OLIVERA MILOSAVLJEVIĆ, ISTORIČARKA - INTERVJU: PARTIZANI, PREDAJTE SE!

     Krajnja konsekvenca rehabilitacije kolaboracionista može da bude samo rehabilitacija fašizma: Olivera Milosavljević 

     Ova antikomunistička histerija koja se pokriva ″demokratijom″ i u odsustvu bilo kakve sadržine izjednačava sa njom, u suštini služi da sakrije temelj onoga što se ovde naziva ″demokratijom″, a predstavlja manje ili više ogoljeni nacionalizam * Ne bih preporučila deci da uče iz ovakvih udžbenika *

     Koji je uopšte cilj izjednačavanja komunizma i fašizma nego rehabilitacija fašizma, njegovo normalizovanje.

Razgovarao: Bojan Tončić

    Revizija istorije u srbijanskom javnom mnjenju podrazumeva, kao što i Vi tvrdite, izvesnu relativizaciju temeljnih civilizacijskih vrednosti. Da li ste registrovali uzroke, ali i vreme te relativizacije, vreme u kojem je postalo nepopularno biti antifašista?

     - To nije počelo juče i uopšte nije bilo slučajno. Sa usponom nacionalizma sredinom osamdesetih godina prirodno je počeo i proces relativizacije antifašističke prošlosti. Nacionalizam je morao po definiciji da se obračuna prvo sa jugoslovenskom državom, a kako je njen temelj bio u konceptu 'zajedništva' morao je da se obračuna i sa pokretom koji je to zajedništvo stvorio, koji je bio internacionalistički. Ne treba zaboraviti da su desničari još tridesetih godina, posle dolaska Hitlera na vlast, za rat koji se svakog časa očekivalo da počne, govorili da će biti ″rat između nacionalizma i internacionalizma″, zato su i stali na stranu ovih prvih. Početkom devedesetih godina prvo je učinjen pokušaj da se NOB potpuno 'izbriše' iz istorije, sećate se kako je Titov spomenik u Užicu srušen početkom devedesetih, Tito je izgubio ulicu u Beogradu takođe početkom 90-ih, Kidričev spomenik je tada sklonjen, na Kalemegdanu su skinuta poprsja četvorice narodnih heroja takođe početkom devedesetih, tada je skinuta petokraka, kokarda je postala legitimna u vojsci... Sve se to događalo za vreme Miloševića. Taj prvi nacionalistički talas je pokušao da partizanski pokret potpuno izbriše iz istorije i da na mesto njega postavi četnički pokret.

     Fašizam, logori, Nedić kao „demokrata”

     Najnoviji talas, nastao sa promenama 2000, otišao je još dalje sa pokušajem otvorene rahabilitacije Nedića. Kao pokriće se koristi ″demokratija″ koja sve što je u prošlosti nosilo antikomunističko obeležje proglašava svojom prethodnicom, proglašava ″demokratijom″. Samo se zaboravlja da je pored komunizma i demokratije, tada u igri bio i fašizam, da su demokratija i komunizam tada činili jedan blok protiv fašizma, i posebno, da su fašizam i nacionalsocijalizam bili par excellence antikomunistički pokreti. Tako je i Nedić kao antikomunista posao ″demokrata″, a zanemarena je njegova saradnja sa okupatorom, njegova fascinacija Trećim Rajhom, uredbe antisemitske sadržine koje je potpisivao... Poslednja odbrana kolaboracije dolazi sa tvrdnjama da se tada ″nije moglo znati″ za logore, sa suštinu ideologije, za namere nacizma i slično. Ako znamo da beogradske novine već 1933. pišu o stvaranju koncentracionih logora u Nemačkoj, da već 1934. pominju po imenu logor Dahau i detaljno opisuju sa koliko redova bodljikave žice je ograđen, da izveštavaju o svakom pojedinačnom slučaju progona Jevreja i nemačkih intelektualaca antifašista tokom svih godina pred rat... onda svaka priča o nemogućnosti saznanja otpada.

 

  Zato danas ova antikomunistička histerija koja se pokriva ″demokratijom″ i u odsustvu bilo kakve sadržine izjednačava sa njom, u suštini služi da sakrije da temelj onoga što se ovde naziva ″demokratijom″ predstavlja manje ili više ogoljeni nacionalizam.

      Da li mislite da je danas gotovo neprijatno reći da ste antifašista, šta drugi, većinski, misle o nečemu što je nekada bilo gradivo koje je trebalo znati za dvojku?

     - Naravno da ne mislim da je neprijatno. Još nisam čula da se neko otvoreno hvali da je bio kolaboracionista, to bi trebalo da dođe tek kada se potpuno prevrednuje prošlost, a to znači kada se čitav ovaj proces završi u rehabilitaciji fašizma. Jer krajnja konsekvenca rehabilitacije kolaboracionista može da bude samo rehabilitacija fašizma. Koji je uopšte cilj izjednačavanja komunizma i fašizma nego rehabilitacija fašizma, njegovo normalizovanje. Ne mislim da je ovde to težnja većine. To je agresivna manjina koja se čuje i ćutljiva većina koja zbunjeno posmatra. Dakle, biti antifašista bilo je i ostalo stanovište koje znači suprotstavljanje najmračnijoj ideologiji moderne istorije, biti protiv rasizma, nacionalizma, protiv podele ljudi da ″više″ i ″niže″, protiv istrebljenja ljudi zbog njihovog porekla, protiv militarizma, protiv nehumanosti... a sve su to još uvek temelji civilizovanog društva, a ovde, verujem, većine.

  

     U kojoj je meri antifašistička tradicija, do koje su na neki način držale sve partijske garniture, uključujući i Miloševićevu, opstala; koliko je ima u udžbenicima? Kako se danas obeležavaju značajni datumi iz perioda borbe protiv fašizma?

     - Ja ne vidim da su partijske garniture (uključujući i Miloševićevu) držale do antifašističke tradicije. Držati do te tradicije ne znači samo se verbalno na nju pozvati, već podrazumeva delanje u skladu sa idejama antifašizma, imenovanje onih koji su bili njegovi nosioci. Ne može se istovremeno biti antifašista i rehabilitovati one koji su sarađivali sa fašizmom. Naši udžbenici su takvi da deci ne bih preporučila da uče iz njih. A praznici? Pa koji se to praznik iz vremena borbe protiv fašizma kod nas uopšte slavi? Osim Nove godine, ovde se slave samo crkveni praznici. Dan republike je ukinut kao da živimo u monarhiji, dan ustanka je proglašen zločinom, da na televizijama ne podsete građane 9. maja da je Dan pobede, niko ne bi ni znao za to. Čak je i dan oslobođenja Beograda izbrisan iz istorije, kao da Beograd nikada nije oslobođen, ili da bi za gradske vlasti bilo bolje da su okupatori ostali. Kod naše političke elite nema ničega od tradicija antifašizma, osim što kaže da sledi tu tradiciju i očekuju da joj se veruje na reč.

     Politika podržava mitove

     Gde danas vidite pojavne oblike fašizma?

    - Svaki oblik ekskluzivnog nacionalizma, ksenofobije, rasizma, antisemitizma, militarizma... uključujući i pravdanje kvislinštva, a svedoci smo da se javljaju, nosi u sebi neki od elemenata koji u povoljnim uslovima može da preraste u fašizam. Ti opšti uslovi mogu biti vezani i za ekonomsku krizu, i za ideološku promenu odnosa snaga u Evropi i svetu... Uvek je problem u političkoj eliti, u vrednostima koje zastupa, u odnosu koji ima prema ovim pojavama. Ako za ispoljavanje ovakvih stanovišta kaže da predstavljaju demokratsko pravo na ispoljavanje svog mišljenja, što smo imali prilike da čujemo, onda je njena odgovornost i kada one ojačaju.

 

    Bavili ste se mitovima kojima je, primetno, obeležena naša svakidašnjica. Kako ih danas doživljavate, kako recimo ključni, Kosovski mit, utiče na našu političku realnost?

    - Politička elita ne precenjuje mit - ona je ta koja ga stvara, ona je tvorac mita. Bez političke elite koja ga svakodnevno ponavlja mit je samo priča, ima samo književnu vrednost, nije delatan, ne utiče na život ljudi i svakodnevicu. Ali, političkoj eliti, nesposobnoj i nekreativnoj kakva je, mit služi kao najlakše sredstvo da zatvori sva ključna pitanja koja bi se mogla postaviti. Koliko je njih ikada bilo na Kosovu, koliko je njih u stanju da odrecituje jedan stih iz Kosovskog ciklusa, koliko njih išta zna o istoriji Kosova? Mit uvek ima upotrebnu vrednost; nekada, u prošlosti, on je bio u funkciji borbe za slobodu, danas ″u slobodi″, njegova je funkcija da prikrije pljačku, bedu većine, nesposobnost, odsustvo ideja...

    U poslednjih mesec dana bilo je više izliva mržnje i nipodaštavanja homoseksualaca. Da li su koreni tako duboki - gde ih istorijska nauka vidi - i da li je takve oblike ponašanja moguće i u Srbiji dovesti na rasprostranjenost kakvu imaju u razvijenijoj Evropi. Kako ih potpuno iskoreniti?

     - Sužena svest, a takva je i nacionalistička, ne prihvata nikakvu različitost, ona veruje da svet može da funkcioniše samo kroz jednoobraznost, zato proganja sve što je drugačije. Najčešće se počinje sa homoseksualcima, pa sa ljudima druge boje kože, druge religije, nacije, onda i sa političkim protivnicima. Marginalne grupe se progone jer se tako leče frustracije, dokazuje sopstvena ″pravovernost″. Sve je to već viđeno u prošlosti Evrope, ne tako davno. To je opasno kada postane vladajuća politika. Ne verujem da će se to ovde desiti, bar dok su opšte okolnosti u Evropi ovakve kakve su danas.

 

     Da li će, u evropskim razmerama, iz ugla istoričara, biti zapamćeni progon Albanaca sa Kosova i stradanje Srba posle rata i u mirnodopskom periodu, obostrano uništavanje života i dobara?

     - Istorija sve pamti, odnosno, o svemu ostaju tragovi, mnogostruki izvori, posebno danas. Samo je pitanje da li i koliki interes u određenim društvima i vremenima postoji za bavljenje nekim temama. Neke od njih čekaju i po sto godina da se otvore, ali nikada ne mogu da se izbrišu, samo je pitanje volje i intelektualnog poštenja da se analiziraju. Raspad Jugoslavije i ratovi na njenoj teritoriji će još dugo biti predmet istraživanja, posebno sama egzistencija Jugoslavije.

     *Mogu li Srbi i Albanci ponovo da žive bez ubijanja?

     - Svako može da živi kao normalan čovek samo ako to želi. Ali kada se ljudi obostrano konstantno indoktriniraju, hrane mržnjom, onda to izgleda nemoguće. Uvek sve zavisi od političkih elita i njihove volje da organizuju normalan život ljudi. Koliko su one u stanju to da urade, koliko to uopšte žele da urade, a koliko im možda odgovara da zadržavaju stanje stalne napetosti i nepoverenja, to je drugo pitanje. Ni Srbi, ni Albanci se ne razlikuju od svih drugih naroda ni po čemu. Samo je pitanje kako će biti organizovan njihov život, da li će biti i dalje indoktrinirani u međusobnoj mržnji, kako će biti vaspitavana njihova deca u školi, pa i kakvu će istoriju učiti. Ja nisam sklona, kada je istorija u pitanju, da uopšte razmišljam u kategorijama ″naroda″, oni su samo objekt, mislim da se tokovi u prošlosti i danas moraju posmatrati primarno kroz ideologije, aktivnost i težnje njihovih elita, onih koji odlučuju, koji oblikuju javnost, instrumentalizuju prošlost, manipulišu osećanjima...

     Da li svetska ekonomska kriza može, na bilo koji način, da utiče na ljude u Srbiji, ali i u okruženju. Da više susede ne poimaju po stereotipima koji su, ako se slažete, doveli do ratova, bez obzira na ekonomske interese, mislim na one koji nisu povezani s kriminalom, a odavno su prepoznatljivi?

     - Pomenuli ste jedan aspekt o kome nisam razmišljala, saradnje radi prevladavanja krize. Mene naprotiv, mnogo više opseda razmišljanje o tome kako je ona prethodna svetska ekonomska kriza uticala na budućnost, kakve je uslove stvorila, između ostalog, naravno, i za uspon fašizma svuda u Evropi. Bar u ondašnjim okolnostima, koje su bile drugačije od današnjih, ona se pokazala kao jako pogodno tlo za bujanje raznih ekskluzivističkih, populističkih, nacionalističkih, rasističkih ideologija. Kriza može i da izazove potrebu za traženjem ″žrtvenog jarca″ koji ju je izazvao, kao što je to i onda bio slučaj. U vreme one ekonomske krize, uspona fašizma i istovremeno pacifističkih pokušaja da se izbegne rat, evropski intelektualci su postavljali kao ključno pitanje kako da se uz vojno, izvrši i ″moralno razoružanje″ kao preduslov trajnog mira. Naravno, analogije nisu poželjne u tumačenju prošlosti i sadašnjosti, jer se opšti uslovi uvek bitno razlikuju. Zato je moguće da se desi sasvim suprotno, kao što Vi pretpostavljate, da svi ti atavizmi, frustracije iz prošlosti, postanu beznačajni pred slikom pojedinačne i kolektivne propasti.