POLITIČKA ENCIKLOPEDIJA U CRTICAMA: FRAGMENTI O LUSTRACIJI, 6. DEO

     Sve zemlje Istočne Evrope i bivšeg Sovjetskog bloka u postkomunističkom razdoblju prošle su izrazitije ili diskretnije kroz proces lustracije. To je i tema šestog fragmenta o lustraciji. U prošlom broju smo opisali kako je to prošlo Poljskoj, a sada se bavimo Nemačkom i Rusijom.


     Nemačka


     U Nemačkoj su  Zakonom o dokumentaciji ŠTAZI iz 1991. bili pogođeni samo zaposleni u istočnonemačkoj službi državne bezbednosti i njihovi doušnici. Prema tom Zakonu tajne arhive Štazija su zaplenjene i danas se nalaze pod upravom posebne državne ustanove. Svi građani Istočne Nemačke dobili su pristup svojim dokumentima. Tada je oko 90.000 zaposlenih i 170.000 doušnika izgubilo posao, i bilo im je zabranjeno da rade u vladinim službama. Drastičan primer je pokrajina Saksonija, u kojoj je posao izgubilo 13.500 nastavnika i rukovodilaca škola i univerziteta pošto je utvrđeno da su bili doušnici, dok su gotovo svi profesori marksizma i lenjinizma bili udaljeni iz prosvete.


     Nakon ujedinjenja Nemačke, ni jedan funkcioner bivšeg NDR-a nije mogao da dođe na važne političke ili društvene položaje. Zanemarljivo mali broj oficira istočnonemačke vojske mogao je da nastavi vojnu karijeru u Bundesveru, a takođe i mali broj diplomata mogao da nastavi da radi u Saveznoj Republici Nemačkoj. Istovremeno u dogovoru o ujedinjenju Nemačke, postojao je paragraf da činovnici državnih ustanova moraju ponovno da daju zahtev o prijemu na posao. Sve arhive su predane tzv. Komisiji Gauka - po imenu bivšeg pastora iz Rostoka, ranijeg disidenta, kome je povereno da upravlja dostupom materijalima. Njegovo odeljenje imalo je nekoliko hiljada saradnika, mada su u početku tu radili samo Zapadni Nemci. Državni organi su dobili pravo da iz Arhive traže podatke za svakog ko bi se javio na posao. Ako bi se dobila informacija o saradnji sa tajnim službama, pretendent na dužnost bio bi otpušten.


     Rusija


     Pre kraja Perestrojke, raspada SSSR i nastajanja Rusije donet je Zakon da se otvori sva dokumentacija koju poseduje KGB o represiji nad sopstvenim građanima. Ubrzo potom donet je novi zakon koji je poništio stari, i koji kaže da se može otvoriti samo ona građa koja više nema operativnu vrednost. Državni zakon o unutrašnjoj bezbednosti dodaje da se građa može otvoriti tek nakon 50 godina, a i tada samo ako nema živih ljudi ili njihovih rođaka kojima bi otvaranje dokumentacije moglo da naškodi. Na taj način je onemogućeno da žrtve ikada vide svoje dosijee. Otuda je od 1991. do 2.000 godine otvoreno samo oko 10.000 stranica izveštaja KGB-a, što je izuzetno malo ukoliko se ima u vidu koliko dugo je trajao Sovjetski Savez, koliko je ljudi u njemu živelo i koliko je stradalo u represijama. Ono što je zatečeno, pažljivo je pročišćeno od imena saradnika službe.

(Radivoj Stepanov, Slobodna Vojvodina, 19.04.2011.)