OLIVERA MARKOVIĆ 1925-2011

     Preminula glumica Olivera Marković


     Posle duge i teške bolesti, u Beogradu je u 87. godini preminula čuvena srpska glumica Olivera Marković. Njen bivši suprug Rade, takođe doajen srpskog glumišta, preminuo je pre samo deset meseci. Iz braka sa njim ima sina Gorana, našeg čuvenog režisera.


     Igrala je u svim žanrovima, a prema jednoj anketi nalazi se na petom mestu najvećih srpskih glumica 20. veka. Olivera Marković je tokom više od četiri decenije umetničkog rada ostvarila preko 150 uloga u pozorištu, snimila više od 60 filmova igrala i mnogo TV serija.


     Glumila je: "Sumnjivo lice", "Poslednji kolosek", "Vlak bez voznog reda", "Uzavreli grad", "Dr", "Kozara", "Put oko sveta", "Sibirska ledi Magbet", "Nacionalna klasa", "Petrijin venac", "Majstori, majstori", "Moj tata na određeno vreme", "Balkan ekspres", "Već viđeno", "Braća po materi", "Sabirni centar", "Urnebesna tragedija"...


     Posebno je ostala upamćena njena uloga u kultnoj seriji "Grlom u jagode", a publika je pamti i po ulogama u serijama: "Bolji život", "Srećni ljudi", "Otvorena vrata" i "Porodično blago".


     Slavna umetnica rodila se u Beogradu 3. maja 1925. godine. Ljubav prema teatru pokazivala je u najranijem detinjstvu da bi za vreme okupacije, sa grupom vršnjaka-gimnazijalaca i studenata, počela da sprema predstave na Kolarčevom univerzitetu i u beogradskim stanovima. Prvi film "U planinama Jugoslavije" snima već 1945. godine. Član je Omladinskog, pa Akademskog pozorišta, a 1948. postaje jedan od studenata prve generacije Pozorišne akademije, u klasi Mate Miloševića.


     Posle kraćeg angažmana u novosadskom Srpskom narodnom pozorištu, 1967. godine postaje član Narodnog pozorišta u Beogradu, gde je ostvarila više od trideset značajnih uloga. U penziju je otišla 1989.


     Nagradu Narodnog pozorišta je dobila dva puta. Najveće priznanje koje dodeljuje Nacionalni teatar, Plaketu, dobila je 1988. godine. Među filmskim nagradama ističu se Srebrna i dve Zlatne arene na Filmskom festivalu u Puli, te "Slavica" za ukupni doprinos razvoju filmske umetnosti.


     Nagradu Narodnog pozorišta dobila je dva puta, za uloge Majka Hrabrost (1972) i Klara ("Leda", 1978).  


     Najšira publika je pamti kao vrsnu, po mnogima, najbolju pevačicu ruskih romansi i šlagera.


     Filmska Ledi Magbet

MEGI NA USIJANOM LIMENOM KROVU

     Svi ljubitelji teatra te večeri 1957. godine, skriveni tamom pozorišne sale, osećali su se nekako brodvejski svečano, ushićeno. Jer Tenesi Vilijams nudi i zavodi, a ta mačka, na usijanom limenom krovu "zapalila" je beogradsku publiku. U crnom kombinezonu, zavodljivo se gibalo telo prelepe, talentovane Megi, temperamentne crnke čija se rola i danas pamti. Nisu je uzalud holivudski magovi hvalili na sva usta, a devojče nije izneverilo očekivanja. Postala je prva dama beogradskih scena, izazivajući divljenje brojnih poštovalaca njenog glumačkog umeća. Pevačica ruskih romansi, izvođač najfinijih umetničkih radova i iznad svega dama. Gospođa Olivera Marković.


     Rođena je u Beogradu. Prvu "predstavu" odigrala je u školskom dvorištu. Imala je samo devet godina kada je u Niškoj Banji osnovala "pozorišnu trupu" u kojoj je bila glavna glumica, rediteljka, autorka tekstova i upravnica!


     Pravi početak uspešne i duge karijere Olivere Marković i njena zanesenost pozorištem, datiraju iz dana okupacije, kada sa grupom mladih entuzijasta, gimnazijalaca i studenata, među kojima je i njen budući muž i najčešći partner na sceni Rade Marković, na Kolarcu, a potom po raznim beogradskim stanovima, priprema pozorišne predstave. Išla je iz uloge u ulogu, sve do odlaska u partizane, noseći u torbici tuš za trepavice, ruž i puder!


     Završila je čuvenu Drugu žensku gimnaziju, upisala studije istorije umetnosti na Filozofskom fakultetu i apsolvirala. U međuvremenu, prešla je na glumu i Akademiju za film i pozorište (danas FDU), gde je 1952. i diplomirala.


     Najznačajnije Oliverine uloge su: Maša u "Tri sestre" A. P. Čehova, Grušenjka u "Karamazovima", Katarina u "Ukroćenoj goropadi", Draga Mašin u "Konaku" Crnjanskog, u Krležinom "Vučjaku", "Dobrom čoveku iz Sečuana" i "Majci Hrabrost" Bertolda Brehta, Milerovom "Lovu na veštice" ili Šoovom "Pigmalionu".


     Odmah po završetku akademije, postala je članica Beogradskog dramskog pozorišta, gde je ostala do 1965., kad prelazi u Narodno pozorište, u kojem igra sve do 1991. Često je gostovala i u Ateljeu 212 i Jugoslovenskom dramskom pozorištu. Mnogi je se sećaju i iz "Pigmaliona", ali i po ulozi Živke u Nušićevoj "Gospođi ministarki". Jer, ona je rođena komičarka, a njena prirodna duhovitost činila je svaku repliku neponovljivom.


     Kad je zaigrala ledi Magbet u filmu "Sibirska ledi Magbet", i kada je to video i jedan od velikana iz Holivuda, hteo je da je vodi u filmsku Meku. Ali, nju to nije naročito zanimalo. Imala je svoje pozorište i život u njemu.


     Glumica Ružica Sokić, jednom prilikom je rekla o Oliveri: "Nisam se trudila da imam uzore, jedino sam mnogo volela Oliveru Marković. Gledala sam je kad je bila na vrhuncu, bože šta je sve ta žena odigrala... Toliko divnih uloga. Samo kad se setim 'Karoline Riječke'! Ne znate da li je bila lepša ili šarmantnija. Čudo jedno! Obožavala sam je".


     Rade Marković njen suprug je konstatovao: "Po čemu se Olivera izdvajala? Ona je plenila. U početku svojom mladošću, temperamentom, izgledom, svojim ritmom, a posle - dubinom talenta, bogatstvom i raznovrsnošću".


     Na filmu je debitovala 1954. godine u "Sumnjivom licu", a potom slede desetine uspešnih uloga u filmovima: "Šolaja", "Samo ljudi", "Poslednji kolosek", "Vlak bez voznog reda", "Diližansa snova", "Muškarci", "Već viđeno", "Službeni položaj", "Balkan Ekspres", "Nacionalna klasa", "Petrijin venac", "Moj tata na određeno vreme".

     Poznata kao vrstan interpretator romansi Olivera Marković nastupa širom zemlje, potom u Bugarskoj, Nemačkoj, SSSR-u, Alžiru. Posle jednog gostovanja u Bugarskoj 1964. godine, sa ansamblom "Frula", nije imala vremena da sačeka dolazak Kirka Daglasa, koji je izrazio želju da se upoznaju. Pored poziva da peva u čuvenoj pariskoj Olimpiji, dobila je ponudu da u Berlinu, u Brehtovom pozorištu, igra u predstavi "Majka Hrabrost".

     Sa sebi svojstvenom pronicljivošću Olivera Marković je pre svih uočila problem savremenog domaćeg pozorišta. Ona, naime, smatra da nema velikog pozorišta bez savremenog domaćeg dramskog teksta i želi da igra uloge u predstavama rađenim prema savremenim komadima domaćih pisaca.


     Olivera kaže da su brojne uloge koje je odigrala, bilo na filmu, bilo u pozorištu, uglavnom obeležene njenim karakterom. "Nikada nisam bila ni Ofelija, ni Julija, niti sam volela takve uloge. Počela sam kao zavodnica i naigrala se takvog repertoara - od glupača do prevejanih, od opajdara do dama iz visokog društva". A onda je nastupio period u kome je ponovo pokazala da poseduje visoku svest o sebi i svom načinu rada. Zaključila je da "glumac mora znati kada treba da se povuče i promeni žanr da ne bi ispao smešan."


     Odigrala je više od šezdeset filmskih uloga, više od stotinu pozorišnih predstava, oko pedeset TV drama i serija, snimila je dvadesetak ploča.


     "Olivera Marković nije samo glumica - Ona je čitav jedan veliki, glumački ansambl". Ovu lucidnu definiciju njene prebogate karijere dala je Vida Ognjenović, na svečanosti prilikom uručenja Dobričinog prstena 1998.


     Olivera, glumica sa predivnim glasom ponekad je i sama pisala stihove za svoje nastupe. Možda ovi definišu njen život: "Kada srce zaželi da voli, Želju njemu ispunite tad, U životu ima puno boli, Naš je život sreća ili pad".


     "Koštana" na BIS


     Događaji će naterati Oliveru Marković da objedini dva talenta - pevački i glumački. U tada matičnoj kući Narodnom pozorištu 1970. se radila "Koštana". Uspeh kod publike, ponajviše zahvaljujući nastupima Olivere Marković bio je ogroman. Biće to uspeh sličan onom u predstavi "Majka Hrabrost", čijoj je premijeri prisustvovao predsednik Josip Broz Tito.






Olivera Marković: Komedije su lekovite


     Dobitnicu smo pozvali telefonom u nameri da joj čestitamo i upitamo je za izjavu. Obradovana vešću da je dobila 'Zlatnog ćurana' jer nije znala, rekla nam je da je lošeg zdravstvenog stanja, gotovo nepokretna. Teško bi bilo, veli, upriličiti susret jer ona ne izlazi, a u njenoj kući su uglavnom neki doktori, sestre... No, bila je raspoložena za telefonski razgovor. Istina tihim, ali prepoznatljivo toplim glasom i sa puno dobre volje rekla je: 'Ne znam ko me predložio, ali iskreno se radujem. To je, bar po mom mišljenju, originalna nagrada, ne liči na ostala glumačka priznanja. Tim pre što je reč o festivalu posvećenom komediji, a ja komediju baš volim.'


     Priznanje ste dobili za životno delo, ali izdvajate li neku od svojih brojnih uloga kao posebnu?
     - Ulogu u Nušićevom 'Putu oko sveta'... Bogami i u drugim njegovim komadima. Nema bez njega ni pozorišta ni života. I ulogu u Brehtovom komadu 'Majka Hrabrost'. Izvrsno napisana uloga, snažan lik i bogami, sa jedne strane, veliki glumački zalogaj, a sa druge - velika radost. Uloga koja od glumca traži i da glumi i da peva i da igra; dakle, da se potpuno iskaže.


     Ipak, kažete da vam je komedija najdraži žanr?

     - Ima tu nekoliko stvari. Smatram da je komedija, ipak, viši rod od drame. I nije nimalo jednostavno napraviti dobru komediju. Ona iziskuje više od talenta, više od glumačke veštine. Traži specifičnu glumačku harizmu, traži ličnost. I traži osećaj za detalje koji čine život, a čine bogami i predstavu, pozorišni čin. Drugo, duhovitost je pristup koji vam je i u životu tako dragocen, a kad treba, ume biti i lekovit. Slaba sam na komedije, priznajem.


     Kada biste počinjali iz početka, da li biste nešto menjali?
     - Ne bih ništa. Imala sam bogat pozorišni, glumački i umetnički život. Nemam šta da dodam, a ne bih ni da oduzimam.