 |
| IZ HOTELA ''RIC'' GERING KRETAO DA HARA PO PARIZU |
Grof Meternih je uzalud prigovarao svojoj komandi da se odnošenjem umetničkih dela iz Francuske krši Vermahtov dekret po kojem sve ostaje tamo gde je zatečeno, kao i Haška konvencija, koja zabranjuje oduzimanje privatne svojine. Vojna komanda ga je čvrsto podržala. Pošto je u Francuskoj rastao otpor Vermahta prema konfiskacionim sistemima koji su u okupiranim zemljama pod "civilnom" administracijom glatko funkcionisali, uski nacistički krug, da nadmudri nezgodnu savest, napravio je čudesan kompromis. Hitler je naložio vojsci da što više pomaže ajnzacštab-rajhlajteru Rozenbergu (ERR), jer je "ovlašćen da prenese u Nemačku kulturna dobra koja mu se čine vrednim i tamo ih čuva". Za to vreme, vojna komanda je naredila da se svi zaplenjeni radovi odnesu u prazni Luvr. Meternih se nadao da će ih tako bar zadržati u Francuskoj.
Ambasador Abec je tvrdoglavo zadržavao tri grupe slika: 74 su kao "inventar ambasade postale vlasništvo Rajha", 21, među kojima su – što je iznenađujuće – i radovi Utrila, Monea, Degaa i Bonara, "rezervisane za dekoraciju kuće i kancelarije ministra spoljnih poslova", a "degenerisani radovi koji su pripadali Jevrejima", među kojima 14 Brakovih i sedam Pikasovih, namenjeni za "razmenu za dela sa umetničkom vrednošću".
Novi francuski režim, osnovan u Višiju 10. jula 1940., usvajao je jednako restriktivne mere kao i Nemačka. Peten, koji se nikad nije baktao čitanjem "Majn kampfa", i njegov premijer Lavalu naivno su očekivali povratak svoje vlade u Pariz, gde bi učestvovali u mirovnim pregovorima ravnopravno sa Hitlerom. Među novousvojenim dekretima bio je i da Francuzi koji su napustili zemlju između 10. maja i 30. juna više nisu francuski građani i njihova imovina može biti oduzeta. Višijevski režim, i dalje verujući u svoju nezavisnost, žalio se da je sličan zakon koji su Nemci doneli u Okupiranoj zoni bio povreda Haške konvencije, koja zabranjuje okupacionim vlastima da se mešaju u civilne zakone osvojene zemlje. I oduzimanje privatne svojine bilo je tačka sukoba pa je Petenova vlada protestovala protiv Abecovih radnji. No, nemačke agencije su tvrdile da Francuska nema nikakve veze sa Rotšildovom imovinom, kao ni mnogih drugih koji su napustili Francusku i tako se sami odrekli državljanstva.
Do kraja oktobra u Luvru se nakupilo toliko materijala da se morao tražiti primereniji prostor. Izabran je Že de pom, mali muzej koji je Luvr koristio za izložbe inostranih i modernističkih radova. Ali, i ERR će se služiti tim prostorijama. Dogovoreno je da francuski kustosi rade zajedno sa nemačkim, a petoro zaposlenih iz Luvra poslato je da pomogne kustoskinji Roz Valon. U pratnji stražara Luftvafea, doneto je više od 400 sanduka. Želeći da pokaže da su Francuzi kompetentni kao i Nemci, odlučno je počela rad. Oko podneva je dr Bunjes, jedan od Meternihovih pomoćnika, gledajući u njenu svesku, uzeo i čvrsto zatvorio: francuskih podataka neće biti. Pet zaposlenih dobilo je naređenje da se ne vraća.
Uskoro je došlo još nemačkih oficira, među njima i baron Kurt fon Ber, šef ERR-a u Francuskoj, obučen tako spektakularno da je i skeptična gospođica Valon bila zasenjena. Nosio je uniformu nemačkog Crvenog krsta, čiji je baron bio važan zvaničnik. On zapravo nije imao nikakav vojni čin. Ljubazno je prihvatio da francuski kustos ostane. Čitavo popodne užurbano se radilo, dok je grupa Nemaca birala najbolje slike, kačeći ih kao da su na izložbi. I zaista, jedna je i planirana. Izmoren i razgnevljen nedovoljnim uspehom u bici za Britaniju, Gering se vraćao u grad. Odsedao je u "Ricu", gde ga je posećivao komandant Luftvafea za Pariz, general Hanese. U međuvremenu, njegovi dileri Hofer i Angerer istraživali su mogućnost nabavke. Uprkos Meternihovom otporu, obilazili su zbirke koje je trebalo da budu zaplenjene. Naređivali su da se komadi koji im se dopadnu odnesu u Že de pom, gde bi bili pod nadzorom ERR-a. Zvaničnik, pridržavajući se Vermahtovog dekreta, naglašavao je da neće biti moguće izneti ih iz Francuske. Gering je Že de pom zatekao sređen kao da se spremalo veliko otvaranje. Podovi su bili zastrti predivnim tepisima, a galerije napunjene nameštajem i ukrasnim predmetima pažljivo kombinovanim sa slikama. Bilo je šampanjca i palmi u saksijama. Dodatni ukras predstavljale su od glave do pete živopisne uniforme Geringovih oficira, koji su bili svesni rajhmaršalove ljubavi prema toj vrsti prikazivanja. Ali, Gering se, neobično za sebe, pojavio u prilično izgužvanoj civilnoj odeći i delovao potpuno neprikladno u dugom mantilu i filcanom šeširu.
Zbog izbora koji je predstavljen, zadivljeni Gering je proveo ceo dan u muzeju. No još je dosta toga bilo u skladištu pa je odložio svoj odlazak dok sva dela nisu izneta. Za sebe je izabrao 27 slika, uglavnom holandskih i francuskih radova iz zbirki Eduarda de Rotšilda i Vildenstajna, među kojima su bili Rembrantov "Dečak s crvenom beretkom" i veličanstveni Van Dajkov "Portret dame", te veći broj scena lova. Od otete imovine porodice Zeligman za svoj Karinhal je uzeo pet vitraža, četiri tapiserije, tri skulpture anđela i pastira, kao i lep divan iz 18. veka sa šest stolica. Pamteći događaje iz Austrije, bio je suviše pametan da pokuša da uzme čuvenog Rotšildovog Vermera, koji je mamio sa zida. To će ići fireru. (Piše: Lin H. Nikolas)
Нема коментара:
Постави коментар