 |
| IZ PARIZA VOZOVI NOSE PLEN KA MATICI RAJHA |
Neugledna pojava kustoskinje Roz Valon nije mamila nemačke oficire na udvaranje i svi su je smatrali nevažnim administrativcem. Dr Bunjes je čak pisao da "ulaz u Luvr mora biti strogo zabranjen jer ne želimo da francuske službe znaju našu organizaciju, a i mogu nas špijunirati". A baš je to gospođica Valon radila. Tokom rata redovno se nalazila sa Žakom Žožarom i njegovim pomoćnicima, od kojih su mnogi blisko sarađivali sa Pokretom otpora i preko kojih je slobodna francuska vlada obaveštavana o lokacijama na kojima je nacionalno blago. Osnovna namera Valonove bila je da sazna gde je u Nemačkoj uskladišten plen odnet iz Francuske. Između aprila 1941. i jula 1944. u Rajh je poslato 4.174 sanduka, koja su popunila 138 vagona i sadržala najmanje 22.000 komada. Mnogo se govorilo o tome gde sve to treba držati. Hitlerov lični diler Pose je prvo predložio podrum minhenske Stare pinakoteke, gde je moglo stati oko 250 i bio bi najzgodnije mesto za Hitlerova razgledanja. Dr Bihneru se više dopadao zamak u Dahauu, živopisnom bavarskom seocetu koje je postalo dom tolikih drugih stvari koje je Rajh skupio. Hitler je izabrao neverovatni pseudosrednjovekovni zamak Nojšvanštajn, koji je podigao kralj Ludvig od Bavarske, u zabačenoj oblasti blizu granice s Austrijom. Ali količine predmeta koji su tamo slati bile su toliko velike da su kasnije pošiljke morale da budu prosleđene u još udaljenije depoe.
Nemci su četiri puta izbacivali Roz Valon. Svaki put put kad bi procurile glasine o iskrcavanju saveznika, ona bi morala da ode. Ali kad bi kriza prošla, vratila bi se da razgovara o problemima sa grejanjem i održavanjem i nastavila da posmatra. Uveče bi odnosila kući negative arhivskih snimaka koje su nacisti pravili i davala prijatelju da ih odštampa. Ujutru bi bili vraćeni i na svom mestu. Verni francuski stražari obaveštavali su je o događajima u delovima Luvra gde nije imala pristup. Sve je dalje prosleđivano Žožaru, čiji je stan u samom Luvru bio skrovište Pokreta otpora.
Francuski otpor prema nemačkoj umetničkoj politici nije bio ograničen samo na Luvr. Osnovan je Odbor za zaplenu i likvidaciju koji je pokušavao da primeni zakon po kojem francuska država polaže pravo na "napuštene" zbirke, kao i da muzejima da pravo preče kupovine kad se prodaju radovi od nacionalnog interesa. Nemci su to odobrili u slučaju nekoliko drugorazredna dela, ali za velike Odbor ništa nije postizao. U neokupiranoj višijevskoj zoni imali su više uspeha. Delovi zbirke Robera, Morisa i Ežena de Rotšilda, od kojih su neki nađeni u napuštenom kamionu na seoskom putu, brzo su "kupljeni" novcem iz fiktivnog fonda od 13 miliona franaka za koje je novac odvojilo Ministarstvo finansija. Francuski protesti protiv zaplenjivanja – a dolazili su čak i od premijera iz Višija i njegovog komesara za jevrejske poslove – bili su toliko uporni da nisu mogli biti ignorisani. Bili su upućeni generalu Fon Štilpnagelu, komandantu nemačkih snaga u Francuskoj. Podržan od Kunstšuca, zatražio je da ERR pruži zakonsku osnovu za svoje radnje. Dokument iz novembra 1941. je odobrio rajhlajter Rozenberg i sažetak je nacističke filozofije koja pametno iskorišćava slične stavove nekih elemenata Višijevskog režima: Osvajanjem Francuske, nemačka vojska ju je oslobodila uticaja međunarodnog jevrejstva. Primirje sa francuskim narodom nije sklopljeno sa Jevrejima, koji se ne mogu smatrati jednakima sa francuskim građanima pošto su osnovali državu u okviru države i nepomirljivi su neprijatelji Rajha. Jevreji, stalnim zgrtanjem bogatstva, sprečili su nemački narod da "dobije odgovarajući udeo ekonomskih i kulturnih dobara sveta". Kako je najveći deo Jevreja u Francuskoj došao iz Nemačke, "čuvanje" njihovih umetničkih dela trebalo bi smatrati "malim jemstvom za veliku žrtvu koju Rajh pravi za ljude Evrope u njihovoj borbi protiv jevrejstva". Pravila rata dozvoljavala su upotrebu istog metoda "koji je neprijatelj prvi koristio". Talmud kaže da bi nejevreje trebalo smatrati "stokom" i lišiti ih svih prava, prema njima samima bi se trebalo isto ophoditi. Rajh je Francuzima učinio uslugu time što nije zaplenio nekretnine i nameštaj zajedno s ostalim i francuski narod bi trebalo da je zahvalan za predmete koje su nabavili preko dobrih kancelarija nemačkih armija. Što se tiče Haške konvencije, Jevrejin i njegova imovina su izvan zakona jer su vekovima sami Jevreji izopštavali nejevreje.
Apsurdni dokument nije sprečio "nezahvalne Francuze" da nastave da protestuju. Šest meseci kasnije, po Geringovom naređenju, ERR je bio prinuđen na to da priloži još jedno opravdanje, koje je ovoga puta napisao manje samouvereni dr Bunjes. U mnogo dužem izlaganju uglavnom se služio istim argumentima, kraseći ga detinjastim dopunama u kojima se ogledala duboka frustracija koju su nacisti ispranijih umova ispoljavali kad bi se osetili odbačenima od osvojenih naroda kojima su vladali.
ERR je započeo novi projekat: oduzimanje nameštaja iz kuća Jevreja. Upotrebiće ga okupaciona administracija za istok, koja je posle napada na SSSR, kako je jadikovao je Rozenberg "podnosila zastrašujuće uslove života i praktično ništa više nije moglo da se kupi". Hitler je smatrao da je to dobra ideja. U Parizu je ozloglašeni Fon Ber bio zadužen za operaciju pod nimalo maštovitom šifrom "Nameštaj". (Piše: Lin H. Nikolas)
Нема коментара:
Постави коментар