UMETNIČKO BLAGO EVROPE U RALJAMA HITLERA 28: ARIJEVCI OVERENI PEČATOM

JEVREJIMA IZ KUĆA ODUZIMANI I
DRŽAČI ZA SAPUN

     Operacija "Nameštaj" je u istoriji jedinstven primer koliko nisko osvajač može pasti. Timovi ERR-a krenuli su u potragu čak i za držačima za sapun. U tajnim naredbama stoji da "umetničke dragocenosti, skupoceni tepisi i slični predmeti nisu prikladni za upotrebu na istoku zbog uslova koji tamo vladaju". Počela je provera čitavog Pariza, išlo se od vrata do vrata 38.000 zapečaćenih kuća Jevreja. Pronađena hrana slata je u Vermaht. Unija pariskih firmi za selidbu morala da pozajmi 150 kamiona i 1.200 radnika dnevno. Nemci su bili zaduženi da odluče o tome šta se neće uzimati, poput "umetničkih predmeta, knjiga, cepanica, uglja, vina i alkohola, praznih flaša...", ali i nadgledanje francuskih železnica da proces ne bi ometali "lenjost i bezvoljnost". Zbog sve češćih akcija sabotiranja francuskih radnika, logori su ograđeni i u njih je zatvoreno 700 Jevreja podeljenih u grupe stolara, krznara, električara... radi popravke predmeta koji su pored njih prolazili na pokretnoj traci. 

     Kasnije, sve kompanije za skladištenje i selidbe, pa i "Ameriken ekspres", bile su obavezne da pošalju liste mušterija. Žrtve koje su protestovale mogle su dobiti svoju imovinu natrag ako dokažu da su arijevske rase i dobiju sertifikat o nepripadanju jevrejskoj rasi. Izvesna gospođa Zeligman, arijevska udovica jednog Jevrejina, bila je pošteđena, ali tek pošto je dokazala da je njenog muža Gestapo uzeo kao taoca i streljao. Neki drugi čovek morao je da priloži podatke o rođenju svojih prababe i pradede. Neuporedivo dirljiviji od spiskova otetih Rembrantovih dela su oni sa "pet damskih spavaćica, dva dečja kaputa, dva poslužavnika, dve čaše za liker, jednim muškim kaputom…"


     Do 8. avgusta 1944, kad su saveznici bili tik ispred Le Mana, ERR je opljačkao 71.619 domova i poslao gotovo 1,8 milion kubnih metara robe u 29.436 motornih vozila. Do tad je žrtvama bombardovanja na teritoriji Nemačke – od kojih je sumnjivo visok procenat zaveden kao "policija, divizija SS-a i privatni redovi" – odobreno da uzmu deo ovih dobara. Neke od ideja za upotrebu zaplenjenih predmeta bile su vrlo maštovite: sastavljani su posebni sanduci u kojima je bilo sve neophodno za "kuhinju za četiri žrtve bombardovanja", zajedno sa sudoperom. Mada su, uprkos najstrožoj kontroli, francuski, belgijski i holandski pružni radnici sabotirali predan rad nacista, ovaj projekat je za njih bio ogroman uspeh. 


     Uporedo sa ovim sitnim pljačkama, odvijao se napad takoreći industrijske prirode, na skulpture i crkvena zvona Francuske, Holandije i Belgije, koji su namenjeni za topljenje u fabrikama Rajha. U Francuskoj je naređenje za uklanjanje izdao Peten. Ovaj proces jedan časopis ocenio je kao dobro rešenje za "konstantni problem skulpturomanije, od najružnijih i najkomičnijih izabrane su i sklonjene 92 skulpture". Pisac je predložio da budu zamenjene onima iz Luvra, koje su "pravljene da stoje na otvorenom". Izbor je isprva ostavljen Francuzima. Na kraju, uz očiglednije političare i generale, Volter i čak i La Fonten odvučeni su zajedno sa krokodilima, kentaurima, tritonima i Viktorom Igoom, za čije je prazne pijedestale jedan dovitljivac rekao da izgledaju bolje od skulptura. Bilo je pošteđeno samo nekoliko, među njima Jovanka Orleanka i Luj XIV. 


     Nadležni iz francuskih muzeja imali su iluziju da će se njihovi okupatori ograničiti na jevrejske zbirke. Njihov prvi poriv bio je da što više mogu osiguraju pod krilom Nacionalog muzeja. Stoga, provincijski muzeji su pod njegovu administraciju podvedeni u aprilu 1941. Informacije o tačnim lokacijama pojedinih umetničkih dela držane su u tajnosti. No, mnogo toga je govorilo da će Nemci početi da rade što god žele. Prvo je otišlo nekih 2.000 predmeta iz Muzeja vojnih invalida, među njima 150 velikih topova, kojima je dodeljeno "nemačko" poreklo i stekli su naziv ratni plen. Još više je otišlo u Luftvafe iz Vazduhoplovnog muzeja. Samo vitraži i dragocenosti Strazburške katedrale ostali su u Dordonji, ali su i oni 1944. na silu oduzeti izgnanom biskupu. 


     Francuzi su strahovali da bi i Italijani mogli tražiti umetnička dela oteta u napoleonskim ratovima, na primer Veronezeovu "Svadbu u Kani". Arhivarka Luvra Lusi Mazurik je poslata u Šambor samo nekoliko dana posle pada Francuske da uzeme dokumenta koja dokazuju francusko pravo na posedovanje, dobijeno sporazumima tokom revolucije i carstva i razmenom umetničkih dela sa Italijom i Austrijom 1815. 


     Posle pada Francuske, Žožar je ubedio saosećajnog Meterniha da dopusti da se radovi evakuisani u Lok Dje razmeste u odgovarajuća skloništa. Povrh svega, trebali su prostor. U žurbi je doneto toliko sanduka da nisu mogli ni da ih otvore. Pošto je bilo lepo vreme, čuvari su slike izneli na travnjak manastira, ponudivši do tad neviđenu izložbu Lorena i Pusena. Odlučeno je da se 3.000 slika premesti u Engrov muzej u Montobanu, koji je bio suv, prostran i na dobroj lokaciji. Ali držanje tolikih remek-dela na jednom mestu, gde bi vatra mogla sve zajedno da ih uništi, bio je ogroman psihički napor za sve. Povremene neprijatne epizode, poput curenja vode iz cevi, ili krova koji preti da se obruši, držale su sve u stanju pripravnosti, koje je vladalo i pri Petenovoj poseti. Upisao se u muzealsku istoriju kad mu je pokazano Muriljovo "Uspenje Bogorodice", okružena mnoštvom malih anđela, a on izjavio: "Koliko dece za jednu devicu!" (Piše: Lin H. Nikolas)