ELITE KRADU DANJU, SIROTINJA NOĆU

     Stalno čujem poređenje nemira u Londonu sa nemirima u drugim evropskim gradovima – sa razbijanjem izloga u Atini ili paljevinom automobila u Parizu. Određene paralele se svakako mogu povući: policijsko nasilje kao varnica koja je zapalila masu, generacija koja se oseća zaboravljenom. Ali u tim događajima, obilježenim masovnim uništavanjem, krađe su bile minorne.


     Bilo je, međutim, i drugih masovnih krađa prethodnih godina, i možda bi pre trebalo govoriti o njima. U Bagdadu, posle američke invazije – došlo je do paljevine i krađa u kojima su ispražnjene biblioteke i muzeji. I fabrike su bile pogođene. 2004. godine posetila sam jednu u kojoj su se nekada proizvodili frižideri. Radnici su pokrali sve što je bilo vredno, a zatim su je potpuno spalili tako da je od hale ostala samo metalna konstrukcija.


     Ljudi koji su to gledali na vestima na kablovskoj TV mislili su da su krađe isključivo političke prirode. Govorili su da se to dešava kada režim nema legitimitet u očima naroda. Nakon što su predugo gledali kako Sadam Husein i njegovi sinovi slobodno uzimaju šta god i koga god žele, mnogi obični Iračani osećali su da imaju pravo da i oni uzmu nešto za sebe. Ali London nije  Bagdad, a britanski premijer, Dejvid Kameron, svakako nije Sadam, pa se iz ovoga sigurno ne može ništa naučiti.


     Hajde onda da uzmemo neki demokratski primer? Argentina, oko 2001. godine. Privreda je nezaustavljivo propadala i hiljade ljudi koji su živeli u siromašnim četvrtima (koje su pre neoliberalne ere bile uspešne industrijske zone) poharali su velike trgovine u vlasništvu stranaca. Izlazili su gurajući kolica natrpana stvarima koje sebi više nisu mogli priuštiti – odeća, tehnika, meso. Država je proglasila ''vanredno stanje'' kako bi uspostavili red, ali ljudima se to nije svidelo pa su srušili vlast.


     Masovna krađa u Argentini se zvala el saqueo – pljačka. To je bilo politički značajno jer je ista reč korišćena da bi se opisalo ono što su elite u toj državi uradile prodajom državnog kapitala u flagrantno korumpiranim privatizacijskim dilovima, skrivanjem svog novca u inostranstvu, zatim donošenjem zakona za narod sa brutalnim paketom mera štednje. Argentinci su znali da se pljačka trgovačkih centara ne bi desila da nije bilo još veće pljačke države, i da su pravi gangsteri bili oni na vlasti. Ali Engleska nije Latinska Amerika, i tamošnji nemiri nisu politički, tako barem kažu. Tu se radi samo o razularenim klincima koji koriste situaciju da bi prisvojili tuđe. A britansko društvo, kaže Kameron, osuđuje takvo ponašanje.

ARGENTINA: PLJAČKA TRGOVINA,
NAKON PLJAČKE DRŽAVE

     Ovo je izrečeno sasvim ozbiljno. Kao da se masovni otkup duga banaka nikada nije desio, nakon čega su banke uprkos svemu delile rekordne bonuse svojim menadžerima. Nakon toga su sazvani hitni sastanci G8 i G20, kada su lideri odlučili, kolektivno, da neće učiniti ništa da kazne bankare za bilo šta od ovoga, niti će učiniti išta ozbiljno kako bi sprečili slične krize u budućnosti. Umesto toga će se svi vratiti u svoje države i zahtevati žrtvu od najugroženijih. To će učiniti tako što će otpuštati radnike iz javnog sektora, žrtvovati prosvetne radnike, zatvarati biblioteke, povećavati školarine, smanjivati kolektivne ugovore, vršiti brzu privatizaciju javnog kapitala i smanjivati penzije. A ko na televiziji drži predavanje o tome kako se treba odreći ovih ''privilegija''? Bankari i direktori privatnih investicionih fondova, naravno.


     Ovo je globalna pljačka, vreme velike otimačine. Vođeni patološkim osećajem privilegovanosti, oni su ovu pljačku vršili na svetlu dana, kao da tu nema šta da se krije. Međutim, uvek je postojala određena doza straha. Početkom jula, Wall Street Journal navodi rezultate najnovijeg istraživanja prema kojem se 94% milionera plaši ''nasilja na ulicama". Ovaj strah je, kako se pokazalo, bio opravdan.

ZAROBLJENOST U NIŽOJ KLASI
KOJA JE SVE BROJNIJA

     Naravno da nemiri u Londonu nisu bili politički protest. Ali ljudi koji su noću išli u krađu, više nego dobro znaju da su njihove elite pljačkale danju. Pljačka je zarazna. Torijevci su u pravu kada kažu da razlog nemira nisu mere štednje. Razlog nemira je u velikoj meri ono što te mere predstavljaju, a to je zarobljenost. Zarobljenost u nižoj klasi koja je sve brojnija, i kojoj se i ona mala šansa za spas - u vidu posla u javnom sektoru, dobrog obrazovanja po pristupačnoj ceni -  velikom brzinom oduzima. Mere štednje su poruka. One govore svim sektorima društva: ostajete tu gde jeste, slično migrantima i izbeglicama koje vraćamo sa naših sve tvrđih granica.


     Kameronov odgovor na nemire je da ova poruka postane i bukvalna: deložacije iz javnih stambenih zgrada, pretnje o ukidanju sredstava komunikacije i nečuvene zatvorske kazne (pet meseci ženi koja je primila ukradeni šorc). Poruka koja se šalje je sledeća: očajavajte, ali radite to tiho.

KAMERON: OČAJAVAJTE, ALI RADITE TO TIHO

     Na prošlogodišnjem samitu G20 o merama štednje u Torontu, protesti su prerasli u nemire, kada je spaljeno više policijskih automobila. To nije ništa u poređenju sa standardima koje je postavio London 2011., ali nas Kanađane je to ipak šokiralo. Ono što je tada bilo veoma kontroverzno je što je vlada potrošila $675m na ''obezbjeđenje'' samita (a ipak se činilo da ne mogu ugasiti paljevine). Mnogi od nas su tada ukazali na to da skupi novi arsenal oružja  koji je policija dobila – vodeni topovi, zvučni topovi, suzavac i gumeni meci – nije bio namenjen samo protestantima na ulici. Njegova dugoročna upotreba bila bi da se disciplinuju siromašni, koji će u novoj eri mera štednje imati opasno malo šta da izgube.


     To je ono u čemu je Cameron pogrešio: ne možeš rezati budžet policiji istovremeno kada režeš budžet i svima ostalima. Jer kada oduzmete od naroda ono malo što imaju, a kako bi zaštitili interese onih koji imaju više nego što bilo ko zaslužuje, morate očekivati otpor – bilo da se radi o organizovanim protestima ili spontanim krađama. A to nije politika. To je fizika.

(Naomi Klein, Guardian)