretpostavimo da se imperijalisti ograniče samo na napade na Gadafijeve vazdušne snage – što je okvir iz koga su već izašli. Iako oslabljene, pobunjeničke snage će napadati područja pod kontrolom Gadafija. Ako se na to odluče šta će preduzeti snage koje podupiru UN? Neizbežno će morati napasti Gadafijeve snage na zemlji, kao što su i rade.

Iako je deo Gadafijeve vazduhoplovne moći uništen tokom prvih bombardovanja, njegova sposobnost za vođenje rata je daleko od toga da bude otklonjena. Većina njegovog napredovanja prema istoku je učinjena zahvaljujući kopnenim snagama. Kao što je objasnio reporter Al Jazeere: ''pretpostavke o tome šta vazdušne snage mogu učiniti protiv snaga na zemlji su se uglavnom pokazale preteranima; prisetimo se samo relativno male količine štete nanesene srpskim oružanim snagama od strane NATO-a 1999. Rezultati su u Avganistanu 2001. bili bolji, ali u tom je slučaju uključivanje specijalnih jedinica omogućilo vazduhoplovnim snagama da se iskoriste na najučinkovitiji način'', dodajući kako će ''obećanje o tome da se neće slati kopnene jedinice verovatno biti promenjeno, uprkos potencijalnim posledicama, makar u vidu postavljanja jedinica specijalnih snaga među pobunjenike. U suprotnom je teško videti kako bi ova kampanja mogla biti delotvorna, barem u urbanim zonama gde se odvija glavnina borbi'' (Al Jazeera, Napadi na Libiju – iz vojne perspektive, 19. mart 2011.)

UN-ova rezolucija predviđa ''sva potrebna sredstva'' za zaštitu civila. ''Promena režima'' nije navedena u rezoluciji, ali u stvarnosti je to ono na šta ciljaju. Kao što George Friedman navodi za Stratfor, online obaveštajnu publikaciju: ''Gadafijevi osnovni kapaciteti su konvencionalno naoružanje, i posebno artiljerija. Uništavanje njegovih vazdušnih snaga i izolovanje njegovih kopnenih snaga neće samo po sebi doneti pobedu u ratu. Rat se vodi na tlu. Pitanje je kakva je motivacija njegovih trupa: ako smatraju da je predaja neprihvatljiva ili katastrofalna, nastaviće se boriti. Na ovoj tački koalicija mora odlučiti da li se namerava posvetiti uništavanju Gadafijevih jedinica na zemlji iz vazduha. To se može učiniti, ali nikada se ne može unapred reći da li će to upaliti''.

Za sve one koji su možda mislili kako vazdušna bombardovanja mogu ublažiti patnju libijskog naroda isti pisac hladno dodaje: ''Nadalje, ovo je faza u kojoj civilne žrtve počinju da rastu. Paradoks je rata pokrenutog sa ciljem zaustavljanja ljudskih patnji da sredstva za postizanje ovoga cilja mogu ponekad sama dovesti do stvarnih ljudskih patnji. Ovo nije teoretska izjava. Na ovoj tački podržavaoci rata koji žele prekinuti patnje prebacuju krivicu na političke vođe koji ne prekidaju patnje bez žrtve. Treba zapamtiti da su svi mrzili Sadama Huseina, ali oni koji su ga mrzili često nisu hteli platiti cenu njegovog zbacivanja. Evropljani su naročito osetljivi prema ovom pitanju''.

Nasuprot svim tvrdnjama o tome kako je cilj ove misije samo uvesti zonu zabrane letenja, u još jednom članku objavljenom u Stratforu čitamo: ''Donesena je odluka kako je misija promena režima u Libiji. Strateški momenat čini rutina izgrađena u ratovima nakon 1991., ovoga puta sa jačim evropskim učešćem. Rani dani sukoba će proći prilično dobro, ali neće odrediti da li je rat uspešan ili ne. Do probe će doći ako ako rat osmišljen da umanji ljudske patnje počne pojačavati ljudske patnje.'' Samo prva dva dana bombardovanja su već odnela živote mnogih civila. Toliko o odbrani civilnog stanovništva! Imperijaliste ne brinu stvarno životi običnih ljudi. Činjenica kako tvrde da štite civile u Bengaziju predstavlja prosto trik kojim se želi pridobiti javno mnjenje. Oni će ubiti mnoge civile u Tripoliju i ostalim područjima za koja misle da ih treba bombardovati. Kevin Connoly, izveštavajući za BBC iz Tobruka, grada u rukama pobunjenika, već je objasnio kako ''nije jasno da li saveznici mogu napasti trupe pukovnika Gadafija koje deluju u centru Misrate bez ugrožavanja onih istih civila koje su došli spasiti.''

Ono što imperijalisti žele napraviti je svrgnuti Gadafija, kao što su ranije svrgnuli Sadama Huseina. Pre Libijske revolucije uspeli su Gadafija držati na poziciji. On je sa njima sarađivao na svim poljima i nisu osetili potrebu za time da poguruju režimsku promenu. U isto vreme je Gadafi bio jedan od najbrutalnijih diktatora u regiji i svako ko je izražavao protivljenje rizikovao je zatvor, mučenje i smrt. Ono što je za imperijalistu važno nije priroda režima, nego činjenica da je Gadafi otvarao ekonomiju zapadnim ulaganjima. Ekonomija je bila delimično privatizovana, a nove privatizacije su se pripremale.

Sa revolucijama u Tunisu i Egiptu i talasima protesta koji su rizikovali da liše pozicija još više njihovih prijatelja, imperijalisti su se osećali bespomoćnima da intervenišu. Gadafijeva Libija im je dala priliku koju su tražili. Igrali su na ''humanitarnu'' kartu kako bi opravdali otvorenu imperijalističku agresiju na jednu malu zemlju.

Cilj rata je presecanje revolucionarnog talasa koji se širi arapskim zemljama. Obama je tvrdio kako će se raditi o kratkoj kampanji koja će trajati samo par dana, ali to je bila očita laž. Nekoliko vazdušnih napada neće dovesti do ostvarivanja njihovih ciljeva. To će zahtevati stalna bombardovanja i postepeno će biti sve više upleteni, verovatno i sa kopnenim trupama. U tom procesu mnogi će civili poginuti.

Nema sumnje da ćemo slušati o ''nesrećnim'' bombardovanjima civila. Slušaćemo odvratnu frazu o ''kolateralnoj šteti''.

U ovom ratu se takođe radi i o različitim imperijalističkim silama koje intervenišu kako bi odredile svoju sferu uticaja i ostvarile protivtežu svojim vlastitim unutrašnjim problemima. U ovome prednjači francuski predsednik Sarkozi. Prema nedavnim istraživanjima 71% Francuza je nezadovoljno sa politikom Sarkozija, što su za njega najgori rezultati od kada je preuzeo vlast 2007. On je zaista postao izrazito nepopularan u Francuskoj nakon što je njegova vlada uvela oštre mere štednje prošle godine, što je dovelo do protesta 3,5 miliona francuskih radnika na ulicama.

Francuska je bila prva zemlja koja je priznala Privremeno veće u Libiji kao službenu vladu te zemlje. Takođe je bila najglasnija u pogurivanju ideje o zoni zabrane letenja, kao i prva zemlja koja je bombardovala ciljeve u Libiji. Moramo videti koji manevri leže iza ovoga. U poslednjim je godinama Francuska kao nekadašnja imperijalistička velesila počela gubiti uticaj, te sfere uticaja – posebno u Africi. Po tom su pitanju bili u sukobu sa imperijalizmom SAD-a i Velike Britanije. Sarkozi bez sumnje misli da će kao najentuzijastičniji zagovornik intervencije u Libiji zadobiti deo izgubljenog uticaja… kao i nafte u Libiji. Njegove akcije nemaju nikakve veze sa brigom o humanitarnim pitanjima.

Kameron se nalazi u sličnoj poziciji u Britaniji, takođe pateći od oštrog pada podrške u proteklom periodu. Njegovi postoci popularnosti su ''pali sa litice'', kako to neki opisuju. Dok njegova vlada nastavlja sa sprovođenjem drakonskih mera štednje, Kameron se suočava sa rastućim radničkim nezadovoljstvom, kao što ćemo videti u Londonu, kada se očekuju najveće demonstracije od 1970-ih, ako ne i veće.

Stoga, kako Sarkozi, tako i Kameron, moraju pokušati sa nečim što će odvući pažnju sa unutrašnjih problema u njihovim vlastitim zemljama i usmeriti pažnju ljudi na intervenciju u Libiji. U isto vreme mogu se šepuriti na svetskoj pozornici, tvrdeći kako brane demokratiju i ljudska prava širom sveta. Nema sumnje, vlade Danske, Norveške, Kanade, pa čak i malog Katara, mogu pokušati sa odvlačenjem od unutrašnjih problema.

POBUNJENICI NA OBUCI U BENGAZIJU

SAD su bile veoma suzdržane u vezi ulaženja u još jednu vojnu kampanju u arapskim zemljama. Javno mišljenje se značajno promenilo po pitanju rata u Iraku, te sada većina smatra kako je on bio greška, jednako kao i rat u Avganistanu. To objašnjava zbog čega do posljednjeg trena Obamina administracija nije bila toliko entuzijastična za glasanje o podupiranju zone zabrane leta nad Libijom.

Wall Street Journal je ovako opisao situaciju: ''Još prošlog ponedeljka, kada je Sarkozi nagovarao Hilari Klinton da uvuče SAD u intervenciju u Libiji, ona je bila rezervisana. Državna sekretarica je upozorila francuskog predsednika da bi rat mogao biti riskantan i krvav, rekli su službenici obe zemlje kojima su davane instrukcije tokom susreta. …Pa ipak, do vikenda su Francuska, SAD i međunarodna koalicija zauzeli poziciju poduzimanja ''svih nužnih mjera'' – što je kod za vojne napade na Libiju pod nadzorom UN-a. Zapadne i arapske diplomate kažu kako je, gledano iz retrospektive,
sastanak u Jelisejskoj palati bio je početna tačka četiri uzburkana dana diplomatije koji su približili Obaminu administraciju intervenciji. Mnoštvo je faktora dovelo do pomaka, kažu, uključujući i zabrinutost administracije kako će se naći izvan toka sa promenama koje se zbivaju u arapskom svetu i kojima bi manevrisala Velika Britanija i naročito Francuska, oboje agresivniji zagovornici intervencije.''(Wall Street Journal, March 19, 2011.)

Iz svega ovoga vidimo kako ova agresija protiv Libije nije uzrokovana bilo kakvim brigama za narod Libije. Radi se o grupi imperijalističkih razbojnika koja hladno kalkuliše kako na najbolji način mogu odbraniti svoje interese u Severnoj Africi i Bliskom istoku.

Radnici i omladina širom sveta ne bi smela ni najmanje biti prevarena retorikom o takozvanim humanitarnim ciljevima vojne intervencije u Libiji. Uvek je slučaj da kada imperijalističke sile kreću u rat najpre pripremaju javno mnjenje. Ovoga puta radi se o sirotinji iz Bengazija.

U slučaju Iraka javno mnjenje je bilo pripremano propagandnom artiljerijom o oružju za masovno uništenje, te o tome kako je Sadam Husein ''zli diktator'', što je naravno i bio, ali prikladno su ignorisali svoje vlastite prošle dobre dogovore sa užasnim diktatorom. U Avganistanu su najpre pomagali islamske fundamentaliste protiv Rusa, a onda kada se ovo okrenulo protiv Amerikanaca u vidu talibanskog režima otkrili su potrebu za odbranom avganistanskog naroda. Sada ih brane bombardujući ih koliko mogu.

Njihova dvoličnost je još više razotkrivena kada pogledamo Bahrein. Bahreinski režim se koristi britanskim oružjem kako bi razbio svoj vlastiti narod. Gde je Kameronova želja da interveniše ovde?

Kako bismo bili pošteni prema čoveku, tačno je da je intervenisao… u februaru u ''demokratskom'' parlamentu Kuvajta gde je priznao kako je Zapad pogrešio kada je podupirao neke od diktatora koji se sada nalaze u procesu zbacivanja. Ali, dok je Kameron držao svoj govor više od 100 britanskih kompanija je sudelovalo u masovnom Blisko-istočnom sajmu oružja u nadi kako će napraviti dobre poslove sa nekima od ovih identičnih diktatora. Britanski ministar odbrane Gerald Howarth je predvodio britansku delegaciju preduzetnika.

U Jemenu imamo jednako brutalnog diktatora, Ali Abdulah Saleha, čije su snage bezbednosti ubile više od pedeset ljudi. Ima li znakova kako se približava UN-ova rezolucija? Ne, samo nekoliko govora u kojima se izražava žaljenje zbog takvih incidenata. Njihova je pažnja sada usmerena na situaciju u Libiji.

Ali, koji je bio uticaj bombardovanja unutar Libije, posebno u Tripoliju? Kao što smo već objasnili, činjenica kako je Privremeno veće pozvalo na zonu zabrane letenja, dajući UN-u izgovor koji je trebao da interveniše, omogućilo je Gadafiju da prikaže pobunjenike kao zapadnjačke marionete, kao agente stranih sila koji žele preuzeti Libiju. Sada kada je bombardovanje započelo čini se kako je ovaj učinak umnožen. Dok zapadnjačke bombe padaju na Tripoli i druge delove zemlje, bez sumnje ubijajući mnoge civile i uništavajući važnu infrastrukturu, podrška Gadafiju će porasti. U isto vreme na istoku zemlje vođe Privremenog veća vezale su svoju sudbinu uz intervenciju imperijalističkih sila. U tom pitanju su izdali revoluciju. Stavili su sudbinu naroda Libije u ruke Francuske, Britanije, SAD-a i manjih sila. Ni jedna od ovih sila ne interveniše kako bi odbranila revoluciju. Ako uspešno uklone Gadafija, vlada kojoj pomognu da dođe na vlast neće braniti interese libijskih radnika i omladine. Kako Kameron i Sarkozi mogu napadati radnike u svojim vlastitim zemljama, a onda braniti radnike Libije?

Sadašnje Privremeno veće je jasno pokazalo da naginje prema Zapadu, da želi dobre odnose sa Zapadom, da će garantovati za njihova ulaganja u Libiju itd. Završiće kao marionetska vlada zapadnih imperijalističkih sila, ništa više i ništa manje. Gdegod i kadagod su novi režimi dolazili na vlast putem imperijalističkih bajoneta, ti režimi nisu doneli slobodu za njihov narod, nego su ih učinili robovima istih gospodara kao i ranije. To je ono što žele imperijalisti. Zbog toga se radnici i omladina čitavog sveta, boreći se protiv svojih vlastitih kapitalističkih klasa, moraju suprotstaviti imperijalističkoj agresiji na Libiju. Zadatak zbacivanja Gadafija pripada narodu Libije i nikome drugome.