Kandidat za odbornika LSV Novi Sad Goran Veselinović rođen je 1977. godine na Detelinari i čitav svoj život je proveo u ovom delu grada. Kako kaže, namerava da tu ostane i živi, pa kako je sada u životnoj dobi kada može da utiče na neke promene, smatra da svojom kandidaturom i, ukoliko bude izabran, može da radi za dobrobit zajednice u kojoj živi.Veselinović kao najveći problem svog dela grada vidi manjak kulture urbanog života, te da građanke i građani treba da imaju jasne i institucijalizovane zahteve za poboljšanje svog ličnog životnog prostora. Pokrenuo je kampanju "Otvorena vrata kandidata" za koju kaže da je odličan način da se kandidat predstavi biračima kojima se mora pokazati da oni zaista jesu učesnici u javnom životu.
Inicirao si akciju Otvorena vrata kandidata. Otkud ideja o takvoj akciji i šta ona zapravo podrazumeva?
- Ideja se rodila dok sam isčitavao materijale za političku kampanju, pošto se bavim političkim veštinama kao trener u Centru za edukaciju LSV. Trudim se da taj posao obavljam što savesnije, što pored aktivnog rada, podrazumeva kreativnost, praćenje trendova, samoinicijativu, ličnu edukaciju. Uočio sam da kampanje naših političkih oponenata i protivnika sliče jedna drugoj. Ustvari, svi radimo istu stvar i pitanje je samo ko će biti istrajniji u tome, a samim tim i uspešniji. Šta je drugo bilo činiti nego iznaći način i pokazati da smo mi Ligaši bolji i drugačiji i da zbog toga građani treba baš nama da ukažu poverenje. Poseban izazov mi je bio što zapravo i ne postoji puno prakse za taj vid kampanje, bar ne u Srbiji, a ja volim da učestvujem u stvaranju prakse i da od početka stvari postavljam onako kako treba.
Šta je cilj ovakve kampanje?
- Cilj kampanje je poslati poruku običnom građaninu koliko je on važan kao individua, kao birač, što je domen javnog prava i odlika demokratičnosti društva. Kolika je snaga građana, kada ih okupiš na jednom mestu i ukažeš im na to da su oni birači i da oni ustvari odlučuju ko obavlja javno pravo. Čovek se oseća drugačije kada je usamljen, a drugačije kada je u društvu istomišljenika. Tu se stvara osećaj pripadnosti zajednici, u ovom slučaju lokalnoj zajednici. Suština se svodi na to da ako neko glasa za tebe, hoće da te poznaje, da te vidi šta radiš i kako radiš i da sam oceni da li je njegov odlazak na biračko mesto bio gubljenje vremena ili pravi potez. Građani ne žele maglovitost i puno posrednika između njih i vršioca javnih funkcija, žele da te vide na ulici, u samoposluzi i da te pitaju šta žele. Na taj način se i kod građana stvara svest o njihovoj participaciji u javnom životu na najdirektniji i najčistiji način.
Kako se kampanja sprovodi?
- Sasvim jednostavno. Organizuješ okupljanje komšija kod sebe, u isto vreme na istom mestu, saopštiš im da si ti njihov kandidat za odbornika, poslužimo se nekim pićem ili kafom, pričamo o problemima u lokalnoj zajednici, o nekim drugim stvarima koje čine život. Sutradan se život nastavlja, jedina razlika je u tome što si ti sada njihov kandidat i očekuj da te sve pitaju. Kampanja je tek tada počela, kada te prihvate kao svog kandidata i žele da čuju tvoj stav.
Na šta sve kandidati treba da budu spremni kada "otvore vrata"?
- Kandidat mora biti spreman da govori istinu. Ne sme biti skrivenih motiva, svaka neiskrenost se oseti u razgovoru, gubi se srdačnost i tada zvučite demagoški. Šta vas onda razlikuje od drugih? Pitanja birača nemaju matricu, očekujte sve i svašta. Moguća su ne samo pitanja nego i zahtevi, ali i konkretna pitanja u vezi sa lokalnom zajednicom, tipa ''šta ćeš učiniti za nas, hoćeš ukloniti ovaj radioaktivni gromobran'' i slično. Šta kandidat treba da uradi? Ono u šta je siguran može da tvrdi ili obeća, ali mora umeti da sasluša, razmeni mišljenje, stane na čelo neke zajedničke inicijative i na taj način pokaže da je baš on taj čovek iz lokalne zajednice koji je prvi među jednakima i zato zaslužuje glas, da bi reprezentovao svoju lokalnu zajednicu u predstavničkom telu za koje se kandiduje.
Šta ti, kao kandidat, vidiš kao najveći problem svoje mesne zajednice?
- MZ ''Radnički'' kao deo Detelinare, gde ja živim, po mom mišljenju, nema urbanističkih problema. Najveći deo izgrađenog je pravljen u vremenima pre 1990. godine kada se koliko toliko vodilo računa o nekom humanom životu u gradovima. Ima dosta zelenih površina, parkinga i životnog prostora. Po meni je primetan drugi problem - nema nikakvog sadržaja, ili ono, što mislim da je zaista problem, građani i građanke nemaju kulturu urbanog života. Postoje resursi, imamo stadion RFK ''Novi Sad'', imamo sadržaje u okviru sportskog društva ''Novi Sad'', imamo veliku administrativnu zgradu, gde je i sedište mesne zajednice sa toliko prostora i sala da bi mogli napraviti bioskop ili Kulturni centar. Imamo veliki, ali nesređen trg ispred Robne kuće. Ne postoji regres od strane građana da im se bilo šta napravi, kao što je na primer bioskop ili neki kulturni centar u toj zgradi, ili da gradska uprava sredi Trg na Detelinari, postavi klupe, ozeleni ga, instalira bežični internet na tom trgu. Jednostavno problem je što građani i građanke Detelinare nemaju identifikaciju sa životnim prostorom u tom smislu da žele da ga oplemenjuju urbanim sadržajima koji čine život lepšim i ugodnijim. Dakle, ne pričam o velikim investicijama, nego o ''finom podešavanju'' životnog prostora. Ispadne da deca i mladi na Detelinari ne vole skejt park, besplatni bežični internet, kulturne centre i sadržaje. Zašto im niko ne pruža šansu da uživaju u takvim sadržajima? Tu je suština problema i ključ problema. Kada počnu da žive institucije lokalne zajednice, zaživeće i građansko društvo.
Šta je, po tebi, problem u gradu?
- Problem u gradu je nekontrolisana izgradnja zadnjih 15 godina. Nije stvar u tome da li su zgrade ružne ili nekvalitetne, to je stvar ukusa, ipak, sve što naprave i proda se. Problem je što grad nije dovoljno normirao pravila, a nije ni obavljao nadzor nad izgradnjom, pa je grad u blažem infrastrukturalnom kolapsu. Onda se svi čude kad je slab pritisak vode, ili je loše grejanje, nema parkinga, kontejneri su pretrpani, gužva u saobraćaju… Treba odmah stati na put daljoj izgradnji višespratnica, pa se ozbiljno i dobro promišljeno razračunati sa nagomilanim problemima. Naravno, grad ima potrebu da se razvija, ali ne više u visinu nego u širinu. Čemu toliki Bulevar Evrope ako niko neće da gradi i živi na njemu? Hoćemo da budemo veliki grad, a ne umemo da se oslobodimo palanačkog mentaliteta. U Novom Sadu se sve odvija u trouglu Spens – Futoška pijaca – Centar, ostalo je sve periferija. Koliko je kriv sistem u kojem živimo toliko su krivi i građani u Novom Sadu. Dokle god građani nemaju jasne i institucijalizovane zahteve za poboljšanje svog ličnog životnog prostora, dotle ćemo živeti u spontanom i nekontrolisanom razvoju grada, pa dok traje. Tu se vraćam na početak priče, ako si kandidat za lokalnog odbornika, prvo objasni svom neposrednom komšiji (biraču) šta je lokalna samouprava, zašto se ti kandiduješ i šta želiš da promeniš za sebe i druge oko sebe u svom neposrednom okruženju i onda zatražiš da te podrže u tome na izborima. Zato sam ja ''otvorio svoja vrata'' i razgovarao sa komšijama.
Kako ti vidiš predizbornu kampanju, na šta ćeš ti, kao kandidat, staviti akcenat?
- Vrlo jednostavno staviti do znanja što većem broju sugrađana da sam kandidat za odbornika u Skupštini grada sa teritorije MZ gde žive. Ali ne tako što ću im ubaciti nešto u sanduče ili zalepiti na zid, nego u ličnom razgovoru, dakle ulične akcije i od vrata do vrata. Želim da me upoznaju i prepoznaju, da znaju za koga glasaju i zašto glasaju. i naravno da se ta praksa nastavi i posle izbora, da zajedno krenemo da stvaramo nove vrednosti u našoj lokalnoj zajednici.
Šta je tebe motivisalo da se kandiduješ?
- Motiv je sve što me okružuje u životu na mestu de živim. Ja sam na Detelinari prohodao, naučio da pišem i čitam, doživeo prvo pijanstvo, ljubav, drugarstvo i sve što nosi jedno odrastanje. Sada sam u nekom životnom dobu kada sam dovoljno zreo i odgovoran da mogu da preuzmem neke obaveze za svoje okruženje i na taj način se odužim svojoj lokalnoj zajednici koja participira, itekako, u mom biću. Sa druge strane ja i dalje planiram da živim ovde i želim da radim za dobrobit lokalne zajednice koju čine moji sugrađani, komšije i prijatelji sa kojima delim svakodnevnicu. Zar ima jačeg motiva od toga?
Нема коментара:
Постави коментар