 |
| LUFTVAFE POKRADENI NAMEŠTAJ PREVOZIO VOZOM |
Pošto je firer izabrao svoje, Gering je mogao da uzima što je želeo. Izabrao je ukupno 69 slika, među njima dve njegovog omiljenih umetnika Kranaha: Portret Fridriha III Mudrog iz zbirke "Vildenstajn", a šest komoda i dva stola iz 18. veka dodati su prethodno izabranom nameštaju. Sve je trebalo je da stigne u Rajh Geringovim specijalnim vozom, kojim je upravljao Luftvafe. Sve je držano u tajnosti, ali komandant Pariza je obavestio nemačkog vrhovnog komandanta za Francusku o pošiljci. Gering je grubo oterao grofa Meterniha, izjavljujući da je prisutan kao predstavnik Vrhovne komandne armije, koja je bila odgovorna za bezbednost oduzetih radova. Rajh maršal je, van sebe, pošto je viknuo: ''Još jedna organizacija kojom moram da se bavim!'', izrazio želju da svoj ''uviđaj'' obavi sa malom grupom. Jedini predstavnik Kunstšuca kome je dozvoljeno da ostane sa pratnjom bio je dr Bunjes, ali je već pao pod Geringov uticaj i kasnije nagrađen poslom direktora Nemačkog instituta u Parizu.
Vojska je zapravo počela da priprema dokumenta kojim se oslobađa krivice. Vermaht se pravdao da su Geringova naređenja potisnula ona Hitlerova kojima se zabranjuje oduzimanje umetničke svojine. A sklanjanje beskrvnog Vermahta sa puta bilo je upravo ono što je Gering želeo. Uprkos drugim dužnostima, šef Luftvafea vratio se u Pariz još 12 puta tokom 1941, i pet puta 1942. Hitlerov lični diler Hans Pose nije se spuštao na nivo ličnih poseta. Više je voleo da kupuje na tržištu jer za njega novac nije bio problem. Na kraju, samo 53 komada iz ERR-a formalno su prijavljena u zbirku Linc, dok je Gering sebe častio sa nekih šeststo. Da sve bude ''legalno'', predmete je procenjivao drugorazredni francuski slikar Žak Beltran, čije bi određivanje cene zavisilo od Geringovih želja. Ako je rad namenjen za Karinhal, procena je bila niska. Ako je, pak, trebalo da bude prodat, bila bi visoka. Neke od cena toliko su bile komične da ga je jedan francuski izvor nazvao ''poluslepim bakrorescem''. Gering je određene sume trebalo da uplati u fond za ratnu siročad, ali nema dokaza da je to ikada učinio. Novac, kojeg je imao mnogo manje nego Pose, ali i dalje dovoljno, koristio je i da kupuje na tržištu. Ali, uvek mu je trebalo još.
Posle Geringove posete nastavljene su zaplene. Kamioni i kamioni su na kapijama ispostave Luvra tovar ostavljali često bez ikakve naznake porekla. Bilo je satova, skulptura, slika, nakita, nameštaja iz banaka, magacina i napuštenih stanova. Ubrzo, ceo sprat je bio pun, još stvari stizalo je iz mnogih Rotšildovih kuća na selu. Iz sefa banke su doneta 22 kovčega sa nakitom i pokazana Geringu. Sa velikom suzdržanošću, izabrao je samo šest komada, uključujući i dva prekrasna priveska iz 16. veka na kojima su kentaur i sveti Đorđe sa aždajom, koje je nezapakovane stavio u džep. Lešinarenje je bilo je toliko besomučno da je nekoliko nejevrejskih zbirki koje su pripadale ljudima sa sumnjivim imenima moralo da bude vraćeno uz bojažljivo pismo izvinjenja.
Kad je Vojska oprala ruke od cele prljave afere, ništa nije moglo sprečiti ERR da oduzima jevrejske zbirke čuvane u francuskim nacionalnim skloništima. Među novopridošlim bilo je još radova iz neverovatne zbirke "David-Vej", koju je činilo 130 sanduka. Žak Žožar je opet protestovao jer je David-Vej zbirku oporukom ostavio francuskim muzejima. ERR je odbio prigovor, prvo jer je David-Vej Jevrejin, a pošto još nije bio mrtav i dalje je posedovao umetnine.
U svom haosu inventar je bilo moguće sastaviti samo na brzinu, na veliku žalost nemačkih istoričara umetnosti koji su radili između 14 i 16 sati dnevno. A njihov zadatak bio je ogroman: 218 glavnih zbirki i hiljade nekatalogizovanih komada iz manjih zbirki koje su zahtevale znatno više istraživanja. Njihov šef, baron Kurt fon Ber nije imao milosti. Njega je zanimala samopromocija u najvišim partijskim redovima, što je pre svega značilo udovoljavanje Geringu.
Baronov način života bio je sve samo ne skroman. Alfred Rozenberg, njegov šef, podsticao ga je na to da priređuje raskošne večere ne bi li zadobio poštovanje za ERR, koji je obična vojska prezirala. Aristokrata, koji je uvek nosio pomodne uniforme, i njegova žena Engleskinja radili su što su mogli ne bi li se probili u svet visokog okupacionog društva. Geringov uticaj bio je neverovatan. Oficiri koji su svim srcem osuđivali zaplene ipak su bili zasenjeni u meri dovoljnoj da izdaju svoju savest.
Ideolog Rozenberg, čija je savest funkcionisala drugačije, bio je bačen u senku u sopstvenoj agenciji. U njegovoj jedinoj poseti Že de pomu jedino po čemu su ljudi znali da je prisutan bio je ''sprovodski miris saksija sa hrizantemama koje su tu stavljene u njegovu čast''. Ali njegovi pomoćnici, koje je povremeno slao da provere nečuvene radnje, nisu mogli učiniti ništa sa pametnim tehničarima koji su vrlo brzo shvatili da mogu da ''otuđe'' neke radove i prodaju ih zadržavajući novac. ERR je bio prepun intriga i ljubomore, koje su sramne afere određenih dama koje su tu radile dodatno pogoršavale. Fon Berovu sekretaricu i ljubavnicu, frojlajn Puc, morali su da pošalju kući kad je afera postala suviše očigledna, a ljubavni trougao dame koja je vodila parisku kancelariju, njen verenik (kustos) i još jedna žena, bitno su smanjivali produktivnost. (Piše: Lin H. Nikolas)
Нема коментара:
Постави коментар