Bogati ipak ne plaču
Svetska ekonomska kriza i sve veća trka narastajućih ekonomskih džinova širom sveta produbila jaz između bogatih i siromašnih. Dok je sredinom prošle sedmice dim od zapaljenih zgrada u siromašnim londonskim predgrađima kvario pogled sa višespratnica Kanari Varfa, malo ko je u luksuznim kancelarijama ove poslovne četvrti istočnog Londona pomislio da deo krivice za bunt mladeži leži i u njima. Političari su za divljanje siromašnih mladića krivili "porodične okolnosti", "obrazovni sistem" a buntovnike okarakterisali kao "bolesne", zanemarujući ono što je očigledno bilo jedan od razloga za izgredništvo – dramatično veliki jaz između bogatih i siromašnih.
Da nejednakost u raspodeli bogatstva u britanskom društvu nije samo utisak mladih Totenhema, Haknija ili Pekama, svedoči i činjenica da Velika Britanija, prema takozvanom Đinijevom koeficijentu, koji je pokazatelj nejednakosti u raspodeli dohotka, poprilično boluje od socijalno-ekonomskih razlika.
Prema ovom koeficijentu, koji je izmislio italijanski statističar Korado Đini, nejednakost u raspodeli ukupnog dohotka se meri od 0 do 100 procenata, pri čemu ako je u nekoj zemlji taj koeficijent nula svi njeni građani imaju jednak dohodak, dok bi koeficijent 100 značio da celokupan dohodak neke zemlje odlazi samo jednom čoveku.
Đinijev koeficijent za Veliku Britaniju je 34 čime ona spada u evropske zemlje sa najvećim jazom između bogatih i siromašnih. Poređenja radi, slični Đinijev koeficijent imao je Egipat pre revolucije u kojoj je sa vlasti zbačen Hosni Mubarak. Štaviše, analitičari procenjuju da će ove razlike u Britaniji biti i veće kad se sprovedu sve planirane mere štednje.
Prema oceni Pepea Egera, analitičara za zapadnu Evropu pri londonskoj konsultantsloj kući "Ekskluziv analisis", nije se u potpunosti razmislilo o svim posledicama. "Ovo je rezultat decenijskog narastanja podela i marginalizacije, a mere štednje će svakako to još učiniti gorim. Da, policija može da uspostavi kontrolu brojnim ljudstvom, ali to nije održivo, bar ne dugoročno. Moramo da prihvatimo da se sve ovo može dogoditi ponovo", kaže za Rojters Eger.
Međutim, nejednakost u raspodeli bogatstva je postao problem celog sveta, budući da 40 odsto svetske populacije (oko dve i po milijarde ljudi) živi sa manje od dva dolara dnevno, dok deset odsto najbogatijih kontroliše čak 54 odsto ukupnog svetskog bogatstva. Premda se pitanje sve veće bogaćenja bogatih i siromašenje siromašnih često u raspravama prebacuje na teren sukoba zastupnika i protivnika kapitalizma, Đinijev koeficijent pokazuje da se ogromne socijalno-ekonomske razlike beleže i u kapitalističkoj Americi i u komunističkoj Kini, ali i u veoma siromašnoj Africi.
Tako je, prema poslednjim dostupnim podacima koje je objavila američka CIA, ali i međunarodne ekonomske organizacije, Đinijev koeficijent nejednakosti prihoda u SAD iznosi čak 45 odsto, Rusiji 42,2, Kini 41,5 (prema pojedinim izvorima 50), a Japanu 39,7. U bogatom Hongkongu koeficijent nejednakosti u raspodeli bogatstva je čak 53,3, a i Brazil, kao jedna od najbrže rastućih ekonomija na svetu, boluje od ovoga te beleži Đinijev koeficijent od čak 56,7 odsto.
Dramatične socijalno-ekonomske razlike beleže se i u afričkim državama kao što su Namibija (70,7), Južna Afrika (65), Lesoto (63,2), Sijera Leone (62,9), Centralnoafrička republika (61,3), Zambija 50,8 i Gambija (50,2). Uprkos siromaštvu, sličan jaz imaju i latinoameričke države – Haiti (59,2), Kolumbija (58,5), Gvatemala (55,1), Honduras (53,3) i Čile (52,4). Afričke i latinoameričke države, inače, beleže najveće razlike, jer u tim državama ogroman broj ljudi živi u velikoj bedi, dok uzak krug veleposednika i industrijalaca uzima za sebe najveći deo nacionalnog dohotka.
Najmanji Đinijev koeficijent na svetu ima Švedska (23), a sledi Norveška (25) dok je prosek u Evropskoj uniji 30,4.
Najveći rast nejednakosti u raspodeli dohotka beleži Kina, čiji Đinijev koeficijent je proteklih godina "eksplodirao" dok se na "Forbsovoj" listi 937 najbogatijih ljudi na svetu pojavilo njih 64 iz Kine. Iako je Deng Siaoping, koji je Kinu usmerio ka tržišnoj ekonomiji, svojevremeno rekao da "ukoliko postoji polarizacija, reforme će propasti", aktuelna vlast u Pekingu uprkos pojedinim merama ne uspeva da smanji ogromne socijalne razlike.
Pojedini kritičari smatraju da su ogromne razlike posledica toga da se moćnici u državnim kineskim korporacijama trude da zadrže moć i bogatstvo za sebe, premda je očigledno i da Kina u bespoštednoj trci za ekonomskim rastom pokušava da uštedi na radnicima. To potvrđuju statistike, prema kojima je između 1997. i 2007. godine udeo plata radnika u bruto društvenom proizvodu pao sa 53,4 odsto na 46 procenata, dok su vladini prihodi drastično porasli. Analitičari ukazuju da bi ovo moglo da dovede Kinu u poziciju da je veoma snažna država sa ekonomski oslabljenim građanima.
Budući da se nazire novi talas ekonomske krize, jaz između bogatih i siromašnih samo će se produbiti, a u toj računici bogataši širom sveta očigledno nemaju razloga da plaču. Štaviše, američki milijarder Voren Bafet, koji je dobar deo svog bogatstva stekao povoljnom kupovinom kompanija, juče je govoreći o eventualnoj novoj recesiji u SAD ponosno rekao: "Što niže stvari padnu, to ja više kupujem".
Srbija u skladu sa prosekom u EU
Iako svaki prosečni državljanin Srbije ima utisak da su socijalno-ekonomske razlike u zemlji ogromne, u poređenju sa Kinom, SAD, Rusijom ili Brazilom, Srbija ima umerene razlike između bogatih i siromašnih i Đinijev koeficijent joj iznosi 26 odsto, prema podacima uoči krize 2007. godine. Prema oceni statističara, ovaj koeficijent za Srbiju je sada nešto veći (između 32 i 33 odsto), ali i dalje na celom Balkanu Đinijev koeficijent varira od 26 do 34,1 odsto što je uglavnom u okvirima proseka Evropske unije.
(Nenad Radičević, 15.08.2011.)
Нема коментара:
Постави коментар