Stenogram govora predsednika LSV Nenada Čanka tokom skupštinske rasprave o Predlogu zakona o javnoj svojiniPre nego što kažem par reči o ovom zakonu koji se nalazi pred nama, hteo bih da skrenem pažnju Vladi Republike Srbije, da je ona posle prošlih izbora okupljena oko nekih ciljeva. Oni su bili vrlo jasni i vrlo definisani: završetak saradnje sa Haškim tribunalom, otvaranje granica zemlje dobijanjem belog šengena, usvajanje zakona evropske agende, te približavanje Evropskoj uniji i socijalna odgovornost. Najveći deo tih stvari je i urađen. Ono što nije urađeno i ono o čemu se nije dogovaralo, to su upravo ovakvi zakoni. Ja zaista mislim da je izuzetno značajno, da se razumemo, da naša podrška Vladi Republike Srbije, govorim o Ligi socijaldemokrata Vojvodine je bila oslonjena na dogovoreno, a ne na to da se na blanko da poverenje vladi, naročito kada su u pitanju ovako ozbiljne stvari i ozbiljna pitanja. Iz jednostavnog razloga što je potpuno jasno da ovde nije u pitanju nikakav zakon o imovini, naročito ne imovini lokalnih samouprava, jer nisam primetio da je taj deo zakona bio sporan, nego upravo i jedino, da tako kažem, deo zakona koji se odnosi na imovinu AP Vojvodine. U tom smislu, mi ćemo još morati obaviti konsultacije sa Vladom Republike Srbije, ona će morati još korigovati svoja razmišljanja na ovu temu, jer je ovo apsolutno nešto na šta Liga socijaldemokrata Vojvodine ne može da pristane.
Istorijske specifičnosti
Da bih dao svoj doprinos tom razmišljanju, ja moram da se malo pozabavim istorijom, to jest da podsetim zbog čega je ta imovina AP Vojvodine toliko značajna u zalaganjima, ne samo LSV nego i mnogih drugih delova stranaka koje funkcionišu na teritoriji Vojvodine. Ministar Đelić je rekao vrlo tačno da istorijski uslovi definišu pojedine stvari u današnjoj politici i to je zaista nesporno. Samo za razliku od nekih drugih država, Srbija kao složena država, iz jednostavnog razloga što njeni delovi imaju različite predistorije, ima na svojoj teritoriji različitosti koje bi trebalo, po našem mišljenju rešavati autonomijama, a ne nasilnom unifikacijom zakonskih rešenja. Jer ne treba zaboraviti vrlo bitnu stvar, da je recimo glavni grad Vojvodine Novi Sad, ove godine je proslavio 100 godina najlepšeg i najvećeg kupališta na Dunavu - Štrand, da slavi 100 godina javnog gradskog saobraćaja, a grad Niš, treći po veličini grad u Srbiji, ili drugi, videćemo na popisu, će iduće godine proslaviti 100 godina od odlaska Turaka. Vrlo je bitno imati svest da te razlike koje postoje nisu ništa na šta treba biti ponosan ili ih se stideti, ali ja moram da podvučem da recimo, konkretan primer iz grada Novog Sada još jedan, da je pre 85 godina u gradu Novom Sadu, sa Poslovnim prostorom grada Novog Sada firma "Foto Glišić" potpisala ugovor o zakupu poslovnog prostora. Potpisao je Radovan Glišić, pa produžio njegov potomak Nenad Glišić, pa produžio njegov potomak Filip Glišić, u Zmaj Jovinoj ulici u Novom Sadu i taj zakup je kroz mnogo država trajao 80 godina. Osamdeset godina je u Zmaj Jovinoj ulici u Novom Sadu stajala firma "Foto Glišić" zbog toga što je grad Novi Sad imao svoju imovinu i imao svoju odgovornu vlast.
Šta je sve Vojvodina donela
Sada najedanput se nešto ne veruje Vojvodini da će umeti da raspolaže tom nekom imovinom koja joj se, bože moj, daje. Da vidimo kroz istoriju ko nije mogao da ima imovinu: nije mogao da ima rob u staroj Grčkoj i starom Rimu, nisu mogli da imaju Jevreji u Trećem rajhu i nije mogla da ima Vojvodina u Miloševićevoj Srbiji. Ja ću vam zbog toga pročitati samo par stvari za vaše podsećanje: Od kada je Vojvodina ušla u sastav Kraljevstva Slovenaca, Hrvata i Srba, pa potom Kraljevinu Srba, Hrvata i Slovenaca, pa Kraljevinu Jugoslaviju, ona je do 1937. godine tretirana kao okupirano područje dobijeno ratom. Bila je zadužena da, iako je imala samo 11,5 procenata stanovništva, puni 37 odsto budžeta zemlje. A šta je donela u miraz? Da vam pročitam i to: ukupno obradivo zemljište koje je Vojvodina posedovala pre prisajedinjenja iznosilo je 2.757,273 hektara, što je činilo 11 odsto države. Mereno po produktivnosti, taj procenat je imao značaj od blizu 20 odsto. Takođe, molio bih vas da slušate pažljivo, Vojvodina je imala 4.700 kilometara izgrađene putne mreže i 2.200 kilometara železničkih pruga, 105.328 putničkih i teretnih vagona, 902 kilometra plovnih puteva, reka i kanala. 12 fabrika čokolade, 27 fabrika pića, pet fabrika konzervi, 8 pivara, 11 mlekara, 90 tekstilnih radionica i fabrika, sedam fabrika nameštaja, 80 livnica gvožđa i čelika, 30 prerađivačkih pogona kože, 44 hemijske industrije. A što se tiče mlinova, broj se kretao oko tri hiljade. Krajem XIX veka Vojvodina bila jedna od najznačajnijih mlinskih regiona u svetu, a posle Pešte i Mineapolisa, mlinska industrija u Bačkoj bila je najproduktivnija. U tim mlinovima nalazio se veliki evropski kapital, isto kao i u železnici koja je bila jedna od najrazuđenijih železničkih infrastruktura u Evropi i u nju je uloženo oko 150 miliona tadašnjih švajcarskih franaka. Poslednjih 80 godina, nije izgrađena ni jedna pruga na teritoriji AP Vojvodine: Koristi se tek 1.000 kilometara pruga, mnogi koloseci su prekriveni korovom, a vozovi voze brzinom od 30 kilometara na sat. Drugim rečima, Franc Jozef se vozio deset kilometara brže od Milutina Mrkonjića.
Ustavna kategorija
Moram Vas podsetiti na to da državna imovina definisana Ustavom Republike Srbije, u članu 87. kaže da imovina autonomnih pokrajina i jedinica lokalne samouprave i način njihovog korišćenja i raspolaganja se uređuje zakonom. To je ovaj zakon o kojem sada razgovaramo, a kaže, takođe u članu 183. autonomne pokrajine, u skladu sa zakonom uređuju pitanja od pokrajinskog značaja iz oblasti: 1. prostornog planiranja i razvoja, 2. poljoprivrede, vodoprivrede, šumarstva, lova, ribolova, turizma, ugostiteljstva, banja i lečilišta, zaštite životne sredine, drumskog, rečnog i železničkog saobraćaja i uređivanja puteva, priređivanja sajmova i drugih privrednih manifestacija. Moje pitanje je - kako će to AP Vojvodina da uređuje drumski, rečni i železnički saobraćaj, ako nema drumove, reke i železničlke pruge. Kako će to da uradi? Kako će to da se izvede, ako mi ne možemo da dobijemo ni ono železničkih pruga što je bilo na teritoriji Vojvodine pre 100 godina, jer bi trebalo izgraditi bar još 1.000 kilometara da se samo vrati ono što je bilo pre nego što je Vojvodina ušla u zajedničku državu južnih Slovena. Imam jedno jednostavno pitanje: da li neko misli da bilo šta može da se učini ozbiljno, ako Vojvodina ne dobije autonomiju?
Jedino ustavno ovlašćenje iz tog člana 183. koje kaže: autonomne pokrajine utvrđuju simbole pokrajine, način njihovog korišćenja, pokušali da iskoristimo stvaranjem vojvođanske zastave i vojvođanskog grba. Upotreba je propisana kao što to Ustav propisuje nalaže, Odlukom pokrajinske skupštine. Polovina opština na teritoriji Vojvodine neće da postupi po odlukama vojvođanske skupštine. I ko će to da sprovede? Policija? Neće da sprovede. Hoće sudovi suditi o tome? Neće suditi jer to do sada nisu činili. Moje pitanje glasi dakle, čemu sve ovo služi, ako neće imati ko da sprovede odluke o kojima mi sada ovde govorimo. Mi imamo situaciju u kojoj se neki delovi, bože moj, zbog državnog razloga ne vraćaju, jer bože moj, taj državni razlog je toliko važan da ne treba vratiti imovinu koju su pradedovi Vojvođana njima ostavili da sa njome upravljaju i da od nje žive.
Glavno pitanje
Znate veoma me čudi to kako postoje ti državni interesi koji se odnose na Vojvodinu i Vojvođane, a ne postoje državni interesi koji se odnose na nevladinu organizaciju koja se zove Srpska pravoslavna crkva. Pa se SPC vraća bezmalo polovina Nacionalnog parka Fruška gora. U naturi. Znači vraća se konkretna šuma u nacionalnom parku, a Vojvodina ne može da dobije svoju rođenu infrastrukturu. I, s druge strane, te priče da će tu ne znam kako to voditi raspadu zemlje ili čemu takvom, ja moram da vam skrenem pažnju da na žalost mi imamo dovoljno problema sa tim da se i ono što se uradilo, na vojvođanskoj administraciji uopšte očuva. Iz prostog razloga što najedanput ispada, a to su nam pokazali poslednji događaji, da je dovoljan jedan sastanak dva predsednika vlade – Vlade Vojvodine i Vlade Republike Srbije, i to sastanak za koji niko ne zna kada se dogodio, pa čak i da li se dogodio, da bude otkazana sednica parlamenta Vojvodine. Ja imam jedno malo pitanje. Ako će vrhovno predstavničko telo 2.150.000 ljudi služiti tome da se njime pripreti, pa se onda sve završi sastankom za koji nismo sigurni ni da li se desio, onda dolazimo u pitanje da li Vojvodini treba takva skupština. Skupština da, ali ne takva. Administracija apsolutno, ali ne takva. Zato Vojvodina mora imati svoju imovinu. Zbog toga jer je to jedini način da problemi na njenom području počnu da se rešavaju. Neću se vraćati na ovijh 80 godina bez ijedne izgrađene pruge, neću govoriti o Kliničkom centru u Novom Sadu koji je tek u poslednjih nekoliko godina počeo da dobija zgrade koje nisu iz Austrougarske, neću govoriti o svemu tome. Neću govoriti o tome da Televizija Novi Sad, razorena u bombardovanju, nikada nije dobila svoju imovinu nazad. Neću da pričam o tome da je Vojvođanska akademija nauka i umetnosti varvarski izbačena iz svojih prostorija ukinuta i pretvorena u anonimno odeljenje SANU, neću da govorim o svemu tome. Zato što su to opšta mesta. Glavno pitanje svih pitanja sada je da li Vojvodina treba ili ne treba da postoji. Ja znam da ovi đulići uveoci iz stranke ruskih službi misle da bi bilo najjednostavnije da Vojvodine nema. I onda nećemo imati tu asimetriju, nećemo imati problem sa tim što u Vojvodini postoji vojvođanska administracija, a van Vojvodine ne postoji. Ali ja postavljam jedno drugo pitane, kako je do toga došlo? Pa došlo je do toga tako što je jedna federalna jedinica, bivše SFRJ, ušla Miloševićevim protivustavnim pučem u poziciju anonimnog dela, koji je ušao u sve to sa svojom teritorijom, svojim novcem, i sa svojim resursima, o kojima niko danas ozbiljnije ne vodi računa osim onih koji hoće da ih pokradu. A sa druge strane, da govorimo o tome da se nije dovoljno radilo na zaštiti vojvođanskih interesa. Pa pogledajte poslednjih deset godina. Lično sam bio na čelu ustavne potkomisije za Ustav Srbije, gde je posle odobrenja Venecijanske komisije da se nastavi na radu sa tim ustavom hitno napravljena kriza vlade i oborena je 30 dana pre nego što je trebalo da se pristupi realizaciji tog ustava. Zašto? Da slučajno Srbija ne bi dobila civilizovan ustav. Kada je donošen ovaj Ustav 2006. godine, koji je pravljen tako da je svako malo ugradio svoju malu želju, pa su se radikali - od kojih jedino što je gore je Srpska napredna stranka, jer oni su takvi kakvi jesu, a ovi su njihovi izdajnici - su se hvalili time da je najveći uspeh u tom Ustavu što se uspelo u tome da Vojvodina ne dobije ništa.
Promene preko noći
Imali smo i situaciju u kojoj su predstavnici vojvođanske administracije govorili da neće pristati ni na šta što nije zasnovano na delimičnoj sudskoj vlasti i tako dalje... Da bi se preko noći sve to promenilo i ujutro od svega toga nije bilo ništa, nego virtuelnih sedam posto od kojih tri i dalje treba da bude pod nadzorom Beograda, a četiri da budu transferna sredstva. Pa kad je donošen Statut opet je bilo hiljadu problema, toga tipa, pa se Pančevo zaboravilo da treba da bude u Vojvodini. Pa kad je bio Zakon o nadležnostima. Pa kad je bila prodaja Naftne industrije Srbije, koja je ništa drugo nego vojvođanski Naftagas, koji je preimenovan za potrebe Miloševićeve pljačke i otimačine. Taj isti Naftagas kada je prodavan niko nije dozvolio da se u pokrajinskom Parlamentu raspravlja uopšte o tome, 20 puta je LSV tražila da se raspravlja o tome. A godinu dana unazad iz vojvođanske zemlje je izvađeno nafte u vrednosti koliko je plaćen ceo Naftagas, cela Naftna industrija Srbije. I to je urađeno pod pritiskom ruskih službi čije bratske stranke koje sede u ovoj skupštini. Ja nikada neću razumeti kako je moguće, dozvoliti da ova zemlja zatvara oči pred činjenicom da nije tačno da je decentralizacija po Ustavu iz 1974. godine dovela do rata. Rat je počeo onda kada je Milošević tu decentralizaciju silom zaustavio. Kada je pregažena tenkovima autonomija Vojvodine i autonomija Kosova. E tada je prestala da funkcioniše dobra zemlja u kojoj smo živeli do tada. A to što imate nesebičnu ljubav prema tuđem novcu, gospodo iz stranke ruskih službi, to što treba ruski ambasador da vas uči patriotizmu jer niste dovoljno razorili ovu zemlju o tome ćemo neki drugi put.
(BILSV, 20.09.2011.)
Нема коментара:
Постави коментар