9. MART - OTPOR DIKTATURI NACIONALIZMA I SIMBOL GRAĐANSKE HRABROSTI

     9. marta 1991. održane su prve masovne demonstracije protiv Miloševićevog režima. 21 godinu kasnije mnogi se i dalje pitaju da li je sve moglo biti drugačije?

     Prve velike demonstracije organizvao je Srpski pokret obnove. Lider SPO Vuk Drašković pozvao je 16. februara 1991. godine na proteste u Beogradu zbog propagandnog i huškačkog izveštavanja Televizije Beograd, tada prozvane TV Bastiljom.


     "Juriš" - komanda koju je tog 9. marta sa terase Narodnog pozorišta u Beogradu svojim pristalicama zadao Vuk Drašković ostaće zauvek zapamćena u novijoj srpskoj istoriji.


     Milan Komnenić, koji je tog dana stajao zajedno sa Draškovićem na čuvenom balkonu, ranije je za B92 govorio da taj 9. mart pamti kao "blistav, ali neostvaren dan". 

     "9. mart je bio svetlost, far i svetionik koji je zablistao tog dana i koji je trebalo da ukaže na putanju kojom jedna zemlja treba da ide. Zato kapa dole pred 9. martom jer je on učinio ono što se tada moglo učiniti. Problem je, međutim, sve ono što se zatim kasnije dogodilo".


     Više desetina hiljada ljudi izašlo je na ulice na poziv lidera SPO - tažili su da se smene čelni ljudi Televizije Beograd. Tražene su ostavke tadašnjeg direktora državne televizije Dušana Mitevića i urednika Slavka Budihne, Predraga Vitasa, Ivana Kriveca i Sergeja Šestakova. 


     Na to je predsednik Srbije Slobodan Milošević odgovorio represijom - gotovo 15. 000 policajaca bilo je tog dana na ulicama Beograda, vodeni topovi i konjica. Na kraju je na gradske ulice izašla i vojska - u tenkovima.

     Tokom demonstracija na kojima je učestvovalo više desetina hiljada građana, poginuli su maturant Branivoj Milinović i policajac Nedeljko Kosović. Više stotina građana je povređeno. 


     Radio B92 i televizija Studio B bili su zabranjeni. Miloševićev zahtev za zabranu u delo je sproveo tadašnji ministar policije Radmilo Bogdanović.


     Lider SPO-a Vuk Drašković i tadašnji potpredsednik SPO-a Jovan Marjanović su uhapšeni. 

     Narednog dana, 10. marta na Terazijskom platou okupilo se hiljade studenata koji su pored ostavki čelnika državne televizije, tražili i ostavku ministra policije Radmila Bogdanovića i oslobađanje uhapšenih opozicionih lidera.


     Skupština Srbije je ubrzo usvojila ostavke rukovodećih ličnosti RTV Beograd, a usvojena je i ostavka ministra Radmila Bogdanovića. 


     14. marta iz zatvora je bio pušten Vuk Drašković.

     Neposredan povod za protest bio je komentar na državnoj televiziji 16. februara u kojem je Slavko Budihna optužio SPO da je produžena ruka "ustaškog" hrvatskog režima.


     Demonstracije su na kratko uzdrmale vlast tadašnjeg predsednika Srbije Slobodana Miloševića. 


     Par meseci kasnije počeo je rat u bivšoj Jugoslaviji - prvo u Sloveniji, zatim u Hrvatskoj, '92. u Bosni... Radio-televizija Srbije postala temelj, simbol i instrument Miloševićevog režima i vladajuće Socijalističke partije Srbije. 


     Kako je tekao taj 9. mart 1991. godine, šta se dešavalo narednih dana i da li je taj dan mogao da protekne drugačije.


     9. mart - "Mit o propuštenoj šansi"


     Danas se navršava 21 godina od devetomartovskih demonstracija 1991. u Beogradu, prvog masovnog građanskog otpora režimu Slobodana Miloševića.

     U žestokim uličnim sukobima, poginuli su 17-godišnji demonstrant Branivoje Milinović i 54-godišnji policajac Nedeljko Kosović. JNA u večernjim satima izvela tenkove na ulice.


     I dve decenije nakon demonstracija, u javnosti se često postavlja pitanje – da li je tog dana istorija mogla krenutim nekim drugim tokom, bez tragičnog sleda događaja na prostorima bivše Jugoslavije.


     Početkom devedesetih, Radio-televizija Beograd je postala temelj, simbol i instrument režima Slobodana Miloševića, predsednika Srbije i vladajuće Socijalističke partije Srbije.

     Iako je na prvim višestranačkim izborima u decembru 1990. Milošević ubedljivo pobedio, Televizija Beograd nije propuštala priliku da neistomišljenike vređa u centralnim informativnim emisijama. Na udar državne propagande naročito dolazi Vuk Drašković, lider Srpskog pokreta obnove, tada najjače opozicione partije. 


     Početkom marta se dešavaju prvi oružani incidenti u Hrvatskoj. Slavko Budihna, urednik Televizije Beograd, u subotnjem "Dnevniku" 2. marta optužuje SPO "da je produžena ruka Tuđmana i hrvatskih ustaša". 


     Srpski pokret obnove 3. marta 1991. godine zakazuje demonstracije sa zahtevom da urednici Televizije Beograd Dušan Mitević, Sergej Šestakov, Predrag Vitas, Ivan Krivec i Slavko Budihna podnesu ostavke. 


     MUP Srbije 6. marta izdaje saopštenje da "Trg Republike nije predviđen za okupljanje građana, te da se demonstranti mogu okupiti na prostoru Ušća", a dan kasnije i zabranu održavanja mitinga opozicije. Vuk Drašković poručuje ministru Radmilu Bogdanoviću da zabranu prihvata kao da ju je izdao "kineski ministar policije". 


     "Ništa nas neće sprečiti da se u našem Beogradu okupimo gde želimo", poručio je 8. marta lider SPO-a.


     Subota, oblačna, vetrovita


     Policija je u 10.15 opkolila sedište SPO-a u Ulici Džordža Vašingtona, kako bi sprečila Vuka Draškovića da krene ka Trgu, ali se taj pokušaj završio neuspehom i kolona građana je krenula niz Ulicu 29. novembra. 


     10.30 - Saopštenje Srpskog pokreta obnove


     Sa najdubljim ogorčenjem i zabrinutošću saopštavamo da su pripadnici svih vidova milicije od jutarnjih časova počeli sa blokadom ulica, raskršća i trgova, a dobijamo vesti da su blokirani svi prilazi Beogradu i da policija svuda batina građane (...) Ovaj brutalni i čudovišni oblik institucionalnog nasilja, tri meseca posle izbora, izaziva zgražavanje svih članova opozicije, svih slobodoumnih ljudi u Srbiji (...) Nećemo da Srbija bude druga Rumunija, nećemo da Beograd bude drugi Temišvar (...) Mi smo pobornici demokratije i verna deca Srbije. Ukoliko je potrebno da budemo prineti na žrtvenik otadžbine, mi smo i na to spremni, ali pod uslovom da naša žrtva ima smisla. Nasilje i besmisao doveli su našu zemlju dovde. Odavde do ambisa je samo jedan korak. Mi taj korak nećemo učiniti (...) Kome je do slobode i do demokratije, biće u ovom času sa nama. Nećemo da srpsku zemlju od srpskih patriota brane klevetnička televizija, neslobodna štampa i policijska sila (...) 


     11.45 - Pritisak demonstranata jača na svim prilazima Trgu. Policija baca suzavac iza leđa demonstranata kod "Mažestika" i napada palicama prve redove demonstranata. Demonstranti iz pravca Knez Mihailove i Obilićevog venca nadiru. Policija aktivira vodene topove, čak i jedan oklopni transporter. Kod Narodnog pozorišta pojedini demonstranti skaču na transporter, skidaju sa njega mitraljez. Po Trgu lete kante za đubre, pajseri, kamenje. Policijske snage se povlače prema Domu Armije. 


     12.15 – Na Trgu Republike i okolnim uličicama su ostali samo demonstranti. Preko sto hiljada ljudi skandira "Ustala je Srbija", a lideri opozicije se probijaju kroz masu do Spomenika knezu Mihailu. Vuk Drašković pokušava da se obrati megafonom, ali je to nemoguće zbog velikog broja okupljenih. Traži se ozvučenje, a iz Narodnog pozorišta pozivaju Draškovića da se demonstrantima obrati sa terase nacionalnog teatra. 


     12.36 - Saopštenje MUP Srbije


     MUP Republike Srbije saopštava da je zbog agresivnog ponašanja učesnika demonstracija na Trgu Republike u 11.40 časova probijen kordon pripadnika milicije (...) Protiv Srpskog pokreta obnove i Vuka Draškovića, kao organizatora ovih militantnih demonstracija, podneta je krivična prijava (...) 


     12.45 - Govor Vuka Draškovića


     Srbijo! Neka da Bog da danas svane sloboda i u našoj otadžbini (...) Čestitam vam, junaci! Rekao sam pre mesec dana da ćemo uzeti 'TV Bastilju', da ćemo pokazati srpsko srce. Podsećam vas na reči naše svesrpske pameti, vladike Njegoša: "Svak je rođen za po jednom mreti" (...) Zbog brutalnog juriša policije na goloruki narod, zahtevamo da i ministar unutrašnjih poslova na prvoj sednici Skupštine podnese ostavku (...)


     13.15 - Govor Borislava Mihajlovića Mihiza


     Slobodni i hrabri građani Beograda! Pridružujem se vašem protestu protiv antidemokratske zabrane ovog zbora na trgu koji se dugo otimao da se zove imenom neslobodne republike. Uskoro će biti Trg Slobode (...) Nakazno drvo još rađa svoje nakazne plodove, još se nije osušilo. Lomićemo to drvo, lomiti i na kraju ga polomiti! 

     Policija se u međuvremenu pregrupisala i iz pravca Makedonske ulice i Doma Armije ponovo pokreće intervenciju protiv demonstranata. 


     13.35 - U momentima dok se okupljenima obraćao narodni poslanik Milan Paroški, usred mase bačen je suzavac. Bio je to znak opšteg napada policije na demonstrante. 


     Prizor koji je usledio je najnadrealnija slika 9. marta. Vuk Drašković sa terase Narodnog pozorišta izdaje "naređenja" demonstrantima. Osokoljeni pokličima "Juriš junaci", "Oduzimajte vozila" demonstranti kreću u fanatičan juriš na policiju. 


     Bilo je mnogo demonstracija u Beogradu nakon tog dana, ali nikada takav sukob nije viđen. 


     Na hiljade demonstranata i policajaca vode bespoštednu bitku prsa u prsa. "Hteli su rat - imaju ga! Podižite barikade! Nema odstupanja, već je potekla krv", vikao je Drašković. 

     Državni vrh Srbije, u panici, shvata šta ni po koju cenu ne sme pasti demonstrantima u ruke. Rumunski scenario je bio veoma poučan, pa se gro policijskih snaga povlači prema Takovskoj ulici i Crkvi Sv. Marka. RTB emituje dečji program.


     14.30 - Sukobi su preplavili ceo centar Beograda. Na raskrsnici Takovske i Bulevara Revolucije isprečeno je nekoliko autobusa, kod poslovnice JAT-a demonstranti su zapalili policijski automobil, ceo Tašmajdanski park je poprište teških okršaja. Međutim, snage policije su bile prejake za broj demonstranata koji je krenuo na Televiziju. Većina je krenula sa Draškovićem prema Skupštini Srbije, da bi izdejstvovala vanredno zasedanje Parlamenta. 


     15.15 - Vuk Drašković se obraća demonstrantima sa prozora Skupštine Srbije. Drašković zahteva hitan sastanak sa državnim vrhom. 


     oko 15.30 - Poginuo je pripadnik policije Nedeljko Kosović u Masarikovoj ulici kod "Beograđanke". Kosović je pao sa visine od pet metara, udarivši glavom u trotoar. 


     15.55 - Grupa od pedesetak milicionera stacioniranih na uglu ulica Admirala Geprata i Kneza Miloša poteže automatsko oružje i puca rafalnim i pojedinačnim hicima prema demonstrantima kod "Londona". Pogođeno je pet građana. Jedan od njih, 17-godišnji Branivoje Milinović, zadobio je smrtonosnu prostrelnu ranu. 


     oko 17.00 - Policija upada u redakciju Studija B sa nalogom javnog tužioca da smesta prekine sa emitovanjem informacija zbog "pristrasnog izveštavanja i uznemiravanja javnosti". Studio B od 17.30 emituje cenzurisane vesti (uz titl koji objašnjava cenzuru). 


     18.00 - Izjava predsednika Demokratske stranke Dragoljuba Mićunovića Radiju B92


     Mi smo se nadali mirnim demonstracijama, kako su bile i planirane. Stvari su međutim uzele drugi tok. Sada se bojim da sve nije gotovo. Mi smo zato pozvali svoje članstvo da se povuče kućama kako bi se ovo nasilje prekinulo i sprečile dalje žrtve. 


     18.25 - Vuk Drašković izlazi iz Skupštine i na čelu kolone od oko tri hiljade demonstranata kreće niz Ulicu Kneza Miloša ka zgradi vlade Srbije, i pored negodovanja mnogih demonstranata koji su smatrali da predsednik vlade "njima treba da dođe pred noge". Vlada je, navodno, bila u zasedanju, iako je njen predsednik Dragutin Zelenović bio u Novom Sadu. "Poseta" je završena neuspehom, te se Drašković vraća u Skupštinu Srbije. 


     19.20 - Građani javljaju beogradskim redakcijama da iz raznih pravaca u Beograd ulaze oklopne kolone Jugoslovenske narodne armije. 


     19.30 - Voditelj "Dnevnika" RTB Dušan Čukić obaveštava naciju "da je Beograd danas doživeo nezapamćene rušilačke demonstracije". 


     19.32 - Izjava predsednika Republike Srbije Slobodana Miloševića u "Dnevniku" RTB


     Danas je u Srbiji u Beogradu napadnuta najveća vrednost koju ima naša zemlja i naš narod. Ugrožen je mir, a mir je osnovni uslov bez koga ni jedan problem koji imamo, a imamo ih mnogo, ne možemo uspešno da rešimo. Zato se snagama haosa i bezumlja Srbija mora suprotstaviti svim ustavnim sredstvima (...) 


     19.40 - Policija nasilno prekida emitovanje programa Radija B92 


     oko 20.00 - Policija upada u Skupštinu Srbije i hapsi Vuka Draškovića 


     22.03 - Izjava člana Predsedništva SFRJ Stjepana Mesića Hrvatskoj televiziji


     Sam zahtjev za smenu nekoliko urednika je banalan, ali su uzroci demonstracija mnogo dublji. Demonstracije su poprimile velike razmjere, ali je angažovanje Armije u takve svrhe nedopustivo. Očigledno da su neki članovi Predsjedništva imali drugo mišljenje. Ja vjerujem da će srpski narod naći snage da demokratski riješi svoje probleme (...) Tko sije vjetar, žanje buru. 


     Tokom noći policija hapsi na desetine demonstranata. Ulice su puste, tenkovi stoje na ulicama.


     "Ne osećam se krivim i ne mislim o ostavci"


     Nedelja, 10. mart. Hapšenja identifikovanih demonstranata se nastavljaju. Grupa od dvadesetak poslanika štrajkuje glađu u Skupštini Srbije. 


     U 15.30 tenkovi JNA se vraćaju u kasarne. 


     Na konferenciji za novinare u zgradi Vlade Srbije, ministar policije Radmilo Bogdanović izjavljuje: "Ne osećam se krivim i ne mislim o ostavci". 


     U Studentskom gradu se održava zbor ispred Doma kulture. Odluka: kreće se u centar Beograda. Kolona od četiri hiljade studenata bez sukoba probija kordon sa novobeogradske strane Brankovog mosta. Sa druge strane mosta policajci ispaljuju suzavac na studente. 


     U međuvremenu, na Terazije stižu studenti iz domova na Karaburmi i Zvezdari, a beogradski taksisti kruže u koloni centrom Beograda i trube. 


     Policija, potpuno konfuzna, povlači se sa Brankovog mosta. Studentske kolone se sastaju kod Terazijske česme, Beograđani masovno izlaze na ulice. Počinje sa zasedanjem narodni Terazijski parlament. 


     Ponedeljak, 11. mart. Oko tri ujutro okupljeni kod Terazijske česme usvajaju zahteve, koji uz one devetomartovske, uključuju i momentalno oslobađanje svih uhapšenih demonstranata. 


     Socijalistička partija Srbije posle podne istog dana organizuje miting na Ušću, koji u istoriju ulazi jedino po govoru funkcionera SPS-a Dušana Matkovića u kom je pozvao okupljene penzionere da "krenu na Terazije da razjure sramotu Srbije." 


     Počinje zasedanje Skupštine sa ekspozeom Slobodana Miloševića.


     Utorak 12. mart. Maratonska sednica Skupštine se produžava u noć između 11. i 12. marta. Poslanici SPS-a i dalje vređaju opozicione poslanike, koji odlučuju da napuste zasedanje, upozorivši da će organizovati još žešće demonstracije. Predsednik Skupštine Slobodan Unković u pauzi uspeva da ubedi opozicione poslanike da se vrate. Atmosferu dodatno smiruje vest da je Vuk Drašković pušten iz pritvora. U nastavku sednice u 15.00 usvajaju se ostavke urednika beogradske televizije. 


     Sreda 13. mart. U toku mitinga opozicije stiže vest da je ministar policije Radmilo Bogdanović podneo ostavku. Miting prenosi Drugi program državne televizije. Vuk Drašković zahteva puštanje na slobodu svih uhapšenih, što biva propraćeno petominutnim skandiranjem: "Svi, svi, svi". Isti zahtev imaju i studenti, čiji protest kod Terazijske česme i dalje traje. 


     Četvrtak, 14. mart. Oko 02.00 ujutro se završava protest kod česme. Veliki deo studenata negoduje, jer ostavka Radmila Bogdanovića nije neopoziva. 


     Narodni poslanik Demokratske stranke Zoran Đinđić u poslednjem govoru poručuje: "Vaša pobeda je ogromna. Bez vas demokratija ne bi zakoračila na ove prostore, a ovaj režim, to vam sada tvrdim, je na izdisaju. Njega uskoro neće biti".


     "Šta bi bilo, kad bi bilo"


     Građani koji su tog dana bili na beogradskim ulicama su se mnogo puta zapitali: da li bi sva nesreća koja je zadesila bivšu Jugoslaviju bila izbegnuta da je kojim slučajem toga dana Slobodan Milošević smenjen sa vlasti? 


    Sa druge strane, da li je mogućnost tadašnjeg prevrata uopšte bila realna? Slobodan Milošević je početkom devedesetih uživao poverenje ubedljive većine građana Srbije, i bez obzira na masovnost i žestinu martovskih dešavanja, stiče se utisak da su rezultati tih demonstracija uistinu bili njihov maksimalni domet. 


     Često se polemisalo i o tome da li je 9. mart bio pobuna građanskog duha jednog velegrada koji je tonuo u bedu provincijalizma ili buđenje srpskog nacionalnog osećanja posle pedesetogodišnjeg potiskivanja. 


     Slavko Ćuruvija, jedna od poslednjih žrtava Miloševićeve vlasti, pisao je tih dana u "Borbi" da Miloševićev sistem čine tri supstance: etnocentrizam (u odnosu prema drugim jugoslovenskim narodima), zatim unitarizam (prema nacionalnim manjinama unutar Srbije) i bonapartizam (u praktikovanju vlasti). Šta je izvelo desetine hiljada ljudi na Trg Republike? Ovo treće - bonapartizam. Srpska opozicija, pisao je Ćuruvija, relativno lako podnosi - i još bi dugo podnosila - i etnocentrizam i unitarizam. 


     Međutim, bez obzira na sve moguće ograde, ogroman značaj 9. marta se ne može osporiti. Svest cele jedne generacije rođene sedamdesetih počela se stvarati toga dana - dobili su policijsku brutalnost kao uvod u desetogodišnju represiju, škripu tenkovskih gusenica po beogradskom asfaltu kao zagrevanje pred slavonsko blato u "oslobađanju" Vukovara, izneverenu studentsku pobunu kao generalnu probu za sve naredne izneverene studentske proteste. 

     U klaustrofobiji skučenih beogradskih ulica, gde su zarobljeni gutali suzavac, građani su mogli osetiti nadolazeću izolovanu zemlju iz koje jedino vredi bežati, pogotovo kada pristižu pozivi za mobilizaciju. 


     Mirko Milić, 26-godišnji nezaposleni ekonomista, u anketi "Borbe" objavljenoj 18. marta 1991. godine kaže: "Uplašen sam. Mislim da smo na korak od etničkog i građanskog rata. Bojim se mobilizacije i borbe protiv dragih ljudi koji bi bili sa druge strane". 


     9. mart je bio uvod u poraze nacije koja nije imala dovoljno snage da se odupre nacionalističkom ludilu koje je servirao režim. Istovremeno, taj datum je i simbol otpora diktaturi, simbol građanske hrabrosti i "urbane gerile". Taj dan je bio inspiracija svakoj narednoj bici u desetogodišnjem ratu građana Srbije protiv besmisla Miloševićeve politike. 


     Zaboraviti 9. mart je nemoguće, jer bez njega se 5. oktobar nikada ne bi dogodio - složiće se mnogi. 

(Dušan Kosanović, B92)