UMETNIČKO BLAGO EVROPE U RALJAMA HITLERA 31: INSPEKTOR VISOKO CENI TALENAT

 MAKSA ERNSTA ZATVARALI I
NACISTI I AMERIKANCI

    Sve dublji prodori nemačkih agencija u neokupiranu zonu Francuske posle novembra 1942. bili su snažan udarac za sve koji su onamo izbegli i navikli na život u ilegali. Prvi šok bila je nemačka uredba koja Jevrejima zabranjuje povratak u Okupiranu zonu. Primena primirja je zahtevala predaju izbeglica nemačke nacionalnosti njihovim zemljacima. Svi putnici su podvrgavani neprestanim proverama dokumenata. Do kasno u jesen 1940. hrana, čak i u restoranima, mogla se dobiti samo uz bonove, za koje je bio neophodan dokaz o stalnom prebivalištu. Stanovnici bez prijave boravka morali su da se snalaze na crnom tržištu ili zavise od prijatelja.

     Srećom, mnoge lokalne vlasti su zanemarivale nezakonito prisustvo nekih, čak i ako su bili upadljivi poput Gertrude Stajn i Alis B. Toklas. Ove dame su, uprkos upozorenjima američkog konzula, odlučile da ostanu u svom letnjikovcu. Samo su išle u Pariz da spasu slike iz svog čuvenog stana. No, pakovanje im je bilo suviše teško, te su pozvale u pomoć Danijela Kanvajlera. On je gospođicu Toklas zatekao dok nogom odvaja Sezanov "Portret Hortenze" od rama. Na kraju su ponele samo tu sliku i čuveni Pikasov portret Gertrude. Neko vreme živele su skromno, gajeći koze i piliće. Do 1941. štitio ih je neutralni status SAD, ali to im od 1943. nije bilo od pomoći, kad ih je lokalni upravnik upozorio da smesta planinskim putevima pređu u Švajcarsku da ne bi bile uhapšene. One su to odbile, jedino su se preselile u zabačeniju kuću.

     Pegi Gugenhajm je u Grenoblu, u jezivo hladnom hotelu, provela zimu 1940/1941. I nju je konzul ubeđivao da ode. Uz pomoć dilera (tada ljubavnika), spakovala je slike i uspela da ih pošalje u SAD, a ona nastavila za Marselj. Grad je vrveo od očajnih nemačkih izbeglica koje su se skrivale od racija. Ipak, u ovoj bošovskoj atmosferi je bilo nekoliko ostrva nade. Jedno je operacija poznata kao Odbor za hitni spas, čiji je cilj bio da pomaže umetnicima, intelektualcima i političkim izbeglicama da pobegnu u SAD. Organizacioni odbor činilo je šest upravnika koledža i slavna imena poput Doroti Tompson i Elmera Rajsa. Pridobili su i Eleonoru Ruzvelt da se zalaže za liberalizaciju nemilosrdno strogih viznih mera. Varijan Fraj, bivši predsednik Društva za spoljnu politiku, koji je govorio francuski i nemački, poslat je u Lisabon sa 3.000 dolara i spiskom ljudi kojima treba pomoć.

     U Marselju je Fraj shvatio da je njegov zadatak gotovo nesavladiv. Kao neku vrstu maske, osnovao je Američku organizaciju za pomoć. Pomoć je došla od neočekivanih tajnih operativaca poput Andrea Žida, Anrija Matisa i ostarelog Aristida Majola, koji je svoj model poslao da bude vodič na Pirinejima. Ali samo Fraj je mogao pomoći u beskrajnom procesu dobijanja američke vize iz konzulata SAD, koje je često izbeglice smatralo levičarskim buntovnicima. Kroz mučni proces trijaže srećni primaoci morali su da budu izabrani među 80 prijava dnevno. Ipak, tokom oktobra uspeo je da u Njujork pošalje pisca Verfela i Almu Maler, kao i tri rođaka Tomasa Mana. Publicitet je doneo dosta novčanih prihoda, ali nije bio dobar. Kad je Himler posetio Madrid, od španske vlade je izvukao daleko strože granične kontrole. Francuzi i Portugalci su učinili isto.

     Posle je Fraj smatrao mudrim da se malo povuče i blizu Marselja iznajmio vilu, koja je brzo postala izvanredni umetnički centar. Prisustvo nadrealističkog pisca Andrea Bretona i njegove jednako nadrealističke žene Žaklin ("plavokosa, prelepa i divlja, sa ogrlicom od tigrovih zuba i komadićima ogledala u kosi") privukli su slikara Maksa Ernsta, koji je stigao preživevši niz kaznenih logora. Mnoštvo drugih u vili vreme je ubijalo praveći nadrealističke instalacije – Breton je sto za večeru dekorisao aranžmanom od živih bogomoljki – i održavajući izložbe. Glas o tome ubrzo je došao do Pegi Gugenhajm, koja je platila put preko okeana za Ernsta (za njega se kasnije udala), Andrea Masona, Bretona i sve njihove porodice i pomogla Odboru u finansiranju bekstva Šagala, Lipšica i drugih. Postojao je uslov: za 2.000 dolara, ne računajući putnu kartu, Pegi je tražila neke Ernstove slike. Išlo joj je dobro i skupila ih je prilično. Ipak, nije prestala da kupuje od umetnika kojima je bio potreban novac.

     Ernst je dobio američku vizu, ali su na granici tražili da otvori torbe. Slike su razbacane po celoj carini, a njega su temeljno ispitivali o umetničkim idejama i rekli da su mu francuski papiri nevažeći. Nikako, rekao mu je inspektor, ne sme pokušati da se ukrca na voz koji ide u Madrid, dodajući "Ipak, gospodine, ne dajte se zavarati. Ja visoko cenim talenat". Ernst je iz Madrida nastavio za Lisabon. Kako ga je prtljag opterećivao, uspešno je sa pošte kao običnu pošiljku poslao jednu od svojih najvećih slika, "Evropa posle kiše" Muzeju savremene umetnosti u Njujorku.

     Kad je Fraj konačno ubedio Šagala da krene, umirivši njegove brige poput one da u Americi ne postoje krave, uhapsila ga je višijevska policija i pustila zbog Frajeve pretnje da će obavestiti "Njujork tajms". No, od avgusta 1941. konzul SAD i Eleonora Ruzvelt znali su da je operacija gotova. Pegi je na voz za Španiju je sela tek kad ju je francuska policija ispitivala u hotelskoj sobi i uz izvinjenje pustila saznavši da ima američke papire. Zbog njenog imena su je na granici svukli i pretresli u potrazi za "ilegalnim devizama", ali pošto ih nije imala, nastavila je za Lisabon da se nađe sa Ernstom i svojom porodicom. U Njujorku su Ernsta su kao nemačkog građanina neko vreme držali na ostrvu Elis u pritvoru. (Piše: Lin H. Nikolas)

K R A J