Upravnik grada Beograda i šef srpske obaveštajne službe Dragi Jovanović, u govoru koji je održao 5. novembra 1941. godine, profesore i kulturne radnike nazvao je pristalicama ''engleske plutokratije, američkog imperijalizma, jevrejske bankokratije i Kominterne''.
Dimitrije Ljotić, osvedočeni fašista i nemački prijatelj, iste večeri po hapšenju grupe intelektualaca posetio je generala Turnera u nastojanju da ga ubedi da ''uhapšeni taoci nisu povezani sa komunističkim bandama'' i da bi ih ''u interesu smirivanja javnosti'' trebalo pustiti. Turner mu je odgovorio da i on zna da oni verovatno nisu komunisti, ali jesu ''masonerija'' i da su pod tom optužbom uhapšeni, ali da će on sa svoje strane učiniti sve da uhapšenici ne budu držani kao taoci za eventualne partizanske odmazde, nego kao obični pritvorenici. Tako je Nedićev kabinet već sutradan obavešten o ovoj odluci generala Turnera. Najveći broj uhapšenih intelektualaca pušten je već do kraja decembra 1941. godine.
To je bila jedina intervencija domaćih kolaboracionista da se spasu životi sugrađana. Istina, Milan Nedić je kao uslov da preuzme ''Vladu narodnog spasa'', nemačkom okupatoru, tačnije tadašnjem vojnom komandantu za Srbiju generalu Dankelmanu postavio sledeće zahteve: punu autonomiju Vlade i raspolaganja svojim oružanim snagama, selektivnije kaznene mere prema civilnom stanovništvu kako se ne bi izazvalo još veće antigermansko raspoloženje u narodu (posebno se osvrnuo na masovna streljanja u selu Skela 15. avgusta i vešanje na Terazijama grupe građana 17. avgusta 1941), pravo isticanja državnih i nacionalnih simbola (grba, zastave), da se prema ratnim zarobljenicima bivšim pripadnicima vojske Kraljevine Jugoslavije u Nemačkoj postupa u skladu sa Ženevskom konvencijom, da se upotrebi sav nemački uticaj na NDH i spreči ubijanje srpskog življa, kao i da se 17 srezova koji se nalaze pod ingerencijom NDH pripoje Srbiji i stave pod nemačku upravu. Iako osim povećanja broja žandarmerije i boljeg naoružavanja Srpske državne straže nije dobio od Dankelmana nikakva obećanja da će i ostali uslovi biti ispunjeni, prihvatio se funkcije ''predsednika srpske vlade''.
O zločinima u logoru Banjica ne samo da nije bilo reči na sednicama vlade ili u razgovorima sa nemačkim komandantima, nego je teror sa jeseni 1944. i povećan. Kako se nazirao kraj rata i propast Hitlerove Nemačke, bes, strah i razočaranje su se uvukli u duše srpskih kvislinga. Samo tako se može objasniti da je 11. septembra 1944, kada se u Beogradu već maltene mogla čuti potmula grmljavina ruskih topova sa granica Rumunije, odvedena velika grupa žena na streljanje. Tom prilikom, osećajući da je kraj rata blizu, i računajući da nemaju šta da izgube, četiri žene iz te grupe su iznenada napale stražare i pokušale da pobegnu. Ubijene su na licu mesta u hodniku, dok su ostale istoga dana streljane na Jevrejskom groblju. To se dogodilo samo tri sedmice pre kukavičkog bekstva Nedićeve vlade iz Srbije u Beč! Da ti kvislinzi nisu pokazali ni trunke samilosti čak ni onda kada su videli da se raspršio njihov san o ''moćnoj Srbiji u novom evropskom poretku'' svedoči i poslednja egzekucija u logoru Banjica koja je izvršena 1. oktobra 1944. godine kada su streljane dr Vera Mićić i njena maloletna kći.
O zločinima u logoru Banjica u Beogradu postoji opsežna i brojna literatura. Snimljena je i jedna odlična TV serija pre nekih tridesetak godina. Nažalost, sve je to u Srbiji pod naletima populističkog fundamentalizma, nacionalističke euforije i ratova za teritorije tokom devedesetih godina zaboravljeno, potisnuto i svesno zamagljeno. Stoga se danas veličaju okupatorski vazali i dželati i proglašavaju ''istinskim Srbima'' i ''patriotama''. Ulicama se daju njihova imena, dok se žrtve proglašavaju ''komunjarama'' i krivcima ''za sve nedaće srpskog naroda''. Vladala je i još uvek u jednom delu javnosti vlada retorika Nedićeve Srbije.
Neka ova obimna knjiga zato, uz još neke odlične već objavljene radove na tu temu, bude početak definitivnog razvejavanja te magle, još jedan prilog novom osvetljavanju mračnog i zločinačkog perioda okupacije Srbije i njene fašizacije, te dokazivanja da je i u takvim uslovima bilo onih koji su se usprotivili i fašizmu hrabro rekli ne, te zbog toga izgubili ono najdragocenije – svoje živote. (Logor Banjica – logoraši 1941–1944, knj. I i II, Istorijski arhiv Beograda, Beograd 2009)
Нема коментара:
Постави коментар