ZARICANJE U NORVEŠKU IDILU

     I posle masakra, Norvežani ne odustaju od društva sigurnosti i međusobnog poverenja, u kome za sve važi isti zakon. Svaka zemlja iznedri spontani patriotski vokabular kada velika nesreća poremeti svakodnevnu rutinu. Ipak, nijedna nije posle tragedije unela u diskurs toliko humanizma, otvorenosti i tolerancije kao Norveška.


     Ni kraljevi, ni princeze, ni premijeri, ni ministri – nikad u ovoj nordijskoj zemlji nisu želeli da izgledaju kao elita. Da li će se i Norveška promeniti posle Brejvikovog napada ili je ona već davno prestala da bude tolerantna oaza u kojoj svi poštuju pravila igre?


     "U junu sam krenuo sa norveškim premijerom Jensom Stoltenbergom da vozimo bicikl u Oslu", piše jedan od najpoznatijih norveških pisaca i autor nekoliko bestselera Jo Nesbo ("Crvendać" i "Odmazda" prevedeni su kod nas). "Kad smo stali na raskrsnici zbog crvenog svetla, kola su se zaustavila pored nas. Vozač je doviknuo kroz otvoren prozor: 'Jens, ovde ima jedan mali dečko koji bi voleo da te upozna'." Premijer se nasmešio, rukovao sa dečakom, koji je sedeo do vozača, i rekao mu: "Zdravo, ja sam Jens."


     "Premijer je nosio biciklističku kacigu, dečak je bio vezan sigurnosnim pojasom. Oba vozila stajala su čekajući zeleno... To je slika sigurnosti i međusobnog poverenja. Običnog, idiličnog društva, čije smo vrednosti svi uzimali zdravo za gotovo. Kako bi, uopšte, nešto moglo da pođe pogrešnim tokom? Mi smo stavili naše kacige, dečak svoj sigurnosni pojas, svi se pridržavamo saobraćajnih pravila."


     Ako je nešto dobro proizašlo iz bezumnog pira plavokosog Andersa Brejvika – to je što su skromni Norvežani odlučili da progovore o sebi i o društvu u kakvom žive i koje žele da zadrže, koliko god to delovalo kao utopija.


     "U Norveškoj moraš dobro da se potrudiš da bi negde pronašao naoružanog policajca", piše Asne Seierstad, autorka bestselera "Knjižar iz Kabula", koja je, boraveći kao novinar u Srbiji u prelomnim godinama, takođe, napisala knjigu "Portreti iz Srbije".


     Ona ističe posebnost društva, poredeći norveškog čelnika sa bivšim predsednikom SAD Džordžom Bušom. "Džordž Buš je, govoreći o teroristima, 11. septembra rekao da će ih SAD progoniti i uhvatiti. Naš premijer je rekao: 'Bićemo još otvoreniji i demokratičniji. Ovo nije napad samo na našu vlast ili na naš politički sistem, već, takođe, na naš način mišljenja, na naš otvoren stav, na naše poverenje.'" 


     Prema njenom mišljenju, samo je "jedan način da budemo poraženi pred ovim napadom, a to je da prestanemo da verujemo jedni u druge, da dozvolimo da se sumnjičavost useli tamo gde je pre toga živelo poverenje". U Americi se mnogo toga iz osnova promenilo posle 11. septembra, ali Norvežani tvrde da će suđenje Brejviku biti sprovedeno po svim važećim procedurama.


     "List za koji radim ima svoje prostorije u zoni eksplozije, u centru Osla. Moj urednik bio je na ulici, čekajući svoje ćerke, kada je eksplodirala bomba. 'Neka mu daju dobrog advokata, neka suđenje bude dugo i pravedno i neka kazna bude humana', napisao je iste noći na svom blogu. Samo tako ćemo opravdati da smo civilizovano društvo, samo tako ćemo pobediti", piše Seierstad.


     Ona ne pominje kako je, umesto da bude uhapšen, Osama Bin Laden ubijen i bačen u more, ali u očiglednom poređenju dva koncepta autorka naglašava da "Norveška ima liberalnu kaznenu politiku i da je maksimalna kazna za bilo koji zločin 21 godina".


     Međutim, kako dodaje, Brejvik neće moći da izađe iz zatvora dok ne dokaže da se istinski promenio, dok se njegova okolina ne uveri da je prevaspitan. Stoga, Seierstad ukazuje da "postoji druga kazna, koja će za Brejvika biti naročito teška. Moraće, verovatno do kraja svog života da živi u najmultikulturalnijem mestu na svetu – u norveškom zatvoru".


     Sve bi to bilo drukčije da je Brejvik, umesto plavih očiju i belog tena, imao bradu i turban, tvrde skeptici, koji ne veruju u norvešku posebnost.


     Ipak, lepo zvuči kad se Jens Stoltenberg, koji je sa svojim ocem Tornvaldom, nekadašnjim međunarodnim pregovaračem za bivšu Jugoslaviju i, prethodno, diplomatom u Beogradu, proveo najranije detinjstvo u glavnom gradu Srbije – zaklinje da će njegova zemlja biti još otvorenija i demokratičnija. Da se to Norvežanima dopada, pokazuje i najnovije ispitivanje javnog mnjenja, po kome levičarskog premijera u ovom trenutku podržava više od 80 odsto stanovništva. Izbori su na jesen.

 (Zorana Šuvaković, 29.07.2011.)

LIBIJA: AFRIKANCI UMIRU OD GLADI DOK SVET TROŠI NA RAT, NATO IZVEO 17.000 RAKETNIH NAPADA

     Gadafi: Izdajnici - smrt ili predaja


     Libijski lider Moamer Gadafi pozvao je juče svoje sunarodnike da krenu ka strateški važnom regionu koji kontrolišu separatisti, dok je svojim protivnicima poručio da se predaju.


     "Izdajnici, predajte svoje oružje... Izaberite: smrt ili predaja", poručio je separatistima u audio poruci Gadafi. On je dodao da bez podrške NATO snaga separatisti ne bi uspeli da zauzmu taj strateški važan planinski region. Gadafi je u poruci, koja je emitovana na libijskoj televiziji, a upućena Libijcima koji su se okupili u gradu Zaltan, blizu granice sa Tunisom, naveo i da je spreman na žrtvu kako bi porazio NATO i separatiste. "Ne plašimo se, pobedićemo ih. Platićemo cenu našim životima, našim ženama i decom. Spremni smo da se žrtvujemo da bismo pobedili neprijatelja", poručio je Gadafi.


     Za sud u Belgiji ubistvo troje dece nije zločin

     Belgijski sud odbacio je tužbu za ratne zločine, koju je protiv NATO-a podnela kćerka libijskog lidera Moamera el Gadafija Ajša, a u kojoj je navedeno da su u bombaškom napadu u Tripoliju ubijeni njena ćerka, brat i drugi članovi porodice.


     Ajša Gadafi je tužbu podnela belgijskom sudu, jer mu zakon omogućava univerzalnu jurisdikciju u procesuiranju ratnih zločina bez obzira na to da li se optuženi ili žrtva nalaze u Belgiji, preneo je AFP. Iako je sedište NATO-a u Briselu, u kancelariji federalnog tužioca Belgije rečeno je da sud u ovom slučaju nije nadležan, jer ni optuženi, ni žrtva nisu iz Belgije, a zvaničnici Alijanse uživaju diplomatski imunitet. U saopštenju koje je izdala libijska vlada stoji da su u napadu NATO snaga 30. aprila ubijeni Saif el-Arab Gadafi (29), jedan od Ajšine braće, zatim ćerka od četiri meseca Mastura, kao i rođaci Seif i Kartage, obojica dvogodišnjaci. Francuski sud prethodno je 30. aprila odbacio sličnu tužbu protiv predsednika Nikole Sarkozija, ministra odbrane Žerara Longea i nekoliko francuskih vojnih zvaničnika.


     Odluku Britanije da protera libijske diplomate Libija smatra nelegalnom i nelegitimnom

     Britanija je zvanično proterala sve libijske diplomate iz svoje zemlje i priznala separatističko Prelazno nacionalno veće kao legitimnu vladu u zemlji.


     Sekretar za inostrane poslove Vilijam Hejg juče je ukazao da je taj potez zasnovan na sve većem legitimitetu, kompetenciji i uspehu opozicije da pruži ruku građanima Libije širom zemlje. Hejg je istakao da će se Britanija odnositi prema Veću kao prema svim drugim vladama u svetu. "Pozvali smo jutros libijskog otpravnika poslova ovde u Forin ofis i obavestili ga da on i druge diplomate koje zastupaju Gadafijev režim moraju da napuste Britaniju. Više ih ne priznajemo kao predstavnike libijske vlade i pozivamo Nacionalno prelazno veće da imenuje novog libijskog diplomatskog izaslanika da preuzme libijsku ambasadu u Londonu.", rekao je Hejg. Povodom ovakve britanske odluke oglasila se i zvanična libijska vlada. Na konferenciji za štampu održanoj kasno sinoć u Tripoliju, Ministar spoljnih poslova Libije Khalid Kaeem je rekao da je odluka Britanije o proterivanju diplomata nelegalna i nelegitimna. "Smaramo da ovakve odluke nemaju pravnu snagu i da se njima krše i britanski i međunarodni zakoni"- rekao je Kaeem.


     Libijski separatisti ubili svog komandanta

     General Abdel Fatah Junis, glavnokomandujući separatističkim snagama, ubijen je u zasedi, nekoliko sati pošto je pozvan na sud zbog sumnji da je sarađivao sa Vladom Libije.  


     Abdel Fatah Junis ubijen je u zasedi, nekoliko sati pošto je opozvan iz Brege, gde je komandovao napadima na libijsku vojsku, saopštio je vođa pobunjenika Mustafa Abdel Džalil. Nekadašnji libijski ministar odbrane, koji je kod separatista prebegao sredinom februara, juče je bio uhapšen i odveden na saslušanje u Bengazi. Prema nazvaničnim saznanjima, razlog hapšenja je bila sumnja da je vodio tajne pregovore sa libijskom vladom, javlja Rojters. Pojavile su se i glasine da je Junis krijumčario oružje i municiju libijskoj vojsci. U Libiji se priča da je Junis od separatističkih bandi od kojih svaka ima svoju komandu hteo napraviti vojsku sa jednim komandantom. To se nije sviđalo mnogima, posebno grupama Al Kaide i odavno su vrebali priliku da ga likvidiraju. Bilo kako bilo, separatisti su ubili svoga komandanta, ali se neće ništa bitno promeniti jer niko ne može komandovati stotinama bandi koje same uspostavljaju zakone u mestima koja drže pod kontrolom. A nikoga u Libiji ne čudi što su se oni koji su ustali protiv svoje vlasti ubili svoga vođu.


     U području Al Katareh pronađeno telo ubijenog separatističkog komandanta


     Tijelo je pronađeno u području Wadi Al Katareh četrdesetak kilometara od separatističkog uporišta Bengazija. General Abdel Fattah Younes bio je glavnokomandujući separatističkim grupama. Ubijen je nakon što je pozvan na sud po optužbama da je sarađivao sa libijskom vladom. Počinioci atentata još nisu poznati. Navodno je ubijen po nalogu Mustafe Abdul Jalila, predsednika tzv. Prelaznog veća. Abdul Jalil je bivši libijski ministar pravde poznat u svetu po naredbi da se smrću kazni jedan doktor iz Palestine i nekoliko medicinskih sestara iz Bugarske zbog sumnje da su trovali decu AIDS – om. 


     Nakon ubistva Abdel Fattaha Younisa: Članovi tzv. Prelaznog veća u strahu beže iz Bengazija

     Nakon jučerašnjeg ubistva vojnog komandanta separatista, u Bengaziju je zavladao haos, prenose agencije. Članovi plemena kojem je pripadao ubijeni general, podigli su ustanak protiv separatističkih vlasti. Naoružani vatrenim oružjem došli su do hotela Tibesti u kojem je smešteno tzv. Prelazno veće gde su otvorili vatru i sukobili se sa čuvarima. Članovi nekoliko plemena pridružili su se plemenu ubijenog generala i sve je veći broj nezadovoljnika separatističkom vladom. Očevici iz Bengazija javili su dopisniku našeg portala da su članovi tzv. Prelaznog veća evakuisani iz Bengazija na sigurnija mesta zbog straha od osvete. 


     Musa Ibrahim: Generala Younisa ubila je Al Kaida

     Portparol libijske vlade dr. Musa Ibrahim, izjavio je da je ubistvo general pukovnika Abdel Fattaha Younesa, dokaz da je britanska vlada napravila veliku grešku priznavši separatističko tzv. Prelazno veće kao jedinog legitimnog predstavnika libijskog naroda. Ibrahim je – kako prenosi BBC – rekao da je ubistvo Younisa udar na Britaniju, jer Veće, koje je ona priznala nije sposobno zaštititi ni komandanda svoje vojske. "Po podacima kojima raspolaže libijska vlada, Younisa je ubila Al Kaida koja je najjača frakcija među separatističim grupacijama" - rekao je Ibrahim i dodao: "To je bila isplanirana akcija Al Kaide da bi dokazala svoj uticaj u istočnom dijelu Libije". "Članovi tzv. Prelaznog veća to jako dobro znaju, ali nisu bili u stanju odgovoriti jer se boje Al Kaide" - rekao je Ibrahim.


     NATO gađao TV predajnike


     Avioni NATO bombardovali su predajnike libijske državne televizije jer su "korišćeni za podsticanje nasilja zbog čega predstavljaju pretnju civilima". Napad na televizijske predajnike dolazi u osetljivom trenutku za separatiste, posle ubistva njihovog vođe Abdela Fataha Junisa.


     Troje novinara ubijeno u napadima

     Troje novinara je poginulo danas, a 15 je ranjeno u napadima NATO snaga na sedište libijske televizije u Tripoliju, saopštio je jedan od zvaničnika državne tv Kaled Basilija. "Troje naših kolega je ubijeno, a 15 povređeno dok su obavljali svoju profesionalnu dužnost", naveo je u saopštenju Basilija, a prenosi AFP.

     Avioni NATO-a bombardovali su predajnike libijske državne televizije jer su "korišćeni za podsticanje nasilja, zbog čega predstavljaju pretnju civilima". U saopštenju NATO-a navodi se da će napad, koji je izveden rano jutros, "smanjiti mogućnost režima da ugnjetava civile, dok će istovremeno očuvati infrastrukturu za emitovanje, koja će biti potrebna posle sukoba". NATO u saopštenju optužuje libijsku televiziju za huškanje i mobilizaciju Gadafijevih sledbenika. 


     "Pre nekoliko sati NATO je izveo precizan vazdušni napad kojim je onesposobio tri satelitske antene libijske državne televizije stracionirane na zemlji u Tripoliju", izjavio je portparol NATO-a pukovnik Rolan Lavoa u video izjavi, koju je distribuirala pres služba NATO-a. Lavoa je rekao da je NATO delovao nakon pažljivih priprema da akcija bude sprovedena uz minimum žrtava i štete na transmisionim uređajima televizije. 


     Libijska državna televizija nastavlja emitovati program uprkos NATO napadima.

     "Mi nismo vojna meta, nismo komandiri u vojsci, ne predstavljamo opasnost za civile", izjavio je za novinare Halid Bazelija, službenik Libijske TV. "Mi obavljamo svoj posao kao novinari pokazujući šta se dešava u stvarnosti NATO agresije i nasilja u Libiji. Činjenica da radimo u službi libijske vlade, a protiv NATO snaga i naoružanih bandi ne čini nas legitimnim metama NATO raketa." Međutim, jedan analitičar dovodi u vezu NATO napade i ubistvo separatističkog vođe Younesa.


     "Apsolutno je moguće da je NATO zabrinut zbog širenja propagande oko Younesove smrti, posebno sada kada ima informacija da su islamistički orijentisane grupe izvršile ovo ubistvo. To se savršeno uklapa da Al-Qaida stoji iza pobune i da je nacionalno prelazno veće samo paravan za radikalne ekstremiste". On je nazvao vazdušne udare NATO "aktom međunarodnog terorizma i kršenjem rezolucija Saveta bezbjednosti UN".


     Afrikanci umiru od gladi dok svet troši na rat

     11 miliona stanovnika roga Afričkog kontinenta pati od nedostatka hrane, 8,8 miliona je u opasnosti zaraze od malarije, a Velika Britanija je do sada potrošila 260 miliona funti na vojne operacije u Libiji.


     "Kada ste gladni, hladnoća je ubica, a ovde ljudi umiru od gladi i nemoći." reči su jedne Somalijke. Milion ljudi umire od gladi i nemoći širom Afrike, a posebno u Afričkom rogu. Termin Afrički rog se odnosi na veću regiju koja obuhvata republike Džibuti, Etiopiju, Eritreju i Somaliju.


     Funkcioneri UN-a ne traže mnogo, samo 500 miliona dolara pomoći, a oko 60% je već sakupljeno. Međunarodne organizacije, uključujući i WFP, WHO i UNICEF su napravili brojne žalbe. Neki mediji su reagovali tako da su pokrili ove akcije, ali cilj nije postignut. Prema Daily Telegraphu nijedna afrička zemlja nije ponudila pomoć izuzev onih koji su već zahvaćene katastrofom. Razočaravajuće je da Afričke države insistiraju na "afričkom rešavanju afričkih problema" u Libiji, dok sa druge strane uopšte ne reaguju na sušu i glad. 


     Nisu samo afričke zemlje licemeri. Britanija je obećala 38 miliona pomoći u Etiopiji. Nekoliko dana kasnije krenula je invazija na Libiju u kojoj je do sad potrošeno 260 miliona funti što je samo 40 miliona funti manje od iznosa koji je potreban da se prehrani 11 miliona ljudi koji umiru od gladi. Ovo je samo još jedna primer sumnjive prirode britanske umešanosti u rat u Libiji, lažno predstavljene kao sprečavanje pokolja civila. Pored njih, Američki vojni avanturizam u Africi može osigurati hranu i sklonište za bezbroj izbeglica.


     NATO u Libiji izveo 17.000 raketnih napada

     Snage NATO od početka krize u Libiji izvele su ukupno 17.000 raketnih napada, a Alijansa je sve više svesna neuspeha svojih petomesečnih akcija bombardovanja sa ciljem svrgavanja režima Moamera Gadafija, ocenila je juče agencija AP.


     Kako ocenjuje američka agencija, dok se bliži početak muslimanskog svetog meseca Ramazana u avgustu, sve jasnije postaje da će skupa kampanja Alijanse potrajati i tokom jeseni, a verovatno i duže. Koalicija članica NATO koje učestvuju u vazdušnoj kampanji u Libiji je istovremeno pod rastućim pritiskom javnosti u Evropi zbog troškova misije, koji se procenjuju na više od milijardu evra, i to u vreme mera štednje i kresanja troškova. SAD su prve ograničile svoje učešće u Libiji, odlučivši da samo obezbede podršku evropskim saveznicima, a potom je Italija povukla svoj jedini nosač aviona i deo snaga. Nakon toga je i Norveška najavila da do ponedeljka povlači sve svoje avione F-16. Preostalih pet zemalja koje učestvuju u operacijama u Libiji su Velika Britanija, Francuska, Belgija, Danska i Kanada, podseća AP.


     Libija: proslava godišnjice revolucije

     Grupa oficira, sa kapetanom Gadafijem na čelu, je 1. septembra 1969. godine izvela je, bez prolivanja krvi, državni udar protiv kralja Idrisa. Gadafijev uzor u to vreme je bio Gamal Abdel Naser, tadašnji predsednik Egipta, državnik koji se borio za arapsko jedinstvo. Svakog 1. septembra se održava velika svečanost. Pogledajte kako su izgledale neke od proslava. Dotadašnji prijatelji i gosti sad su agresori (Prva slika Katarski Šeik Hamad)

POLITIČKA ENCIKLOPEDIJA U CRTICAMA: FRAGMENTI O LUSTRACIJI, 5. DEO

     Sve zemlje Istočne Evrope i bivšeg Sovjetskog bloka u postkomunističkom razdoblju prošle su izrazitije ili diskretnije kroz proces lustracije. To je i tema petog fragmenta o lustraciji. U prošlom broju smo opisali kako je to prošlo u Čehoslovackoj, a sada se bavimo – Poljskom. 


     I Leh Valensa bio pred sudom


     Osam godina trajale su parlamentarne borbe u Poljskoj oko toga da li je potrebno sprovesti lustraciju i na koji način. Inicijativu je podneo desni blok Izborna akcija Solidarnost, koji se polovinom devedesetih vratio na vlast. U međuvremenu je policija uništila dobar deo arhiva poljske komunističke službe, a deo onog što je ostalo stavljeno je na raspolaganje lustracionom sudu koji proverava prošlost istaknutih javnih ličnosti. Poljski Zakon o lustraciji donet je 1997. godine. Ovim Zakonom trebalo je, u prvom redu, da se proveri istinitost izjava lica na visokim položajima o njihovim verovatnim vezama sa organima bezbednosti u komunističko vreme. Apsurdno, ali istinito, je da je lustracioni sud kao glavne svedoke morao da poziva bivše policijske funkcionere od kojih su neki po službenoj dužnosti falsifikovali izveštaje o svojim političkim protivnicima tako što su ih predstavili kao špijune. Posao oko "raskida sa prošlošću" se u Poljskoj toliko iskomplikovao da je čak i Leh Valensa, vođa Solidarnosti i predsednik države, odgovarao pred lustracionim sudom. 


     Institut narodnog sećanja


     Lustracija je u Poljskoj obuhvatila je 25.000 funkcionera u državnim i javnim službama. Kroz lustraciju prema Zakonu prolaze sudije, tužioci i advokati, ali i direktori državne televizije i radija, i direktori i glavni urednici dveju državnih agencija. Svako od navedenih ljudi je potpisao lustracijsku izjavu u kojoj je trebalo navesti eventualnu saradnju sa komunističkim tajnim službama. Poljacima je 2001. godine omogućeno da pogledaju svoja dosijea, a dokumentima raspolaže Institut narodnog sećanja, koji je osnovan po uzoru na nemačku ustanovu koju vodi pastor Fon Gauk. 


     Potvrda da nisu uprljali ruke


     Poljska 2007. kreće u najmasovniju lustraciju u postkomunističkoj Evropi. Gotovo 700.000 Poljaka raznih profesija mora da podnese potvrdu da nije "uprljalo ruke" saradnjom sa specijalnim službama komunističkog režima. Pored političara na svim nivoima, od državnog do lokalnog, potvrdu o lustraciji od Instituta narodnog pamćenja moraju da traže i svi novinari rođeni pre avgusta 1972, advokati, poreski konsultanti, notari, pedagozi na univerzitetima, direktori škola, direktori državnih preduzeća, uprava berze, šefovi sportskih saveza. Onom ko prizna saradnju preti gubitak funkcije ili radnog mesta, ali samo ako tako odluči njegov poslodavac. U spornim slučajevima odlučuje sud. A laž se po lustracionom zakonu kažnjava gubitkom prava na obavljanje javne funkcije narednih 10 godina. 

(Radivoj Stepanov, Slobodna Vojvodina, 19.03.2011.)

SLOBODNA VOJVODINA BROJ 68, Jul 2011

LINK (ČITAJ ILI PREUZMI):

SLOBODNA VOJVODINA BROJ 68 [PDF format]

ČANAK: SAMO VREDNOSTI EU BRIŠU GRANICE

     BEOGRAD – Narodna skupština Republike Srbije juče je na vanrednom zasedanju raspravljala o Deklaraciji o aktuelnoj situaciji na Kosovu i Metohiji. U skupštinskoj raspravi učestvovao je i lider Lige socijaldemokrata Vojvodine Nenad Čanak, a transkript njegovog govora možete pročitati u nastavku:


     Nismo počeli od nule


     Ovo je u ovoj sali već ko zna koja deklaracija ili rezolucija o Kosovu o kojoj se razgovara. Uvaženi profesor Mićunović pamti 15, a rezultati svega toga kao da ni izdaleka nisu zadovoljili potrebe trenutka. Šta raditi danas? Ustav na to daje vrlo jasno objašnjenje: Kosovo je neotuđivi deo Republike Srbije i samim tim svi državni organi Republike Srbije imaju obavezu da uspostave teritorijalni integritet, suverenitet i ustavni poredak na celoj teritoriji Republike Srbije. Drugim rečima, samoproglašena Republika Kosovo je nešto što se smatra i mora se smatrati nasrtajem na teritorijalni integritet i suverenitet Republike Srbije. Tu ja ne vidim bilo kakav nesporazum. Međutim, sve ovo o čemu sada govorim bi bilo tako pod uslovom da smo počeli od nule pred početak ovoga zasedanja. Međutim, nismo počeli od nule i za nama je 99 godina Kosova u Srbiji, 99 godina, uglavnom pogrešne politike. Devedeset i devet godina u kojima postoji ogroman nesporazum oko toga šta i kako činiti dalje. Tvrditi da su ova Vlada i predsednik Republike arhitekte politike danas kojom se nastupa na Kosovu je kao, otprilike, tvrditi da su vatrogasci arhitekte zgrade u plamenu koju gase. Zato što ovo nije početak od nule. Podsetiću. 


     Scenario iz devedesetih


     Scenario koji gledamo danas na Kosovu zastrašujuće, sve nas koji smo svedočili strašnim devedesetim, podseća na ono što smo već videli. A to je - maskirane grupe koje nošene patriotskim zanosom uništavaju nebranjenu imovinu. Posle toga blokade golorukog naroda. Posle toga lavinu patriotskih busanja u grudi. Posle toga ti isti patrioti zarađuju ogroman novac na švercu nafte, oružja i hrane i posle toga goloruki narod završava u Beogradu i Vojvodini, na traktorima. To smo gledali već toliko puta, da je ovo zaista već otužno. I terati da se još jednom ponovi tragedija koju smo gledali već toliko puta devedesetih, znači biti zločinac prema svom narodu i biti zločinac prema svima onima koji trpe teror, nasilje i nepravdu na Kosovu.


     Zloupotreba kosovske tragedije


     Podsetiću da i ova današnja rasprava obiluje zloupotrebama kosovske tragedije, kao što smo imali prilike da vidimo, recimo, 17. marta 2004. godine, kada se pogrom na Kosovu pretvorio u demoliranje vojvođanskih gradova. U razbijanje Novog Sada, u paljenje džamija, u sve ono protiv čega se proevropska i demokratska Srbija bore sve ove godine. Imali smo danas priliku da slušamo kako je, bože moj, Korijere dela Sera, italijanski list, objavio mapu Srbije bez Vojvodine. Proveravao sam satima, to nije istina. Došli smo u situaciju da je to još jednom zloupotreba kosovske tragedije da bi se razgovaralo o nečem sasvim drugom - a to je koncept Srbije kao takve. Srbije koja je nepokolebivo zagazila na put evropskih integracija. Iz jednostavnog razloga što ima samo jedan način da ne postoji problem sa carinom na administrativnoj granici između Kosova i Srbije, da nema nasilja na toj granici, a to je da se i Kosovo i Srbija nađu u istom sistemu vrednosti, a to je Evropska unija. Jer, Evropska unija je izbrisala granice između istorijskih neprijatelja kao što su Nemačka i Francuska, a nas sa Kosovom povezuje mnogo mnogo više. Moram reći da oni koji pitaju šta nam to Evropska unija donosi i šta to mi u stvari hoćemo od te EU, reći ću im samo jedno. Da, mnogo zemalja EU je priznalo nezavisnost Kosova. Pa šta? Mi ovde nismo da rešavamo pitanje Evropske unije, nego da raspravljamo pitanja boljitka svih građana Srbije bez obzira na njihovu nacionalnu, versku i političku pripadnost. Mi nismo ovde da raspravljamo da li Evropska komisija misli ovo ili ono, nego da vidimo kao da građani u ovoj zemlji žive bolje. A građani su svi. I Srbi i Albanci i Hrvati i Mađari i Slovaci i Rusini i Romi i Rumuni i Vlasi i svi oni koje nisam spomenuo. Tako piše u Ustavu ove zemlje i tako piše u svim dokumentima na koje je ova zemlja ponosna. 


     Odgovorne stiže kazna


     Moram skrenuti pažnju onima koji sada koriste i ovu priliku da zveckaju oružjem i da kažu da izjava predsednika Tadića da Srbija neće ratovati ne štiti Srbe na Kosovu. A koji je to rat zaštitio koje Srbe? Koji je to rat doneo boljitak bilo kome osim ratnim profiterima i onima koji su lagali da će granice Srbije biti na Karlobagu, Oglinu, Karlovcu i Virovitici. Jel' vam to granica? Pa što ne idete na tu granicu, dragi prijatelji? Zašto ne odete na tu granicu? Zato što ne smete da maknete, da ne bi zaglavili na robiji gde vas jedva čekaju za sve što ste napravili prošlih godina. Zato što su tu vašu ideju o Velikoj Srbiji platile stotine hiljada ljudi glavom, a milioni sudbina su uništeni zbog vaše politike kosovskoga mita koji ničemu ne služi, osim da punite džepove novcem od švercovane nafte, švercovanog oružja i svega što ste radili devedesetih. To što mislite da vam je neko zaboravio, to ste se jako prevarili. Svi nastavljači politike devedesetih će morati to da plate. Tačno znam šta sam rekao. Nećete se izvući. Nećete se izvući lažima i demagogijama, nećete se izvući i jedini častan čovek od svih vas je Šešelj doktor Vojislav jer je otišao da se javi u Haški tribunal i da kaže: Jel' sam kriv? Ajde da vidimo. Jel' je moguće da je samo on bio taj koji je pravio zla devedesetih, a niko od vas nije? Ili ste se sakrili pod njegovu senku i sada sedite ovde i primate dnevnice. Sram i stid da vas bude.


     Radikali se prepoznali


     Na osnovu čega se traži replika? Ko se prepoznao u reči zločinac? Molim ga da mi replicira. Ko se prepoznao u reči lopov? Molim ga da mi replicira. Molimo da se javi onaj ko se prepoznao u reči zločinac, jer to je reč koja karakteriše politiku devedesetih i one koji se danas, bože moj, bore protiv korupcije u Srbiji. Laž je to i prevara velika, ali neka. Je li moguće da u ovom parlamentu ne može da se dođe do reči od onih koji još uvek žive u devedesetim, iz kojih su se izvuklli nekažnjeni? Je li moguće da će se politika prema Kosovu nastaviti kao što je vođena u najgora vremena koja su ovu zemlju gurnula u glib i u to da se danas podržavaju deklaracije o Kosovu, a napada politika prema Kosovu. Politika koja jedina vodi ka tome da ljudi prestanu da ginu, a deca da se boje. Jer, ovo što danas radimo je pitanje da li će deca živeti u evropskoj Srbiji ili ginuti zbog srednjevekovnog mita. Hvala lepo.


     Burne reakcije i replike


     Govor lidera LSV Nenada Čanka izazvao je burnu reakciju u redovima Srpske radikalne stranke, te je tako šef njihove poslaničke grupe Dragan Todorović ponovo pokušao da izmanipuliše javnost optužujući Čanka da je učestvovao na nekom ustaškom skupu "Srijem Hrvatskoj". Čanak mu nije ostao dužan dodajući da radikali ne znaju šta znači biti principijelan.


     – Jer ste, od toga da se "Šiptari reše bacanjem preko Prokletija", došli do toga da glumite nekakvu demokratiju. A to oko "Srijem Hrvatskoj", to je bio skup ljudi, građana hrvatske nacionalnosti iz Vojvodine koje ste bombama i kamama proterali iz Vojvodine 1991., '92 i '93 godine. I sram i stid da vas bude. I krv na vaše ruke da padne kao što ste i zaslužili devedesetih godina – istakao je Čanak. Usledila je druga replika i pozivanje na pretnju vešanjem Slobodana Miloševića. Čanak je rekao da Todorović laže, nakon čega ga je predsednica parlamenta Slavica Đukić Dejanović upozorila da ne koristi takav rečnik.


     – Gospodin Todorović nastavlja sa kreativnim shvatanjem istine, a samim tim nije bila bandera, nego digitalni sat. A rekao sam u kondicionalu: Ako još jednom ukradu izbore, a to se odnosi na nacionalsocijalistički režim Slobodana Miloševića i fašističke pomagače kao što ste vi, onda ćemo otići na Dedinje, izvaditi đubre iz bunkera i tu ga obesiti. Jer ste nam to ostavili kao šansu da se branimo od vašeg terora i ubistava koja su trajala čitave devedesete godine. I sram da vas bude – poručio je Čanak.

(BILSV, 30.07.2011.)

KOSTREŠ: VOJVODINI NADLEŽNOST I NAD VELIKIM SISTEMIMA

     NOVI SAD – Izrada Nacrta zakona o javnoj svojini još nije završena jer su politički pregovori "zapeli" oko nadležnosti nad putevima, železnicom, elektromrežom, "Telekomom", lutrijom i poštom, odnosno da li će ti objekti i imovina u Vojvodini pripasti pokrajini ili će ostati u nadležnosti države. Kako je Bojan Kostreš, predsednika radne grupe za izradu zakona o javnoj svojini istakao za današnji Press, Vojvodina bi ipak mogla da dobije određene nadležnosti nad pojedinim sistemima, ali nije želeo da pojasni na koje je mislio.


     – Iako ima blagih pomaka, još uvek smo na suprotnim stranama, s tim što sam ja na jednoj, jer tražim da Vojvodina preuzme nadležnosti nad sistemima, a ostali na drugoj, jer se tome protive. Ali konstatovali smo da ne može ni jedna ni druga ekstremna situacija da se primene, pa očekujem da ćemo u narednih desetak dana imati zaokružen nacrt i da ćemo ipak postići dogovor - optimista je Kostreš. Zamenik predsednika Lige socijaldemokrata Vojvodine kaže i da će, u zavisnosti od toga da li će se donositi uporedo sa zakonom o denacionalizaciji, novi zakon o javnoj svojini imati ne manje od 82 i ne više od 87 članova. Pored političkog usaglašavanja, Kostreša su prozvali članovi Radne grupe da ih zaobilazi u konsultacijama o izradi nacrta zakona, a on je na ovu prozivku odgovorio razlogom da je izrada zakona preneta na politički nivo, "jer radno telo nema kapacitet da donosi političke odluke".


     – Tačno je da se radna grupa sastajala samo dvaput. Posle drugog sastanka video sam da ljudi, iako su stručni i kvalitetni, nemaju mogućnost za donošenje političkih odluka, pa sam uz saglasnost premijera Mirka Cvetkovića počeo da komuniciram sa strankama i njenim predstavnicima da se uskladi tekst zakona. Niko od članova radne grupe, osim Zorana Kasalovića iz SPS-a, nije učestvovao u političkim razgovorima. A to što gospodin Đukić ne zna tok pregovora, to je verovatno zato što ni sam nema politički kapacitet, pošto su u te iste razgovore uključeni visoki predstavnici njegove stranke i na pokrajinskom i na republičkom nivou. Ovaj zakon 11 godina nije donet, ne zbog tehničkih detalja, već zbog nedostatka političke saglasnosti - navodi predsednik radne grupe za izradu zakona. Na pitanje da li će ipak sazvati sednicu radne grupe, on je naveo da "sve zavisi od procene".


     – Ako bude neophodno, ja ću sazvati radnu grupu, a ako ne, ja ću predlog proslediti direktno premijeru Cvetkoviću - zaključio je Bojan Kostreš.

(BILSV, 30.07.2011.)

NA DANAŠNJI DAN, 31. JUL

KRISTIFOR KOLUMBO

1489. Španski moreplovac italijanskog porekla Kristifor Kolumbo otkrio je na trećem putovanju u Novi svet ostrvo koje je nazvao Trinidad. 

1556. Umro je Ignasio de Lojola, osnivač jezuitskog reda 1534. U mladosti je živeo aktivnim i raspusnim životom, bio je profesionalni vojnik i živeo je stilom života kakav ta profesija najčešće podrazumeva. Kao španski oficir ranjen je u borbi, posle čega je preduzeo hodočašće u Palestinu i započeo studije teologije u Barseloni i na pariskoj Sorboni, gde je postao magistar teologije. Za "generala" (starešinu) jezuitskog reda izabran je 1541. i taj položaj zauzimao je do smrti. Izradio je ustav jezuitskog reda i priručnik pod nazivom "Duhovne vežbe za vladavinu nad samim sobom". Izgradio je monaški red, kao i čitav duhovni sistem koji je imao veliku ulogu u istoriji, u intelektualnim katoličkim krugovima ga ima i danas. 

1684. U borbi protiv Turaka poginuo je Vuk Mandušić, uz Stojana Jankovića i Iliju Smiljanića najomiljeniji junak uskočke epske poezije. 

1789. Ruske i austrijske trupe, pod komandom vojskovođe Aleksandra Suvorova i vojvode od Koburga, pobedile su tursku vojsku kod Fokšanija u današnjoj Rumuniji. 

1849. U bici kod Šegešvara poginuo je mađarski pisac i revolucionar srpskog porekla, major mađarske revolucionarne vojske Šandor Petefi. Rođen je 1823. kao Aleksandar Petrović, od oca Srbina i majke Slovakinje. Sa 15 godina postao je vojnik, a u revoluciji koja je izbila 1848. bio je jedan od njenih junaka. Prve pesme napisao je kao gimnazijalac i ubrzo je postao najomiljeniji i najčitaniji mađarski pesnik. Pisao je i novele, romane i drame. Simbol je mađarskog romantizma. Dela: roman "Krvnikovo uže", poezija "Izabrane pesme", "Petefijeve pesme", "Apostol", "Vitez Janoš". 

1886. Umro je mađarski kompozitor, pijanista i dirigent Franc List, muzičar romantičarskog opredeljenja i predvodnik nove muzičke škole, pijanistički virtuoz koji je izgradio modernu klavirsku tehniku i znatno uticao na razvoj evropske muzike. Stvorio je simfonijsku poemu i novu koncepciju sonate i koncerta. Dela: klavirske kompozicije "Godine hodočašća", "Ljubavni snovi", "Sonata h-mol", simfonije "Faust", "Dante", simfonijske pesme "Prelidi", "Mazepa", "Taso", "20 mađarskih rapsodija", niz klavirskih koncerata, oratorijuma, misa, solo pesama. Napisao je mnoštvo studija i eseja i biografiju Frederika Šopena. 

1912. Rođen je američki ekonomista Milton Fridman, dobitnik Nobelove nagrade za ekonomiju 1976, začetnik "čikaške škole" u ekonomiji ("Pogon o novcu"). Stvorio je novu kvantitativnu teoriju novca i smatrao je da je čvrsta monetarna politika osnova stabilne ekonomske politike. Dela: "Studija o kvantitativnoj teoriji novca", "Program za monetarnu stabilnost", "Monetarna istorija SAD 1867-1960", "Inflacija: uzroci i posledice", "Dolari i deficiti", "Optimalna količina novca", "Kontrarevolucija u monetarnoj politici". 

1914. Vođu francuskih socijalista Žana Žoresa, koji je svim silama nastojao da spreči Prvi svetski rat, ubio je jedan šovinistički fanatik. Bio je među retkim evropskim političarima koji se dosledno borio za pacifističku viziju sveta. U francuskoj skupštini zalagao se za socijalno zakonodavstvo i antiklerikalne mere. Osnovao je 1904. list "Imanite" koji i sada izlazi. Dela: "Dokazi" (o Drajfusovoj aferi), "Socijalističke studije", "Nova armija", "Socijalistička istorija francuske revolucije". 

1919. U poraženoj Nemačkoj donet je posle Prvog svetskog rata Vajmarski ustav, kojim je uspostavljena republika i ukinuto carstvo. 

1921. Rođen je britanski pravnik Piter Benenson, osnivač međunarodne organizacije za zaštitu ljudskih prava – Amnesti internešnal. 

1941. Rajhsmaršal Herman Gering naložio je pismeno u Drugom svetskom ratu šefu policije Rajnhardu Hajdrihu da sačini nacrt plana "konačnog rešenja" - što je bio eufemistički naziv za uništenje svih pripadnika jevrejskog naroda na teritorijama koje je kontrolisala nacistička Nemačka. 

1944. Kao pilot savezničkog aviona, na borbenom zadatku nad Mediteranom u Drugom svetskom ratu poginuo je francuski pisac Antoan Mari Rože de Sent Egziperi, autor "Malog princa", jednog od najlepših dečjih romana u svetskoj književnosti. Literata koji je odisao aristokratskim duhom u delima je veličao moralnu snagu lične žrtve i herojstva. Dela: "Pošta za Jug", "Zemlja ljudi", "Ratni pilot", "Mali princ". 

1954. Italijanska ekspedicija koju je predvodio Ardito Desio prva je uspela da osvoji himalajski vrh K-2. 

1964. Američka vasionski brod bez ljudske posade "Rendžer 7" emitovao je prve snimke tamne strane Meseca. 

1971. Američki astronauti Dejvid Skot i Džejms Irvin, članovi misije "Apolo 15", postali su prvi ljudi koji su se vozili površinom Meseca - više od šest časova proveli su u vožnji električnim lunarnim vozilom. 

1974. Stupio je na snagu sporazum o prekidu vatre između Turske i Grčke na ostrvu Kipar. 

1991. Predsednici Sovjetskog Saveza i SAD Mihail Gorbačov i Džordž Buš potpisali su u Moskvi sporazum o ograničenju nuklearnog oružja velikog dometa. 

1994. Savet bezbednosti Ujedinjenih nacija odobrio je upotrebu vojne sile u Haitiju, omogućivši tako intervenciju protiv tamošnjeg vojnog režima od strane SAD, kao i povratak na vlast izbeglog predsednika Žana Bertrana Aristida. 

1997. Umro je bivši vijetnamski car Bao Daj, poslednji monarh Vijetnama, koji je formalno "vladao" zemljom pod francuskom kolonijalnom upravom. Posle četiri decenije u izbeglištvu, umro je u vojnoj bolnici u Parizu. 

2002. Tokom posete Meksiku, papa Jovan Pavle II proglasio je za svetitelja Huana Dijega, seljaka iz 16. veka. Ovo je prvi slučaj u istoriji proglašenja svetim nekog lica sa američkog kontinenta od strane rimokatoličke crkve. 

2008. Umrla je Zlata Bartl, tvorac jednog od najpoznatijih proizvoda negdašnje Jugoslavije - "Vegete". U istraživačkoj laboratoriji "Podravke" izumela je krajem 50-ih taj proizvod koji je našao svoje mesto na tržištima preko 40 zemalja, postavši neka vrsta sinonima za dodatak jelima.

SESTRE BRONTE - NEPROLAZNA VREDNOST

EMILI BRONTE

     Emili Džejn Bronte (Emily Jane Brontë) rođena je 30. jula 1818. godine, u selu Tornton u Jorkširu, u Engleskoj, od oca Patrika Brontea (1777-1861) i majke Marije Branvel (1783-1821). Umrla je 19. decembra 1848. godine. 


     Emili je engleska književnica i pesnikinja, zapamćena najviše po njenom delu Orkanski visovi, koji danas spada u sam vrh klasičnih dela engleske literature. Ona je od ukupno šestoro dece bila peta, starija od Ane i mlađa od Šarlote. Godine 1820., porodica se preselila u Havort, gde je Emilin otac prihvatio mesto sveštenika. To mesto će znatno uticati na Šarlotino pisanje i imati odjeka u njenim delima. U detinjstvu, posle smrti njihove majke, tri preostale sestre i njihov brat Branvel Bronte stvaraju imaginarne zemlje (Angria, Gondal, Gaaldine), koje se pojavljuju u pričama koje su tada pisale. Jako malo od Emilinog rada iz tog perioda je ostalo sačuvano danas, sve se većinom izgubilo, osim kraćih pesama u kojima se govorilo o njihovom detinjstvu. Važila je za ženu koja je odbijala da se pokori krutim društvenim normama, a slavu je stekla tek nakon smrti. Živela je daleko ispred svog vremena.


     Emilijin otac bio je Irac, a majka Engleskinja. Patrik Bronte je počeo karijeru kao seoski učitelj, ali je ubrzo postao sveštenik Anglikanske crkve. Godine 1820. on se preselio, sa svojom ženom i šestoro dece, iz Torntona u Jorkšir. Žena mu je umrla od raka 1821. godine. Parohijska kuća, u kojoj su živeli, bila je mala za tako veliku porodicu. Stajala je na vrhu strmog sela, prednji prozori gledali su joj na groblje i crkvu, a zadnji na pustaru po kojoj su devojčice uživale da lutaju. 

ŠARLOTA BRONTE

     Njihov otac u želji da im pruži školsko obrazovanje, poslao je svoje četiri starije kćeri u internat za svešteničke kćeri u Kovan Bridžu. Hrana u internatu je bila rđava, zgrada nezdrava, a disciplina surova. Dve starije sestre, Marija (1814-1825) i Elizabeta (1815-1825), razbolele su se u internatu te ih je otac sve vratio kući, pošto su provele svega godinu dana. Taj internat Šarlota je opisala u svom romanu Džejn Ejr. Posle povratka kući, Marija i Elizabeta uskoro su umrle od tuberkuloze. 


     I tako su u kući ostali samo otac porodice, njegov sin Branvel (1817-1848) i kćeri Emili (1818-1848), Šarlota (1816-1855) i Ana (1820-1849). Posle majčine smrti deca su uglavnom bila ostavljena sama sebi. Njihov otac nije voleo društvo, čak nije ni obedovao sa decom. A njihova tetka, koja je posle smrti njihove majke došla da se stara o njihovoj kući, mada im je davala časove iz raznih predmeta, nije se interesovala čime se deca bave u slobodnom vremenu, pa čak ni ona nije obedovala sa njima. Vremenom je problem izdržavanja porodice postajao sve teži. Otac se nije dovoljno starao o tome; a brat je bio raspikuća i nemiran, nestalan duh. Bio je mnogostrano obdaren, ali nije imao istrajnosti, štampao je nekoliko pesama, pokušao da postane slikar, stupio u železničku službu, iz koje je ubrzo otpušten zbog nehata, odao se piću i opijumu, počeo da pati od pijaničkog ludila, i najzad umro do tuberkuloze 1848.godine. 


     Da bi olakšala porodici, Šarlota je sasvim rano postala učiteljica u školi u Rohedu, u kojoj je provela osamnaest prilično srećnih meseci kao učiteljica. Ona je sa sobom povela Emiliju i Anu, pa su one bile učenice u toj školi.

ANA BRONTE

     Engleska književnost je kroz svoju bogatu istoriju i tradiciju iznedrila mnoge velikane koji su čovečanstvu ostavili dela neprolazne vrednosti, ali istorija književnosti retko beleži pojavu takve samonikle genijalnosti u jednoj porodici, kakvu je iznedrio dom siromašnog sveštenika Patrika Brontea, oca pet kćeri i jednog sina, koji su i pored teških udara sudbine, odrastajući bez majke u veoma surovim i hermetičkim uslovima Jorkširskih pustara, uspela je da dubinom i snagom književnog izraza ostavi duboke tragove svojim vrednim delima, započinjući novu eru književnosti – Eru modernog realizma. 


     Dve njene sestre, Šarlota i Ana, ušle su, zajedno sa njom, u istoriju engleske književnosti. U toj književnosti koja je bez ikakvih prekida postojala preko hiljadu godina, Emilina i Šarlotina dela zauzimaju vidno mesto. Ana je napisala dva romana, Šarlota je napisala četiri romana i smatra se jednom od najvećih engleskih književnica; ali Emili ju je, po mišljenju nekih kritičara, nadmašila svojim genijem. Sve tri sestre pisale su i pesme, ali je Emili bolji pesnik od svojih sestara. Celokupan njen književni rad sastoji se od 177 pesama i romana Orkanski visovi. Ima i onih koji Orkanske visove smatraju pesmom u prozi. Njene dve pesme "Stari stoik" i "Poslednji redovi", nadmašile su sve ostale pesme engleskih pesnikinja. Njene ljubavne pesme spadaju u najlepše pesme te vrste.

ŠKOLA U HAVORTU

     Nepredvidivost sudbine, ali i sva snagu i dubina njenog intelekta, koji teži zaranjanju u dubine ljudske psihologije i nedokučive tajne njene prirode, što će se posebno iskazati u Emilinim književnim delima. Jedini samostalni roman koji je Emili Bronte ostavila pokolenjima, da se u budućim vremenima dive njenoj veštini najdubljih spoznavanja ljudske duše, pretočen je u jednu od najlepših ljubavnih priča svih vremena, na stranice romana Orkanski visovi, koji će književnicu ovenčati svetskom slavom tek posle njene smrti.


     Godine 1838., Emili započinje rad kao guvernanta u školi "Miss Patchett's Ladies Academy". Kasnije, sa svojom sestrom Šarlotom, konkuriše za rad u privatnoj školi u Briselu. Obe su kasnije otvorile sopstvene škole u svojoj kući, ali na žalost nisu imale učenika.


     Kasnije, Emili, i sestre Šarlota i Ana, udružuju snage objavljujući kolekciju pesama 1846. godine. Da bi izbegli predrasude prema ženskim autorima sestre Bronte koriste druga imena zadržavajući samo početna slova svojih sopstvenih imena i tako postaju: (Šarlota) Charlotte --> Currer Bell, (Ana) Anne --> Acton Bell, i (Emili) Emily --> Ellis Bell.

     Godine 1847., izdaje svoj jedini roman, Orkanski visovi, kao drugu u kompletu od tri knjige koju su zajedno izdale sestre (treća knjiga je Agnes Grej koju je napisala Ana). Kada su Orkanski visovi prvi put izašli kritika je bila veoma mešovita. Neki su je hvalili, a neki su je kritikovali. Uprkos tome knjiga je postala i ostala veliki klasik. Godine 1850., Šarlota opet objavljuje Orkanske visove, ali ovog puta kao zasebnu knjigu i pod Emilinim pravim imenom. Orkanski visovi, kao besmrtna priča o ljubavi Ketrin i Hitklifa, nose u sebi tajanstvenu i privlačnu snagu najdubljih ljudskih strasti. Smeštena u divlji predeo ostrvskih pustara, zbivanja čuvenog romana su nezaboravno svedočanstvo o vrednosti ljubavi.

     Kao i svoje sestre, Emilino zdravlje je bilo poljuljano oštrim tempom i životom u školi i u kući. Umrla je 19. decembra 1848. godine od tuberkuloze, odmah posle sahrane svoga brata u septembru iste godine. Sahranjena je ispred crkve "St. Michael" i pokopana sa svojom omiljenom životinjom, majmunog nazvanim Dejv, koji je kasnije otkopan i igračka majmuna je sada izložena u Bronte muzeju u Havortu.


     Isti jorkširski kraj opisan u Visovima, bio je i njen dom. Tamo je zajedno sa sestrama Šarlot, En i bratom Branvelom, pisala priče i pesme o imaginarnoj zemlji Angria. Bila je najpričljivije i najmaštovitije Bronte dete, ali izvan porodičnog kruga nije imala prijatelje. Kao odrasla volela je da posmatra i sluša druge ljude, ali je izbegavala druženje i bilo kakav prisniji kontakt sa njima. Moguće je da je Emili bilo jedina od dece koja zapravo nikad nije napustila imaginarni svet Angrie i da nije bilo nagovora njenih sestara Šarlot i En, zbirka pesma koju su pisale zajedno Poeme od Currer, Ellis and Acton Bell (1846) nikad ne bi bila ni objavljena, kao ni njen jedini roman Orkanski visovi (1847). Sve 3 sestre pisale su pod pseudonimom, zbog zazora koji su kritičari imali prema ženskim piscima. Njen pseudonim bio je Elis Bel. Emili je čak isprva odbila da otkrije svoj identitet posle izdavanja Orkanskih visova.


     Njene sestre su mnogo više putovale i školovale se u inostranstvu, dok je Emili najsrećnija bila kad je u Jorkširu. Za njeno obrazovanje uglavnom je odgovoran njen otac koji je sa njom često vodio razgovore o književnosti i politici. Uzimala je privatne časove klavira i crtanja.


     Posle smrti njenog brata Branvela, pesnika i slikara koji je poslednje godine svog života proveo zavisan od alkohola i otuđen od familije, Emili Bronte se razboleva od tuberkuloze i umire u 30oj godini.


     Prilično štur opis njenog života? Veoma malo se zaista zna o njenom životu, a s obzirom na ono što se zna (vodila je prilično tih, povučen život i volela više imaginarni svet od stvarnog), biografi često izvode zaključke o njenoj ličnosti poredeći je sa glavnim junacima Orkanskih visova.


     Davne 1847. kad su prvi put bili izdani, Orkanski visovi nisu bili cenjeni kao danas. Sve do kraja 19og veka, roman Džejn Ejr Šarlot Bronte smatran je najboljim Bronte romanom. Međutim, kritičari počinju da stavljaju Emili Bronte iznad Šarlot i En, opisujući je kao usamljenog genija, intrigantnu individuu i slobodan duh. Naravno krenule su zatim brojne interpretacije Orkanskih visova, ali do dana današnjeg kada je reč o Visovima, kritičari nikako da se slože ni gde da ih svrstaju. Za neke je to samo ljubavna priča, dok je za druge mnogo više od ljubavne priče i nešto sasvim izuzetno u čitavoj engleskoj književnosti, ako ne i najbolji engleski roman.

SESTRE BRONTE,
FILM IZ 1979. GODINE

     Priča je jednostavna i lako vas može navesti da je otpišete kao samo jednu ljubavnu priču. Ali ono što čini roman posebnim jeste spiritualnost i snaga glavnih likova preko kojih Emili Bronte iskazuje svoje viđenje sveta. Svet Hitklifa i Keti je dečiji, imaginaran, oni simbolizuju biološku energiju ljudskog bića. Oni su pobeda ljudskog duha nad učmalom i dosadnom realnošću koja postoji u svetu Lintonovih i ujedno jedino što želimo da bude stvarno. 



     Šarlota i njen otac su tada ostali sami. Zbog uspeha njenog romana Džejn Ejr, izdavači je ubeđuju da poseti London, gde će otkriti svoj pravi identitet i gde će se početi kretati u malo višim društvenim slojevima, sprijateljivši se sa tadašnjim velikim engleskim piscima Harriet Martineau, Elizabeth Gaskell, Williamom Makepeaceom Thackerayom i G. H. Lewesom. Svejedno nikada nije napuštala ostarelog oca i Havort na više od nekoliko nedelja.


     Juna 1854. godine, Šarlota se udaje za Artura Bela Nikolsa, očevog pomoćnika. Umire devet meseci kasnije tokom svoje prve trudnoće. Šarlota je sahranjena ispred crkve "St. Michael" u Havortu u Engleskoj.

     EMILI BRONTE: Orkanski visovi (1847).  

     ŠARLOTA BRONTE: Džejn Ejr (1847), Širli (1849), Villette (1853) i Profesor, napisala je pre Džejn Ejr, ali su rad odbili više izdavača tako da je objavljen posmrtno (1857).

     ANA BRONTE: Agnes Grej (1847) i Stanarka napuštenog zamka (1848)

     NASTAVAK: SESTRE BRONTE - FILMOVANI ROMANI 

POLITIČKA ENCIKLOPEDIJA U CRTICAMA: FRAGMENTI O LUSTRACIJI, 4. DEO

     Sve zemlje Istočne Evrope i bivšeg Sovjetskog bloka u postkomunističkom razdoblju prošle su izrazitije ili diskretnije kroz proces lustracije. To je i tema petog fragmenta o lustraciji, u kojem krećemo od Čehoslovačke.

Češka


Pre prvih parlamentarnih izbora 1990. u Čehoslovačkoj je zatraženo da svi kandidati za poslaničke i druge visoke državne funkcije prođu lustracijski postupak kako bi se utvrdilo da li su sarađivali sa bivšom tajnom službom. Ukoliko se ispostavilo da su sarađivali, kandidati su mogli da odustanu od kandidature bez obrazloženja, a ako bi i pored toga ostali na izbornim listama, bili bi objavljivani rezultati njihovih lustracija čime su gubili šansu da budu izabrani. Donošenjem Zakona o nezakonitosti komunističkog režima iz 1991. godine, Čehoslovačka je postala prva zemlja iza bivše "gvozdene zavese" koja se obračunala sa svojom prošlošću, ali je i tamo policiji, koja je ostala bez nadzora prvih meseci nakon plišane revolucije, ostavljeno dovoljno vremena da uništi dobar deo važnih dosijea. "Pročišćenje" je obuhvatilo sve institucije, a nisu pošteđeni ni univerziteti i sve javne službe. 


Odgovornost


U Čehoslovačkom zakonu o lustraciji se, između ostalog, kaže: "Komunistička Partija Češke, njeno rukovodstvo i članovi nose odgovornost za metode ostvarivanja vlasti za period 1948.–1989. za pogrome i uništavanje tradicionalnih vrednosti evropske civilizacije, za svesno narušavanje prava i sloboda čoveka, za ekonomsko i moralno nazadovanje do kojeg je došlo sudskim prestupima i terorom protiv onih koji su imali drugačije poglede, za zamenu postojeće ekonomije direktnim upravljanjem, uništavanjem tradicionalnog prava na sopstvenost, zloupotrebu vaspitanjem, obrazovanjem, naukom i kulturom radi političkih i ideoloških ciljeva, za bezobzirno uništavanje prirode..." 


Otvoreni dosijei službi


Čak i u slučajevima kad je sud priznavao postojanje krivice, kazna je bila minimalna. Pod udar ovog zakona dospelo je 160.000 ljudi. Oni za koje bi se dokazalo da su bili saradnici i tajnih agenti specijalnih službi, saradnici partijskog aparata KPČ, koji su politički rukovodili državnom bezbednošću, lišavani su na pet godina prava da imaju odgovorne funkcije i bili smesta udaljavani iz državnih struktura. Građani su 1996. dobili pravo da se upoznaju sa dosijeima specijalnih službi koji su bili otvoreni protiv njih, ali ne i sa tuđim dosijeima. Sada u Češkoj svi kandidati za čelna mesta u državi moraju da prođu lustracijski postupak. To se odnosi i na parlamentarne zastupnike, članove vlade, sudije Vrhovnog suda i diplomate. Osim toga, 1995. godine osnovano je i posebno telo za ispitivanje zločina komunizma, na osnovu kojih je podneto oko 100 krivičnih prijava. Nakon raspada zajedničke države, Zakon o lustraciji ukinut je u Slovačkoj. Tamošnje državno rukovodstvo se odbojno odnosilo prema lustraciji stavljajući je u rang sa nekim sličnim ranijim (komunističkim) "čistkama". 

(Radivoj Stepanov, Slobodna Vojvodina, 19.02.2011.)

ČANAK: OČEKIVANO PALJENJE PRELAZA

     BEOGRAD – Poslanici Skupštine Srbije osudili su paljenje administrativnog prelaza Jarinje, a lider Lige socijaldemokrata Vojvodine Nenad Čanak izjavio je za Radio Beograd da je takav događaj bio očekivan.


     – Pošto nisu uhapšeni oni koji su palili američku Ambasadu, sada su zapalili granične prelaze. Pretpostavljam da će sledeće biti da zapale Vladu Republike Srbije ili nešto tako – rekao je Čanak. On je dodao da je poraz državne politike već to što se KFOR nalazi na delu teritorije Republike Srbije. 


     – Ali to nije poraz ove Vlade, nego je to poraz nacionalnog socijalističkog režima Slobodana Miloševića – zaključio je lider LSV.

(BILSV, 29.07.2011.)

KOSTREŠ: IMOVINA PO AUTOMATIZMU PRELAZI NA NOVOG VLASNIKA

     BEOGRAD – Sada je već sasvim izvesno da će se Zakon o javnoj svojini na jesen naći pred poslanicima, a da država dotle neće znati šta sve ima u vlasništvu, pišu danas Novosti. Bojan Kostreš, šef radne grupe za izradu radne verzije Nacrta zakona o javnoj svojini, poručuje za taj list da stvari ne moraju da budu tako crne kao što na prvi pogled izgledaju.


     – Za prenos javne svojine na lokalne samouprave i Vojvodinu nije neophodno da država zna šta sve poseduje. Jer, zakonom će se načelno reći, recimo: "Šume na teritoriji AP Vojvodine pripadaju pokrajini" ili "opštine koje su do sada bile korisnici građevinskog zemljišta sada postaju njegovi vlasnici". I onda sve šume ili građevinsko zemljište automatski prelaze na nove vlasnike – zaključio je Kostreš. Broj eventualnih spornih otuđenja ne bi trebalo, pišu Novosti, da prelazi jedan odsto ukupne imovine, a izvesno je da će novi titulari, odnosno 189 opština po Srbiji, plus Vojvodina, bolje ući u trag misteriozno nestaloj imovini, nego što to može jedna direkcija.

(BILSV, 29.07.2011.)

NA DANAŠNJI DAN, 30. JUL

EMILI BRONTE

1419 - Husiti, sledbenici pogubljenog češkog verskog reformatora Jana Husa, isprovocirani bacanjem kamenja na njihovu procesiju, upali su u Gradsku većnicu u Pragu i izbacili kroz prozor katoličke članove gradske uprave, zajedno sa gradonačelnikom. To je bio početak husitskih ratova (1419-1436). 

1511 - Rođen je italijanski slikar i arhitekta Đorđo Vazari, autor dela "Životi slikara, vajara i arhitekata", koje je prvi put objavljeno 1550. Vazari se smatra najznačajnijim izvorom za proučavanje italijanske renesansne umetnosti. 

1771 - Umro je engleski pesnik Tomas Grej, autor pesme "Elegija napisana na seoskom groblju", koja se smatra jednom od najlepših pesama napisanih na engleskom jeziku. 

1784 - Umro je francuski filozof Deni Didro, predstavnik slobodarskog duha revolucionarne buržoazije XVIII veka, jedan od pokretača i najznačajnijih autora velike francuske "Enciklopedije" ("Filozofske misli", "Razgovor Dalambera i Didroa", "Dalamberov san"). 

1818 - Rođena je engleska književnica irskog porekla Emili Bronte, koja se proslavila romanom "Orkanski visovi". 

1898 - Umro je nemački državnik Oto fon Bizmark-Šenhauzen, ujedinitelj Nemačke. Prvi kancelar ujedinjenog nemačkog carstva, poznat kao "gvozdeni kancelar", bio je predsednik vlade punih 28 godina, do 1890. kada je na zahtev cara Vilhelma II podneo ostavku. 

1898 - Rođen je Henri Mur, jedan od najvećih birtanskih i svetskih vajara 20. veka. Njegove skulpture nalaze se na mnogim javnim mestima, kao što su zgrada UNESKO-a u Parizu i Linkoln centar u Njujorku. 

1912 - Umro je japanski car Mucuhito, koji je tokom vladavine od 1867. ukinuo šogunate, uspostavio centralnu vlast i transformisao Japan u modernu državu. 

1930 - Urugvaj je u Montevideu, pobedom u finalu Prvog svetskog fudbalskog prvenstva nad Argentinom od 4:2, postao prvi svetski šampion u fudbalu. 

1935 - U Velikoj Britaniji je objavljena prva džepna knjiga, "Penguin book", prema ideji Alena Lejna da napravi "knjigu koja će imati cenu kao 10 cigareta". Prva knjiga bio je "Arijel" Andrea Moroa. 

1945 - Japanska podmornica potopila je u Drugom svetskom ratu američku krstaricu "Indijanapolis". Poginulo je 800 ljudi. 

1971 - Američki vasionski brod "Apolo 15" sa kosmonautima Dejvidom Skotom i Džemsom Irvinom spustio se na Mesec. 

1971 - U sudaru japanskog borbenog i putničkog aviona "Boing 727" poginule su 162 osobe. 

1974 - Turska, Grčka i Velika Britanija potpisale su sporazum o prekidu vatre na Kipru. 

1975 - U Helsinkiju je počela Konferencija o evropskoj bezbednosti i saradnju koja je okupila državnike 35 zemalja, uključujući lidere SSSR-a i SAD, Leonida Brežnjeva i Džeralda Forda. Jugoslovensku delegaciju predvodio je Josip Broz Tito. KEBS je kasnije transformisan u Organizaciju za evropsku bezbednost i saradnju. 

1980 - Pacifički arhipelag Novi Hebridi stekao je nezavisnost pod nazivom Republika Vanuatu, nakon 74 godine britansko-francuske uprave. 

1989 - Radikalni članovi sovjetskog parlamenta formirali su grupu za pritisak za brže reforme. Grupu su vodili Boris Jeljcin i Andrej Zaharov. 

1993 - Lideri bosanskih Muslimana, Srba i Hrvata postigli su na mirovnim pregovorima u Ženevi dogovor o ustavnom uređenju Bosne i Hercegovine kao Saveza republika: Republike Srpske, Herceg-Bosne i Republike Bosne. I pored dogovora, rat u Bosni je nastavljen i trajao je do decembra 1995, kada je u Dejtonu potpisan mirovni sporazum. 

1996 - Na Barbadosu je u 92. godini umrla Klodet Kolber, zvezda holivudskih komedija tridesetih godina. 

1997 - U eksplozijama bombi dvojice arapskih bombaša-samoubica na prepunoj jerusalimskoj pijaci poginulo je 18, a ranjeno najmanje 170 ljudi. 

1999 - Napuštajući obale Panamskog kanala, nakon gotovo jednog veka, SAD su zvanično zatvorile panamsku operaciju. 

2001 - Kanada je prva država na svetu koja je, uprkos velikim protestima lekara, dozvolila teškim bolesnicima da uzgajaju marihuanu i koriste je za lečenje. 

2002 - Predsednici Demokratske republike Kongo i Ruande, Džozef Kabila i Pol Kagame, potpisali su mirovni ugovor u cilju okončanja građanskog rata koji je počeo 1998. tokom kojeg je umrlo od gladi ili nedostatka medicinske nege više od 2,5 miliona ljudi, uglavnom civila. 

2005 - Na Svetskom prvenstvu u Montrealu vaterpolo reprezentacija Srbije i Crne Gore postala je novi svetski prvak. Srebrnu medalju osvojila je Mađarska, a bronzanu Grčka.