UMETNIČKO BLAGO EVROPE U RALJAMA HITLERA 30: PLJAČKAŠI SUVOG ZLATA

PREMIJER LAVAL PREČESTO SKLON
DA NEMCIMA POKLANJA

    Hitler je 11. novembra 1942. naložio svojim armijama da preuzmu upravu nad neokupiranom Francuskom kao odgovor na savezničku invaziju na severnu Afriku. Maršal Peten i premijer Laval neko vreme su ostavljeni u kancelarijama. Hitler je radosno rekao Lavalu: ''Vi ste poslednja vlada Francuske. Posle dolazi gaulajter''. Gering je možda bio manje siguran u to i činilo mu se najboljim da sve što je želeo, što pre dovuče u Rajh. 



     Postarao se da se pročuje da bi rado primio poklon, dve tapiserije iz 15. veka, koje su u zabačenom zamku De Bor spazili trgovci umetninama. Ovi retki primerci, svaki dug više od devet metara, bili su zaista prekrasni. Njihov vlasnik, markiz De Sez, sumnjajući da su se dileri lažno predstavili, njihovu je posetu prijavio lokalnoj policiji. Kad su ih ispitali, ispostavilo se da nose velike količine novca i rade za Geringa. Zvaničnici Bozara su zamolili De Seza da klasifikuje tapiserije kao nacionalno blago. On je tapiserije poklonio Nacionalnom muzeju, što nije odgovaralo dr Funku, nemačkom ministru finansija, koji je planirao da ih kupi i daruje Geringu za njegov 50. rođendan. Na Lavala je vršen direktan pritisak da poklon odbije. Izdat je specijalni dekret kojim su tapiserije ''deklasifikovane'' i vraćene prvobitnom vlasniku. Kad je De Sez odbio da ih proda, policija ih je uzela iz njegovog zamka i poslala u Karinhal. Funk jeste platio, ali ne direktno nepokornom markizu, već je novac poslao u banku. Svi radovi koje je Gering želeo da uzme iz nacionalnih zbirki pripadali su nemačkoj školi. Bilo kakva pljačka francuske ostavštine u propagandne je svrhe morala da se označi kao ''kulturna razmena''. 


     Krajem novembra 1942. Gering je stupio u kontakt sa samim Lavalom. On je i dalje bio rad da ugodi Nemcima i složio se s idejom. U "projektu razmene'' dr Bunjes je neubedljivo naglašavao ''evropski'' kulturni aspekt. Na spisku željenih dela iz Luvra bili su triptih Majstora Svete porodice i drvena skulptura Marije Magdalene iz 15. veka, poznata kao Lepa Nemica. To je posebno odgovaralo Geringovom ukusu, ''jer je nemačko i jer je akt''. Od Remskog muzeja je traženo da za firera priloži tri Kranahova crteža koji prikazuju nemačko plemstvo. Tome je Gering dodao jednu od najređih francuskih dragocenosti, bareljef od suvog zlata iz 15. veka, deo bazelskog oltara na kojem je predstavljen vladar Svetog rimskog carstva Henrik II i njegova žena Luksemburžanka Kunigunda, koji se mole pred stopalima svetog Benedikta. Nemci su zauzvrat ponudili nekoliko radova iz javnih i privatnih zbirki iz Rajha. 


     Muzeji su odmah pružili otpor. Njihova znatna birokratska snaga je mobilisana da se odloži i opstruira svaka predaja. Gradonačelnik Remsa konstatuje da Muzej ne može da se odvoji od svojih crteža jer su legat grada iz 18. veka i da on nema punomoć da promeni postojeći zakon. Uprkos pritiscima iz Višija, ostao je pri tome i obećao dva druga Kranahova dela, koja doduše nisu vrhunac nemačke umetnosti.


     Gering je tokom martovske posete Parizu izrazio želju da vidi bazelski oltar, koji je stajao u Šamboru. Muzej je izjavio da je oltar nažalost vrlo krhak i u Pariz se može doneti jedino na Petenovo direktno naređenje. Geringov kustos Hofer bio je primoran na to da ode u Šambor, gde su Francuzi, umesto da prikažu nesumnjivo nemačkog Henrika, doveli njegovo germansko poreklo u pitanje, tvrdeći da je posredi ''benediktinski rad međunarodnog karaktera''. Spomenuli su i da da bi bilo kakva nepravedna razmena loše uticala na javno mnjenje Francuske. Gering je u međuvremenu pojačao pritisak na višijevsku vladu, koja je muzejima naredila da bazelski oltar donesu u Pariz. Stigao je u pratnji samog ministra Bonara koji je sve zaprepastio rekavši da oltar može da ode Nemcima samo kao lični poklon maršala Petena rajh maršalu Geringu, što je ovaj drugi želeo da izbegne. Kustosi su u holu čuli Geringa kako gnevno optužuje francusku muzejsku administraciju za opstrukciju, što je ona zaista i činila. Na sastanku muzejskog odbora kustosi su objavili da će se bazelskog oltara odreći samo pred oružanim snagama, dok bi druge predmete pristali da zamene za komade za koje se dogovore s Bunjesom. 


     Bonar je bio u nezavidnoj situaciji, no obuzdavale su ga najavljene ostavke celokupnog muzejskog osoblja. Žožaru, Uigu i Oberu dozvoljeno je da se nađu sa Bunjesom. Pre nego što su prešli na posao, Žožar je uspeo da uznemiri Nemce ljubazno upitavši šta se desilo sa bivšim kolegom čija je slika visila na zidu. Lukavi direktor je dobro znao da je taj zlosrećni nacista, koji nije godio Partiji, poslat na Istočni front, gde je poginuo. Usledila su dva sata rasprave tokom koje je postalo jasno da bi dodatni napori da se oltar uzme rezultovali ostavkom čitavog osoblja Luvra i da će to ''Englezi saznati''. Žožar i Uig, aktivni članovi Pokreta otpora, postarali bi se za to. Oltar je spasen, ali druga dva rada su ipak otišla u Karinhal. 


     Muzeji su čekali obećane predmete iz Nemačke, ali je Luvr dobio drugorazredne radove iz Geringove zbirke. Najciničniji potez bilo je uključivanje jedne od slika otetih u Parizu. Ovu razmenu Luvr nikad nije zvanično prihvatio. Možda da se uteši, Gering je naručio kopije u bronzi i gipsu najčuvenijih skulptura iz francuskih zbirki da bi mogao da s terase Karinhala gleda svoju "Krilatu Pobedu" i "Dijanu od Fontenbloa". (Piše: Lin H. Nikolas)