 |
| VERMAHT IZBEGAVAO PRLJAVE ''UMETNIČKE'' OPERACIJE |
Pod nadzorom barona Vivana Denona, Napoleonovog glavnog kustosa, zbirke su nicale na gotovo svakom polju i postavljene u palatu Luvr. Nove su nošene paradno u trijumfalnoj povorci pred pariskim stanovništvom. Ubrzo, Francuzi su ubedili sebe u to da su samo oni dostojni velike umetnosti ljudskog roda i kad je, posle Vaterloa, vojvoda od Velingtona zahtevao da se opljačkano vrati, oko Luvra su izbili neredi i Prusi su uspeli da povrate samo deo svoje imovine, i to primenom sile. Zahvaljujući metežu i Venonovom priličnom odugovlačenju, mnogo toga je ostalo kod Francuza. Mnogo je otišlo na pogrešna mesta jer su neki državni poglavari plemići ugovarali brze poslove. Znatan broj slika iz Kasela, koje su činile deo privatne zbirke carice Žozefine, prodate su caru umesto da se vrate kući, a bavarski prestolonaslednik je za Gliptoteku u Minhenu kupio grupu skulptura uzetih iz Rima. ("Svadba u Kani" ostavljena je u Parizu jer je bila suviše velika da se nosi nazad u Italiju). Nemci nikad nisu digli ruke od komada koji su im nedostajali, niti su ekstremniji pojedinci u Francuskoj odustali od ideje rekonstrukcije napoleonske zbirke. Tokom Prvog svetskog rata Francuzi su sastavili spisak koji je sadržao sva francuska dela što su bila u Nemačkoj, kao i čuvene komade poput Direrova "Četiri apostola" iz Minhena, koje su planirali da zatraže kao "naknadu štete". Uz zahteve su stajali i negativni komentari na loš umetnički ukus Nemaca. Na kraju su ove grandiozne potražnje bitno smanjene. Spiskovi zahteva opet su skupljali prašinu. Ali ništa se nije zaboravljalo.
Nijedan od tih spiskova nije pokazan grofu Meternihu. Kad je saznao, razjareno se usprotivio. Posle rata je pisao da je "želeo da umetnička dela koja su nekad krasila nemačke crkve i zbirke vrate u Nemačku na zakonit način. Ali imao sam na umu razmenu umetničkih dela radi poboljšanja jer su neka u francuskim muzejima bila loše predstavljena".
Meternih je smatrao da je na ispitu čast vojske. Poslao je izveštaj šefu osoblja Fon Brauhiču u Berlin, u kojem kaže da "određene agencije" planiraju "specijalne akcije" uzimanja umetničkih dela u vlasništvu Francuske, bez znanja francuske vojne komande, što je kršenje Hitlerove naredbe da se radovi "čuvaju". Fon Brauhič je odgovorio da spisak treba napraviti, ali da se ništa ne sme donositi u Nemačku bez firerove dozvole. Ne znajući za to, ambasador Abec je predložio da se veliki broj radova iz Šambora donese u Pariz jer su "u opasnosti od oštećenja". Tu su spadala ne samo dela "ukradena" iz Nemačke već i neka iz 19. veka koja nisu imala nikakve veze sa pređašnjim konfliktima. No, pošto nije imao nikakvo pismeno naređenje firera, vojska je odbila da išta uzima.
Ambasador nije odustajao. Pokušao je da premesti 25 radova u Pariz. Opet je Fon Brauhič stao na Meternihovu stranu. Za to vreme, zvaničnici Luvra su sa najvećom predanošću sastavljali spisak željenih predmeta koji su bili u okupiranoj Francuskoj. Abec je sasvim izgubio živce i poslao pomoćnike da uz pomoć oružja prisile kustose na to da otvore sanduke u depoima. To je, kako je neumorni Meternih opet izvestio, "učinilo da Francuzi poveruju da oni osim zašitite imaju nešto drugo na umu". Rekao je Abecu da ne samo što nanosi štetu slici nemačke vojske u Francuskoj već podstiče izveštaje u američkoj štampi o "nemačkoj pljački umetničkog blaga". Spisak je konačno otišao u Berlin, ali, bez podrške vojske, ništa nije moglo da se preveze. Neko vreme, pod stražom Vermahta, skloništa su bila netaknuta. Niko nije želeo da izaziva vojsku koja će uskoro možda da krene da osvaja Britaniju.
Meternihov uspeh u sprečavanju odnošenja predmeta iz glavnih francuskih skloništa nije se protegao na privatne zbirke Jevreja i drugih nepoželjnih. Timovi Gestapoa počeli su da uzimaju iz napuštenih jevrejskih prodavnica i kuća. Oni koji su ostali tu da žive morali su da se prijave vlastima. Većina je, misleći da je sve samo pitanje vremena i novca, to i učinila. Jedinica za kontrolu deviza ubrzo je otvorila privatne bankovne sefove kojima su mnogi poverili svoje vrednosti. Nisu svi među prvim istražiteljima, koje su prvenstveno zanimali zlato i devize, bili svesni čemu prisustvuju. Pikaso je toliko zbunio vojnike poslate da pregledaju njegov sef, doslovno zatrpan njegovim i delima drugih umetnika, da su otišli zbunjeni, ne uzevši ništa. Prilikom inspekcije, uspeo je da ih ubedi da je i susedni sef, koji je zapravo pripadao Braku, njegov i da ne sadrži ništa vredno. Sestra Anrija Vevea nije rekla ni reč dok su vojnici prolazili kroz stotine Rembrantovih gravira koje je on tu sklonio, uvereni da to mora da su reprodukcije budući da ih ima toliko.
Abec je brzo dobio je imena i adrese 15 vodećih jevrejskih dilera u Parizu. Transport nije bio problem: jednostavno je naređeno francuskoj policiji da obezbedi kombije. Ubrzo je ambasada počela da se puni robom iz galerija Vildenstajna, Zeligmana, Paula Rozenberga, kao i Rotšildovog stana. Izvesni dr Majer, koga je Fon Ribentrop poslao iz berlinskih muzeja, latio se katalogizovanja radova i odlučivanja koji su najprikladniji za slanje u Nemačku. U nacističkom maniru bez-mnogo-šale, dileri su odmah pozvani da pregledaju slabije radove koji nisu ušli u izbor. Određeni "degenerisani" radovi sklonjeni su u stranu za kasnije korišćenje. (Piše: Lin H. Nikolas)
Нема коментара:
Постави коментар