MILIONI LJUDI ŠIROM SIRIJE OBELEŽAVAJU GODIŠNJICU IZBIJANJA KRIZE I DAJU SVOJU PODRŠKU PREDSEDNIKU ASADU U BORBI PROTIV TERORIZMA

     15. marta obeležena je godišnjica od početka sirijske krize koja je izbila 2011. Širom Sirije, obileženo je masovnim protestima i demonstracijama - milioni ljudi izlašli su na ulice da bi pokazali svoju podršku predsedniku Bašar al-Asadu, sirijskoj vojsci i borbi protiv terorizma koji je poharao njihovu suverenu i nezavisnu zemlju.

 

     Demonstranti su odlučni da se njihov glas napokon čuje, da napokon ceo svet čuje volju sirijskog naroda, a ne medijsku propagandu koja neumoljivo već godinu dana servira lažnu sliku o događanjima na terenu. Grupe demonstranata uzvikivale su "Al Jazeera, Al Jazeera, dođi snimi našu povorku!"

 

     Godina dana sirijske krize je dokument modernog vremena i krvava priča o brutalnom uplitanju velikih sila u suverenitet jedne zemlje. Na talasu velikih protesta koji su počeli u zimu 2010, ceo arapski svet izašao je na ulice da bi zahtevao demokratiju, veću slobodu govora i ukidanje represivnih vanrednih zakona koji su dugo godina vladali u celoj regiji.

 

     Sirija nije bila izuzetak, demonstranti su se okupili u svim većim gradovima i zahtevali sprovođenje reformi. U samom početku sve je podsećalo na Tunis i Egipat, narod na ulicama, transparenti i ostala obeležja. Ali, uskoro - za razliku od Egipta i Tunisa - mirne proteste preotimaju naoružane grupe koje sa inicijalnim demonstrantima nemaju gotovo nikakve veze. Odmah se postavlja logično pitanje - zašto se tako nešto nije desilo u Egiptu? Čak i na vrhuncu Mubarakove policijske brutalnosti, demonstranti u Egiptu imali su samo jedno "oružje" u svojim rukama - masovnost. Zašto u Bahreinu, Saudijskoj Arabiji, Maroku, Zapadnoj Sahari, Jemenu i svim drugim mestima zahvaćenim "Arapskim prolećem" nije došlo do oružane pobune? Dok je u libijskom gradu Bengazi i sirijskom gradu Homs, doslovno nekoliko dana nakon početka protesta, krenuo oružani ustanak, zašto? I to u zemljama u kojima je kvalitet života bio daleko viši nego na primer u Egiptu ili Jemenu - radi se o velikim kontradikcijama.

 

     Ali, uskoro je sve postalo mnogo jasnije - rat u Libiji je, nažalost, otkrio ceo montirani proces u kome su glavnu ulogu imale zemlje poput Katara, SAD-a i Francuske, uz direktnu saradnju najokrutnijih organizacija na terenu - pre svega al-Kaide. Otimanjem mirnih protesta nastojala se srušiti Libija, kada se ispostavilo da je to jednostavno nemoguće - pre svega zbog ogromne podrške naroda prema tadašnjoj vlasti Moamera Gadafija - u "pomoć" pristiže NATO savez. Višemesečnim bombardovanjem u Libiji je "uvedena demokratija". Libija se danas nalazi u apsolutnom rasulu, mnoge frakcije bore se za prevlast, a prema najnovijim informacijama moglo bi doći i do dezintegracije cele zemlje.

 

     Ista sudbina bila je namenjena i Siriji. Agresivnom kampanjom nastojao se na svaki način omalovažiti legitimitet sirijske vlasti, pa čak je prikazati kao bezumne krvoloke koji iz čistog užitka ubijaju svoje nedužno stanovništvo. Godinu dana se sprovodi sumnjiva propaganda u manirima poslednje viralne kampanje "Kony 2012" u kojoj organizatori tvrde da Joseph Kony "otima decu kako bi ta deca kasnije ubila i pojela vlastite roditelje". Postavlja se pitanje - kako iko razuman može poverovati u takav senzacionalizam?

     Nažalost, senzacionalizam je osnovna struktura modernog zapadnog mainstream novinarstva i moglo bi se reći da je do danas široka publika doslovno "kultivirana" da prihvata i veruje propagandi, s tim da što je propaganda jezivija, brutalnija, naduvanija, to će u nju pre poverovati. Naravno, ne svi - veliki broj ljudi širom sveta danas shvata da je cela priča samo orkestracija koja ima jasan cilj - porobljavanje još jedne suverene zemlje.

     Nakon izbijanja krvavih sukoba u Siriji, Bašar al-Asad odmah je pokrenuo sve poteze da osigura poverenje legitimnih protesta. Za samo godinu dana napravljeni su veliki potezi - ukinuti su vanredni zakoni koji su bili na snazi preko 20 godina, ukinuto je jednostranačje, sproveden je nacionalni referendum kojim se usvojio novi Ustav koji ograničava vlast predsednika na samo 2 mandata, najavljeni su prvi višestranački parlamentarni izbori za 7. maj ove godine i predsednički izbori koji će uslediti posle.

     Sve te temeljite reforme doslovno nisu dobile nikakvog prostora među zapadnim medijima, čak je i referendum - koji uvodi demokratske promene - proglašen za nameštenim. Postavlja se pitanje - koliko izveštavanje može biti kontradiktorno i koliko cela politika zapadnih sila prema Siriji može biti kontradiktorna? Zadržimo se trenutak na referendumu - narod Sirije je pozvan da izađe na birališta da bi se izjasnio - da li želi autoritativnu Siriju kojom vlada jedna stranka, jedan čovek - ili žele demokratsku Siriju gde svako ima pravo da osnuje stranku, bude biran od naroda i to na određeni vremenski mandat? Narod je birao "demokratsku" opciju, čak 89% glasača izjasnilo se da želi uvođenje demokratije u svojoj zemlji.

     Kako je uopšte moguće da zapad NE pozdravi ovakvu odluku? Kako je moguće da zapad kritikuje takav referendum i njegov ishod? Stvari ovde postaju hiper-kontradiktorne, što zapadne sile zapravo poručuju kada kažu da referendum nije pravedan? Da žele ostanak stranke Baath na vlasti? Da žele večnu vladavinu Bašar al-Asada? Svojim potpuno nekonzistentnim stavom SAD, Evropska Unija i njihovi saveznici na Bliskom istoku pokazali su da nemaju nimalo stvarnih ambicija da Sirija postane demokratska zemlja - jedini cilj je krvavi pad predsednika Asada i instalacija podobne alternative, čak ako ona dolazi i iz redova ekstremista i terorista kojima se obilato dostavlja oružje iz svih smerova.

     Naoružavanje radikalnih grupa je manji pakao od onoga koji je bio namenjen Siriji i njenim stanovnicima. Sve je već bilo spremno za vojnu invaziju po uzoru na Libiju - istorijski trenutak koji je spasio narod Sirije od te katastrofe bio je ruski i kineski veto pred Savetom Bezbednosti UN. Podsetimo, rezolucija za napad na Siriju već je bila spremna i na stolu. Cela "mašinerija" bila je spremna za ulazak u Siriju, da Rusija i Kina tada nisu smogle snage da se usprotive toj rezoluciji, Sirija bi danas gorela podjednako kao i Libija prošle godine. U periodu posle veta pred UN-om, Rusija je zacementirala svoj stav i trenutno je jedini međunarodni faktor koji može da dovede do mirnog završetka sirijske krize.


     Intenzivni pregovori za pokretanje širokog političkog dijaloga već su u toku, predstavnik UN-a Kofi Anan trebao bi da posluži kao medijator na terenu. Pobunjeničke grupe, dok god primaju oružje spolja, odbijaju svaki dijalog, ali može se pretpostaviti - pogotovo ako uzmemo u obzir duboku razjedinjenost unutar opozicije - da će uskoro pojedini predstavnici opozicije biti spremni na razgovore, pogotovo u zamahu velike ofanzive sirijske vojske protiv zadnjih uporišta pobunjenika.


     Ako se mir uskoro vrati u Siriju, biće to pre svega velika pobeda sirijskog naroda koji je, uprkos svim propagandnim pokušajima i krvavim sukobima, prepoznao stvarnost događanja u svojoj zemlji. Ove velike demonstracije širom zemlje još jednom to potvrđuju. Odbrana sirijskog suvereniteta i nezavisnosti biće najveća pobeda protiv imperijalističkih tendencija u novijem dobu, a možda i naznaka jednog novog vremena - ere u kojoj će imperijalizam početi da slabi na svim frontovima.

(D. Marjanović)