ČOVEK ZALJUBLJEN U BIOSKOP

    – Za mene bioskop predstavlja najveću ljubav, najveću kulturnu instituciju, kojoj sam, kako ispada, posvetio čitav život. U njemu se odvija svetska istorija. Učestvovati u njegovom radu najlepši je dar koji jedan čovek može dobiti. Zbog toga sebe smatram srećnim čovekom – kaže Mihalj Kugli Cisko Mile, čovek sa najvećom kolekcijom filmskih plakata na ovim prostorima. Do sada je uspeo da prikupi preko 60.000 plakata, koje sa posebnom pažnjom čuva u zaključanim šifonjerima.

     Prvi postavljeni plakat


     A sve je počelo iz naivne ljubavi prema filmskoj umetnosti, koja ga je, priča čika Mile, nepovratno obuzela još dok je bio dečak. Prekretnica u njegovom životu dogodila se daleke 1963. godine, kad je, premijernim izvođenjem američkog hita "Vičita", otvoren bioskop "Dunav" u Petrovaradinu. Tada je shvatio da po svaku cenu mora postati deo magije bioskopskog sveta. Uspeo je da se zaposli kao pomoćni radnik, a zaduženje mu je bilo da menja plakate u reklamnim izlozima.


     – Sećam se da sam se jednog dana odvažio da pitam majstora Franju da mi dozvoli da sam postavim plakat u izlog. Dugo me je odmeravao, verovatno misleći da nisam sposoban za tako nešto. Otvorio sam vratanca, izvadio stari plakat, pažljivo ga presavio na tri dela i postavio novi. Sećam se, bila je to najava za film "Probušeni dolar" sa Đulijanom Đemom u glavnoj ulozi. Nikad to neću zaboraviti. Majstor Franja je bio i više nego zadovaljan mojim radom, tako da mi je dozvolio da ostanem – priseća se Mile, pričajući sa neobičnom strašću o ovom, za većinu ljudi, beznačajnom poslu. Međutim, on im ne zamera, svestan činjenice da ponekad ni sam sebi ne može da objasni silinu ljubavi koju gaji prema bioskopu.

     Nudili otkup

     O iskrenosti Mihaljeve emocije dovoljno govori činjenica da i danas, a prošlo je 45 godina, svakog dana posećuje novosadske bioskope, radeći isti posao koji mu je poverio majstor Franja. Nikad nije bio zvanično prijavljen niti je dobijao redovan honorar. Istina, nikad ga čika Mile nije ni tražio. Najvažnije mu je bilo da ga ostave da radi ono što najviše voli, kao i da mu dozvole da kući ponese po jedan plakat. Na taj način i uspeo je da prikupi tako impozantnu kolekciju, čije pojedine primerke ne poseduje ni Kinoteka Srbije. Jedan od njih je i reklamna najava za domaći film "Slavica" iz 1952. godine. Na tu činjenicu posebno je ponosan. Takođe, Mihalj je nekoliko puta izlagao deo svoje kolekcije, a nakon Festivala tržišnih komunikacija u Portorožu osamdesetih godina, od italijanske delagacije dobio je ozbiljnu ponudu za otkup. Nije teško pretpostaviti ishod tih pregovora.

     – O zaradi na taj način nikad ozbiljno nisam razmišljao. Za mene je svaki plakat od neprocenjive vrednosti, iako sam svestan da je realnost sasvim drugačija. U to sam uložio čitav život. I danas kad ih gledam, za trenutak se vratim u mladost, proživljavajući srećne trenutke kao da se zaista dešavaju. Čuvaću ih dok sam živ, a kasnije bih voleo da pripadnu Kinoteci. Nastaviću i dalje da upotpunjujem kolekciju. Dolaziću u bioskop dok me ruke i noge budu služile – kaže Mihalj.