INTERVJU: TODOR ĐERMANOV - "TREBA MANJE GOVORITI, A VIŠE SLUŠATI"

     Kandidat za odbornika u Skupštini grada LSV NS Todor Đermanov rođen je 1960. godine u Novom Sadu, i ceo svoj život proveo je u njemu. Toša, kako ga Ligaši od milošte zovu, po zvanju je magistar menadžmenta, a po hobiju je svima poznat kao prvi kupač na Štrandu u sezoni, kada prvo sunce grane.

     Svoju ličnu istoriju, ali i istoriju svoje porodice, prijatelja, kumova i komšija čvrsto vezuje za naš grad, i mnoge pojave objašnjava onim posebnim ''novosadskim duhom''. U ovom intervju živopisno sa nama deli kakav je Novi Sad bio, kakav je sad, i kakav će biti kada on postane odbornik.


     1. Iz ugla starosedeoca, kakav je bio Novi Sad Vaše mladosti, a kakav je sad? Šta se u međuvremenu promenilo, i kako?
     Svoje prve godine života sam proveo u ulici Dimitrija Tucovića - danas se nekako drugačije zove. Nije bilo Elektrovojvodine, Toplane, Limana III i IV. Samo železnička stanica - sada Pošta i Limanska pijaca, i pesak do Dunava. Od 1967. godine sam ovde gde sam i sada - Radnička ulica. Išao sam u osnovnu školu "Žarko Zrenjanin" - sadašnja Isidorina gimnazija, a posle u elektro-tehničku školu (čuveni Šuvarov program - USRO i ZASRO). Delovi Novog Sada kao što su Telep, Salajka, Podbara nisu imali visokogradnju, Detelinara je bila do pruge, Novo naselje se tek gradilo. Bilo je daleko manje stanovnika nego danas.


     Glavna karakteristika tog perioda je da smo se mi mladi svi međusobno poznavali, bez obzira iz kog dela grada smo. Nismo imali mnogo mesta za izlaske - klubovi i slično što danas postoji, uglavnom smo se okupljali na Štrafti - kod Carigrada, kod Kafea, današnja Gondola, Mrce, kasnije u Dunavskoj i na Keju - Malinjak. Bili smo upućeni jedne na druge. Mnogo priče, smeha i šetnje. Uskoro su počeli da se otvaraju prvi kafići, picerije - Zanatski dom, kod Socijalnog itd, zatim disco klubovi - Đava, Točak, Piping, Dendi, Hogar, Aquarius i sl.


     Svi smo se bavili nekim sportom aktivno ili rekreativno, mnogi su svirali, imali svoje bendove i prve svirke u Đokinoj školi ili na Mašincu. Delili smo poslednju kintu, plaćali zajedno račune, koristili izraze - Gari, čola, cener, cigla i sl. Zimi, kada je košava šibala ulicama, odlazili smo u "bionju" - a bilo ih je tada popriličan broj i tražila se karta više, na Tribinu mladih, na košarkaške utakmice, otvoreno klizalište. Ima još mnogo događaja i mesta koje je teško ne spomenuti, ali bi onda ovaj intervju izlazio u nastavcima.


     Novi Sad se od tog vremena udvostručio i proširio i spojio sa prigradskim naseljima. Pojavio se Internet, računari, DVD plejeri, kablovska televizija, klubovi, brendirana garderoba, mobilni telefoni, luksuzni automobili. To je sve ono što mi nismo imali. Imali smo jedni druge i prava prijateljstva po četrdeset i više godina. Nasilja je bilo daleko manje, samo tuče, ništa pištolji, bombe i slično, i što kaže Nora znali smo sva četiri narkomana u gradu. To je ono što se najviše promenilo. Ne želim da kritikujem današnji stil i način druženja i života mladih, i ja imam dvoje tinejdžera, jer ni nas naši "matori" nisu baš uvek shvatali (današnji izraz kontali). Svako vreme određuje norme i stilove ponašanja.


     2. Šta je Novi Sad devedesetih, pa i posle izgubio, što mu hitno treba vratiti?
     Nerado se sećam ovog desetleća. Najlepše što mi se u tom periodu desilo je da su mi se tada rodili Damjan i Natalija. I baš zahvaljući njima, supruga i ja smo izgradili naš mikro svet u kojem smo zaista lepo i srećno živeli. Radovali se malim stvarima i uživali u roditeljstvu i druženju sa prijateljima.


     Ostalo je bilo za zaboraviti ili negde duboko potisnuti. Hiperinflacija, ustajanje u cik zore da bih kupio dve kesice mleka, odlazak u kupovinu par štrampli i špilhozni sa 40 čekova, i izgubljenih najmanje 3-4 sata. U periodu restrikcija struje, ono kad imaš šest, a nemaš dva sata, radno vreme u NAP-u mi je bilo u skladu sa tim kada računski centar ima struje. Bombardovanje - srušeni mostovi, televizija, rafinerija. Sećam se uličnih protesta, alternativnih Dnevnika, svirki na uglu Maksima Gorkog i Stevana Musića (Damjan je uživao, a Natalija je jako drečala). Uživao sam dok sam u vreme emitovanja dnevnika glasno puštao ELP, Chicago, Supertamp, izbacivši zvučnike na terasu.


     Jedino što treba da se vrati Novom Sadu, i ne samo njemu, a uzeli su nam u tom periodu je autonomija Vojvodine, Žeželjev most i onu lepu i funkcionalnu zgradu televizije na Mišeluku.


     3. Koji su gorući problemi u gradu?
     Nezaposlenost je svakako najveći problem. Veliki broj radnika je ostao bez posla, a mladi ljudi koji su završili fakultete, više škole ili neke druge specijalizovane škole ne mogu da se zaposle. Nekada poznata gradska preduzeća - Novitet, Kabel, Pobeda, Petar Drapšin, NIT, Jugoalat i dr. su ili prestali sa radom ili su u stečaju. U poslednjih nekoliko godina nije bilo većih stranih ulaganja, ni otvaranja novih radnih mesta, pa se broj nezaposlenih nije smanjio.


     Saobraćajna i komunalna infrastruktura su sigurno pored nezaposlenosti najveći gradski problemi. Svedoci smo svakodnevnih saobraćajnih gužvi (celodnevnih), problema sa parkiranjem, sa nesavesnim vozačima koji svoje "ljubimce" ostavljaju gde god im se to prohte. Raskopanim ulicama, nedostajućim poklopcima na šahtovima, poplavljenim ulicama posle obilnih kiša i sl.


     4. Koji su načini da se ti problemi efikasno reše?
     Najveći problem je što se Grad nije ravnomerno razvijao i ulagao u komunalnu i saobraćajnu infrastrukturu. Desile su se 90-te i mnogo veći priliv stanovništva, izgradnja velikog broja stambenih objekta na celoj teritoriji Novog Sada, a da se srazmerno sa tim nije ulagalo u već pomenutu infrastrukturu. Nisu zanovljene i izgrađene nove vodovodne, kanalizacione, gasne i toplovodne instalacije i pojavili su se problemi. Sada grad nema dovoljno sredstava da se svi uočeni problemi otklone u jednom kraćem vremenskom periodu. Zbog toga je neophodno da se odrede prioriteti i krene u realizaciju otklanjanja uočenih problema i nedostataka. Za to je potrebno puno vremena i strpljenja građana. Nažalost često opravdano nemaju razumevanja za lošu organizaciju u gradskim javnim ustanovama (preduzećima).


      5. Zašto ste se kandidovali za odbornika i kako planirate da iskoristite poziciju odbornika u Skupštini grada, a za dobrobit svojih sugrađana?
     Za moju kandidaturu su prvenstveno zaslužni Robert (Kolar) i Pera (Krajčinović). Nisam dugo razmišljao kada su mi ponudili da se kandidujem. Živim u izbornoj jedinici Sonja Marinković već 44 godine, prijatelji, rođaci, kumovi svi žive ovde. Komšije sa kojima sam izgradio odličan odnos tokom svih ovih godina, moja deca i njihovi prijatelji (svi će biti punoletni do proleća), su velikim delom bez obzira na politička opredeljenja ili dosadašnju apstinenciju sigurni glasovi za LSV, a samim tim i za mene kao kandidata za odbornika.


     Neću obećavati već činiti, neću puno govoriti već slušati. Iskoristiću svo svoje znanje i energiju, da u skupštini, a i van nje učestvujem u rešavanju suštinskih problema našeg grada Novog Sada.