LIBIJSKI POBUNJENICI-PLAĆENICI U AKCIJI OBARANJA DESPOTA |
izgubljenim teritorijama. NATO, međutim, veruje da Gadafijeve snage više nisu u stanju da pokrenu "koherentne operacije".
Pobunjenici su 50 kilometara nadomak Tripolija presecajući vitalne puteve snabdevanja prema Tunisu, Gadafijeve snage prvi put ispaljuju raketu dok njegov ministar unutrašnjih poslova "turistički" sa familijom obilazi Egipat, a američki sekretar za odbranu Leon Paneta slavodobitno saopštava da su pukovniku "dani odbrojani".
Da li bi se, uz sve rezerve koje nameće propagandni rat, na osnovu ovih informacija, moglo zaključiti da se bitka za Libiju približava onom trenutku u kome će Brat-vođa morati da se odluči: ili pregovori ili rat do poslednjeg metka. Pod uslovom da Gadafi uopšte može da bira, jer prelazna vlast u Bengaziju uporno ponavlja da pregovora neće biti i da on, posle 41 godine, mora da ode sa vlasti.
Nije prvi put da se javlja o dramatičnom napredovanju pobunjenika i stezanju obruča oko Tripolija, ali jeste prvi put da su Gadafijeve snage ispalile raketu. Kako je takav solo protivudar gotovo besmislen sa vojničkog stanovišta, brzo je u Vašingtonu protumačen kao znak očaja, na osnovu čega je – reklo bi se uz previše optimizma i samobodrenja – donet zaključak o Gadafijevim "poslednjim danima".
Zapad je odavno zloupotrebio rezoluciju Saveta bezbednosti, pa se čak i nije ustručavao da njen plemeniti cilj sprečavanja stradanja civila promeni u obaranje režima, ali ispostavilo se da vazdušni udari NATO nisu bili dovoljni da sruše pukovnika. Kako se sukob razvlačio, postajalo je sve jasnije da je Zapad imao samo ulaznu, ne i izlaznu strategiju.
NATO jednostavno zna da ne sme izgubiti ovaj rat. Pri tom bi da izbegne: kopneno angažovanje, razorna tepih bombardovanja Tripolija kako bi dokrajčio Gadafijeve lojaliste. Sve je isto kao u Srbiji 1999. godine. Bombardovanje libijske državne televizije, koja je u svet slala snimke kolateralnih šteta, izginulih civila, pokazuju da i saveznici gube nerve, ne znajući kako da okončaju konflikt u kome – po sadašnjem odnosu snaga – nema pobednika na duži rok. Neće ga biti čak i ukoliko jedna strana vojno trijumfuje. Libija bi zadugo ostala podeljena na Tripolitaniju – sada pod Gadafijevom kontrolom, i Kirenaiku na istoku – kojom vlada pobunjenički Nacionalni prelazni savet. Obaranje despota, pokazuju primeri Tunisa i Egipta, daleko je od dovoljnog za uspešnu tranziciju bez većih potresa.
Pobunjenici su se u međuvremenu, uz podršku NATO i otvorenih francuskih isporuka oružja – suprotno svemu dogovorenom u UN – konsolidovali, donekle i disciplinovali, ali posle ubistva njihovog komandanta Abdel Fatah Junisa i izbijanja na površinu plemenskih podvojenosti, pitanje je koliko bi Libija bila stabilna pod njihovom upravom.
Nejedinstvo pobunjenika, otvaranje sukoba između sekularista i militantnih islamista koji su se infiltrirali, lako bi mogao da bude uvod u novu nestabilnost svakako pojačanu surovom osvetom pobednika. Preostaje kombinovana tehnika. Zaokruženje Tripolija moglo bi Gadafija da natera da potraži diplomatska, pregovorna rešenja. Da mu svet, pre svega Zapad, garantuje da neće završiti kao Sadam Husein ili Hosni Mubarak, što najviše žele pobunjenici, ali i Međunarodni krivični sud, koji pukovnika potražuje zbog "zločina protiv čovečnosti" počinjenih od početka pobune u martu.
Ima još jedan scenario, veoma drag generalima NATO: da Gadafijevi lojalisti popuste pod blokadom Tripolija, da polože oružje i masovno pređu na stranu američkih plaćenika. Neka vrsta lokalnog državnog udara u glavnom gradu bi, takođe, bila dobrodošla. Kako je bilo kakvo pregovorno rešenje u ovom trenutku daleko, sva je prilika da će se rat produžiti, da će se Gadafi odupirati "kolonizatorima" i "pacovima".
Libija se u međuvremenu pretvara u ruševinu. Biće joj potrebno najmanje tri godine da obnovi predratnu proizvodnju nafte. Bitka za kontrolu nafte i unosne poslove obnove zemlje počela je kada i rat. Sve isto kao u Iraku 2003.
(Boško Jakšić, 18.08.2011.)
Нема коментара:
Постави коментар