UMETNIČKO BLAGO EVROPE U RALJAMA HITLERA 22: PLJAČKAŠKA PSIHOLOGIJA

I DIRER NA GEBELSOVOM SPISKU ŽELJA

     Hitlerov ministar spoljnih poslova Fon Ribentrop postavio je Ota Abeca – dugogodišnjeg borca za unapređivanje francusko-nemačkih odnosa, čija je žena bila Francuskinja – za novog nemačkog ambasadora u Parizu. Ali, šta jeste, a šta nije dozvoljeno i dalje nije bilo jasno ni mnogim Nemcima, spremnim da uživaju u čarima Pariza. Kad se u Berlinu saznalo da je elitna Regimenta slavila pobedu uz misu u Notr-Damu, takve neonacističke religijske manifestacije su zabranjene. Ali i dalje se nije znalo ko je zadužen za francuske muzejske zbirke. Vermaht je opet otvorio Kunstšuc, Službu za zaštitu umetnosti i spomenika, kao i tokom Prvog svetskog rata. Stavljena je pod vođstvo Franca Volf-Meterniha, istaknutog istoričara umetnosti. Grof, potomak čuvenog državnika istog imena koji je bio od tolike pomoći u strukturiranju Evrope posle Napoleonovog poraza, bio je frankofil sa mnogim vezama u Francuskoj. Trebalo je da ostane civil i ne odgovara lokalnim komandantima, već Vrhovnoj komandi.


     Odredbe Haške konvencije iz 1907., koje su se ticala privatne svojine, trebalo je da nadgleda Vermaht i Meternih je smatrao svojom dužnošću da međunarodna akta sprovodi doslovce. Odmah je zabranio trupama da se smeštaju u istorijske zgrade pod zaštitom, a vlasnicima zamkova je savetovano da vredan nameštaj zaključaju u određene sobe. Stupio je u kontakt sa vojvodom od Noaja, šefom Demhista, i Žakom Žožarom iz Uprave muzeja. On i njegov asistent pregledali su Šambor i Ševerni, oba pod opreznom stražom nemačkih vojnika. Ova dvojica istoričara umetnosti, koji su savršeno govorili francuski, rasterali su brige očajnih kustosa zadivljenih činjenicom da je dr Bunjes bio učenik Marsela Obera, zvaničnog vajara Luvra. 


     No, drugi su dobili instrukcije manje primerene međunarodnoj praksi. Hitler je naredio da svi umetnički predmeti – javni, privatni i posebno oni u vlasništvu Jevreja – imaju da se daju na "čuvanje". Vermahtov vrhovni komandant Kajtel objasnio je da stvari neće biti razvlašćene već "prebačene pod našu brigu kao jamstvo za pregovore o miru". Odgovornost je snosio ambasador Abec, koji je taj zadatak preuzeo sa čak preteranim oduševljenjem. Pošto je bio u Hitlerovoj pratnji u vreme pada Varšave, mislio je da neće imati problema sa vojskom i arogantno joj objavio da je ambasada "prezauzeta zaplenjivanjem" pa najvrednije predmete treba odmah premestiti u ambasadu, i zahtevao je vojni transport. No, i Armija je primila direktive od Hitlera koje je drukčije interpretirala. 


     Komandant okupacionih snaga je izdao sopstvena naređenja da zarad osiguranja bezbednosti radova "na čuvanju", ništa ne sme biti premeštano bez njegovog odobrenja. Bahato Abecovo ponašanje toliko je iznenadilo vojsku da su iz vrhovne komande telefonom zvali Fon Ribentropa da proveri ambasadorove tvrdnje o sopstvenoj punomoći, i one su bile potvrđene. Abec je kao pomoć za zaplenu dobio barona Fon Kunsberga, šefa specijalne komandne jedinice namenjene ministru spoljnih poslova. Meternih i njegove kolege trebalo je da sarađuju sa ovom organizacijom. Napravljeni su spiskovi svih umetničkih dela u Francuskoj, a "firer i ministar spoljnih poslova treba da odluče da li će ostati u Francuskoj ili biti premešteni u Nemačku". 


     Ni francuske ni nemačke vojne vlasti nisu znale da je ministar propagande Gebels lično naredio da dr Oto Kimel, direktor Berlinskih muzeja, ode u Pariz i pripremi izveštaj šta treba vratiti. Pošto je Hitler 1939. ponovo zauzeo Rajnsku oblast, dva istoričara umetnosti počela su rad na ovom ogromnom projektu i izdali knjigu "Memorandum i spisak umetničkih dela koja su Francuzi opljačkali iz Rajnske oblasti 1794". Zaklevši se na strogu tajnost, okapavali su po francuskim muzejima i bibliotekama, predstavljajući se kao istraživači potpuno drugih tema. Zahtevali su od njih da naprave spisak svih "umetničkih dela i predmeta od vrednosti koji su od 1500. iz cele Nemačke preneti u strano vlasništvo, bez pristanka ili sumnjivim zakonskim transakcijama". Osim slika, skulptura i dekorativne umetnosti, spisak je morao da sadrži i knjige, beleške, karte, muzičke instrumente, arhive, vojne trofeje i oružje. 


     Popis od 300 stranica bio je preliminaran pregled svega što je pokradeno ili uništeno u spoljnim ratovima u Nemačkoj u poslednjih 400 godina. U inventaru se našao Direrov "Autoportret" i nekoliko Rembrantovih dela. Inventarom se polagalo pravo na zbirke uzete od alzaskih aristokrata tokom Francuske revolucije, radove koje su dileri "prokrijumčarili" iz Nemačke posle 1919. ili nakit istopljen u raznim ratovima. Jedan odeljak je analiza "francuske pljačkaške psihologije", a u izvanrednom primeru racionalizacije, objašnjavalo se da bi nemačke Jevreje koji žive u Francuskoj, a čija je imovina oduzeta i prodata u Francuskoj za vreme Prvog svetskog rata – trebalo smatrati Nemcima. 


     Ovaj zastrašujući dokument, koji tako dobro ilustruje nacističku moć, bio je zapravo još samo jedna baraža šovinističkih uvreda koje su Francuzi i Nemci razmenjivali još od vremena Napoleona. Naime, do 1940. je Napoleon neprikosnoveno držao rekord u zapleni umetničkih dela. On bi prinudio poraženog na to uz ponižavajuće mirovne sporazume koje je morao da potpiše. (Piše: Lin H. Nikolas)