SELMA SPAHIĆ, REDITELJ: ŽIVOT NAM JE OBELEŽEN POLITIKOM

     Neki su odrastali u ratu, neki pod opsadom, neki u izbeglištvu, neki u totalitarnom režimu i svi danas živimo u tranzicionom društvu. Ništa od toga nismo odabrali, jer smo bili deca 

     Predstava ''Hipermnezija'' sarajevske rediteljke Selme Spahić je specifično scensko delo zasnovano je na ličnim iskustvima osam mladih glumaca koji govore o danima iz detinjstva koje su proveli u ratu.


     Selma Spahić je rođena 1986. godine u Sarajevu. Diplomirala je režiju na Akademiji scenskih umetnosti u Sarajevu. Za svoje predstave koje se izdvajaju posebnom scenskom originalnošću, višestruko je nagrađivana.


     ''Hipermnezija'' je, ujedno, deo programa ''Region u fokusu'' koji je posvećen prezentaciji savremenih regionalnih pozorišnih predstava i umetnika. Kako Vi gledate na ovogodišnju orijentaciju Bitefa?
     - Mislim da je to strateški izuzetno značajno. Selektore svih evropskih i svetskih teatarskih festivala zanima upravo specifičnost neke regije i budno prate koji deo sveta u određenom trenutku ima zanimljiv pozorišni potencijal. Primera radi, upravo sam bila na festivalu Zürcher Theater Spektakel koji je fokus svog ovogodišnjeg programa stavio na arapski svet i pozvao predstave iz Tunisa i Egipta, nastale neposredno pre ili u vreme revolucija. Mislim da u našoj regiji stasava generacija ljudi koja se bavi pozorištem, potpomognuta već afirmisanim rediteljima, spremna da se sa vremenskom distancom i nužnim objektivnim otklonom bavi recentnom prošlošću ovih prostora, ali i da je nakon toga i ostavi iza sebe. Zbog toga mislim da je ovo značajan period za pozorište na našim prostorima. Jako je važno da internacionalni festivali poput Bitefa i MESS-a jačanju sliku regionalnog teatra u svetu.


     Koliko nam nedostaju takvi regionalni susreti? Odnosno, kako mladi umetnici reaguju na pozive da razmenjuju energiju sa kolegama bivšeg jugoslovenskog prostora?
     - Moje iskustvo je vrlo pozitivno, jer smo istomišljenici i zalažemo se za iste vrednosti, ma koliko da smo različitih umetničkih senzibiliteta. Važno je da zajedničkim radom na drugim nivoima podižemo svest o značaju dijaloga, važno je omogućiti susrete mladim ljudima koje u školi i u kući uče jednostranu i alternativnu istoriju u kojoj se do herojstva veličaju ratni zločinci. Važno je raditi na tome da generacije koje dolaze ne budu zatrovane mržnjom i ograničenim pogledima na svet. Angažovano pozorište bi trebalo da putuje u manje gradove na celom prostoru bivše Jugoslavije da bi ponudilo mladim ljudima drugačiji ugao gledanja na prošlost. To bi morala da nam bude zajednička misija.


     Vaša predstava dotiče ''vruće'' teme koje ovogodišnji festival zagovara. Zašto ''Hipermnezija''?
     - Predstavi smo u poslednjem trenutku dali ime ''Hipermnezija''. Zajedno smo odlučivali kako da promenimo radni naslov ''Prešućivanje'', koji u finalu nije oslikavao srž naše predstave i moji saradnici Sanin i Filip su na Internetu naišli na pojam ''Hyperthymesia''. U početku se nismo svi složili, zvučao je pomalo pretenciozno, ali meni se izuzetno dopadao, jer pored značenja ima suštinske veze sa njih osmoro. Oni su, pored glumačkih kvaliteta, birani po specifičnom odnosu prema vlastitoj biografiji i po sposobnosti da se sete vrlo posebnih detalja bilo iz krupnih događaja, bilo iz onih svakodnevnih, naizgled nevažnih. Ta  divna osobina da događaje iz života svesno pohranjuješ u sećanje u trenucima dok se odvijaju, to je metaforički za mene ''Hipermnezija''.


     Predstava prećutno analizira proces odrastanja osmoro ljudi koji su rođeni u istoj državi, a danas se na toj teritoriji nalaze tri različite?
     - Mi smo generacija kojoj je život zauvek obeležen politikom. Neki su odrastali u ratu, neki pod opsadom, neki u izbeglištvu, neki u totalitarnom režimu i svi danas živimo u tranzicionom društvu. To su uvek ili vrlo ekstremne ili nimalo jednostavne životne okolnosti. Ništa od toga nismo odabrali, jer smo bili deca. To nas, sa druge strane, ne lišava odgovornosti da danas delujemo savesno i da razbijamo ideološke matrice koje su prethodne generacije prenele na našu.


     Društvene okolnosti su, kažete, razorile i porodicu? Koliko su, zapravo, promenile život svih nas?
     - U Bosni i Hercegovini je rat razorio celo društvo. Kompletne porodice su nestale, oko 10.000 ljudi još uvek nije pronađeno. To je promenilo život nekoliko generacija ljudi, i ne treba se zavaravati, i život onih koje tek dolaze. Generacija mojih roditelja je 1992. bila nešto starija od mene u ovom trenutku. Kada se zamislim u njihovim cipelama, prođe me jeza. Čini mi se da je posebno i dragoceno da u tako ekstremnim okolnostima, iako smo deca, demistifikujemo roditelje i shvatimo da su samo ljudi. ''Hipermnezija'' ima nekoliko meni jako dragih scena u kojima se to vidi. Ipak, mi smo danas u možda podjednakom iskušenju kao što su oni bili da svoju decu odgajimo tako da stvari nazivaju pravim imenom, ali da su istovremeno lišeni mržnje, diskriminacije i generalizacije. To nam je takođe bilo važno naglasiti u ''Hipermneziji''.

(Borka G. Trebješanin, 17.09.2011.)