UMETNIČKO BLAGO EVROPE U RALJAMA HITLERA 29: OGORČENI SA ZADRŠKOM

UMEO JE GENERAL FRANKO DA BUDE I ČASTAN

     Maršal Peten je decembra 1940. rešio da svog suseda, generala Franka, nagradi za njegovu neutralnost tako što bi mu poklonio neka od španskih remek-dela iz francuskih zbirki. Među njima i nekoliko vizigotskih kruna koje je francuski arheolog pronašao blizu Toleda i prodao muzeju Klini. Upravnici muzeja nisu mogli ništa učiniti da to spreče, ali su smislili pametnu strategiju za budućnost: ubedili su Špance da uzmu radove u zamenu za komade slične vrednosti iz španskih zbirki. Franko je časno odmah pristao na predlog jer su Francuzi nekoliko godina ranije pomogli u spasavanju muzeja Prado. Peten nije bio sasvim zadovoljan time što se njegovo "poklanjanje" pretvorilo u trgovinu.



     Dogovor je sklopljen tačno na vreme da spreči šefa Hitlerove diplomatija Fon Ribentropa da prisvoji Bušeovu "Dijanu na kupanju", jedno od najvećih remek-dela Luvra. Ambasador Abec je u Višiju bio dovoljno uticajan da naredi da se slika iz Montobana donese u Pariz i odatle u Berlin. Zauzvrat je Francuzima ponudio impresionističku sliku iz depoa zaplenjenih stvari, ali to nije smatrano prikladnom razmenom. Nemačka muzejska administracija, nespremana da zbog Ribentropa krnji svoje zbirke, smesta je odbila predlog. Ministar spoljnih poslova osetio se prinuđenim na to da sliku vrati. Abec je svog zlovoljnog šefa smirio rekavši da bi bio dovoljan samo jedan telefonski poziv ako sliku stvarno želi, posle čega bi odlučili "da li Francuzima trebalo dati nešto zauzvrat". 


     I Hitler je imao teškoća zbog Fon Ribentropa. U junu 1942. njegova moć je bila na vrhuncu. Nemačke snage su pobeđivale u Severnoj Africi, stigle su do Crnog mora i približavale se Staljingradu. Čak je zamišljao potpunu kontrolu nad istočnim Sredozemljem. Musolini je bio toliko uzbuđen da je doleteo u Tripoli da se spremi za pobedničku paradu u Kairu. U tom raspoloženju, Hitler je odlučio da izbriše poslednje tragove Versajskog sporazuma i počne da vraća dragocenosti ukradene od nemačkog naroda. Na vrhu spiska bili su Ganski oltar Jana van Ajka i "Tajna večera" Dirka Bautsa, a delove oba ova umetnička dela Belgija je potraživala od Nemačke 1918. Pronalaženje je povereno dr Ernstu Bihneru, direktoru bavarskih muzeja, a ne jednoj od upravo osnovanih nacističkih agencija za skupljanje umetničkih dela. Čitav poduhvat pokrenut je u najstrožoj tajnosti. Dr Bihner je u Minhenu sastavio svoj tim za juriš na Van Ajka. 


     Mali konvoj, koji se sastojao od jednog kamiona i jednog automobila, prešao je u višijevsku Francusku. Gospodin Mol, francuski kustos, odbio je da preda oltar jer mu je rečeno da su za njegovo otuđivanje neophodna tri odobrenja: od Uprave muzeja, direktora Bozara u Belgiji i Kunstšuca. Bihnerovi pratioci pozvali su Viši i nemačku ambasadu, ali svakako da je Bihnerov poziv rajhkancelariji imao najviše uticaja. U roku od nekoliko sati stigao je telegram samog Pjera Lavala, predsednika vlade u Višiju, sa naredbom da se oltar preda. Platna su pažljivo spakovana i utovarena u kamion. Bihner je Molu dao priznanicu i otišao. Oltar je bio na putu za skladište u Nojšvanštajnu mnogo pre nego što su francuski muzejski zvaničnici i Kunstšuc mogli biti obavešteni. Grof Meternih, koji je uporno savetovao da se ništa ne sklanja "pre Mirovne konferencije", zgodno je poslat na trajno odsustvo samo nekoliko nedelja ranije.


     Slična operacija uzimanja "Tajne večere" sprovedena je u Luvenu mesec dana kasnije. Posle rata, Bihner je tvrdio da je bio "iznenađen" ovim misijama i nikad nije saznao čije su bile ideja. 


     Reakcija na ove krađe, iako zakasnela zbog tajnosti koja je okruživala događaje, bila je dramatična. Belgijanci su oštro protestovali. Žožar je pisao direktoru Bozara Luju Otekeru da je prekršen svaki dogovor na koji su Belgijanci i Kunstšuc pristali, što će francuske muzeje staviti na loš glas. Sazvan je protestni sastanak Muzejskog odbora sačinjenog od predstavnika svih nacionalnih muzeja. Uprkos opasnostima kojima su se izlagali očito politički obojenim okupljanjem, nijedan kustos nije ostao po strani. Sastavljena je peticija kojom se zahteva vraćanje oltara. Belgijanci su užurbano izjavili da će poslati kustose u Pariz, da vrate svoje preostale radove, implicirajući da se Francuzima ne može verovati, iako su bili dovoljno umešni da zahvale Žožaru na hrabrosti. Višijevski ministar obrazovanja Abel Bonar, koga Nemci takođe nisu izvestili, u osudi svojih kustosa ipak je dozvolio da se kroz odgovor provuče malo saosećanja. Žožaru je pisao da treba da kontroliše svoja osećanja, "iako je prirodno da ih ima", a belgijskom konzulu rekao da oltar nije predat "po mojoj naredbi, već po naređenju šefa države", dodajući da konzul treba da uzme u obzir "opšte okolnosti u kojima su Francuska i Belgija" pre nego što dozvoli sebi da bude "ogorčen". 


     Važniji je bio uticaj koji je propaganda imala u inostranstvu. "Njujork herald tribjun" je objavio dugačak članak sa izmišljotinom u naslovu koja kaže "Van Ajkova umetnost navodno poklon Geringu iz Višija", pretpostavljajući da je to trebalo da bude rođendanski poklon za rajhmaršala i nabrajajući druge sumnjive poklone koje je dobio od Musolinija. Gering, koji je zaista bacio oko na razne predmete iz francuskih muzeja i privatnih nejevrejskih zbirki, očito je morao pronaći novi način nabavke. (Piše: Lin H. Nikolas)