UMETNIČKO BLAGO EVROPE U RALJAMA HITLERA 25: CINKAROŠI RADE PREKOVREMENO

IDEOLOG TREĆEG RAJHA
ALFRED ROZENBERG

    Gering je naredio da se predmeti koje je "spasla" nemačka vojska raspodele u više kategorija. Firerov izbor je prva. Sledeći su "oni koji mogu poslužeti u kompletiranju zbirke rajhsmaršala". Treća su komadi "korisni" nacističkom ideologu Rozenbergu i njegovoj antisemitskoj organizaciji. Četvrta je rezervisana za nemačke muzeje. Ostalo se moglo dati francuskim muzejima ili prodati, a profit bi išao francuskoj ratnoj siročadi. Prve četiri kategorije je Luftvafe trebalo da šalje u Nemačku.


     Konfiskacije su se u Pariz slivale tako brzo da su morali dovesti još istoričara umetnosti. Doušnici su javljali gde su zbirke skrivene, a izvesni "grof Lestang" i pariski diler Iv Perdu pristali su na to da nemačkoj ambasadi otkriju lokaciju slika Paula Rozenberga u zamenu za deset procenata vrednosti zbirke, koju su preterano precenili na sto miliona rajh maraka, tj. dve milijarde franaka. Pošto od Nemaca nije bilo odgovora, došli su u ambasadu, tvrdeći da znaju jednu, još vredniju zbirku, ali neće otkriti gde je ako se ne prihvate njihovi uslovi vezani uz prvu. Dodali su i da je "vrlo visoki nemački zvaničnik" čuo za tu zbirku i traga za njom. Kad su ih pritisli, priznali su da je to Gering. Ambasada je, sumnjajući da blefiraju, naložila generalu Luftvafea Haneseu da se raspita. 


     Nacistički eksperti su procenili zbirku na 3,4 miliona franaka, što su smatrali velikodušnim jer je u zbirci bilo toliko divlje ekspresionističkih radova Braka i Pikasa. U strahu da će ostati praznih ruku, Perdu i Lestang su pristali na procenu, kao i isplatu provizije u slikama. Ponuđena su im neka odbačena "ekspresionistička" platna, koja su odbili i dobili tri Pisaroova rada, od kojih je jedan iz zaplenjene Rotšildove zbirke. Nemci su odlučili da, iako je jedan Pisaro vredeo duplo više od Renoara, "nije od interesa Nemačkoj jer je bio Jevrej". Trag ta dva francuska gospodina se gubi, a slike Paula Rozenberga pridružile su se stotinama drugih u prostorijama za sortiranje njegovog nacističkog imenjaka, kao i "druga zbirka", čuvana u njegovoj banci u Liburnu. Dok su je oduzimali, nacisti su otkrili i sefove Žorža Braka, čija imovina tehnički nije bila u opasnosti jer je bio arijevac. 


     Gering je bio prezadovoljan zbog uspešnosti ovih operacija. Pisao je Rozenbergu da može računati na njegovu podršku, ali i istakao da bez informacija dobijenih zahvaljujući podmićivanju i korumpiranim francuskim zvaničnicima, ERR nikada ne bi našao većinu dragocenih komada. Te aktivnosti, ponosno je pisao, nastaviće se, a mnogo se može očekivati od njegovih agenata iz Kontrole deviza. Ne bi li izbegao bilo kakve lažne pretpostavke, obavestio je Rozenberga da planira da kupi "mali procenat" ERR-ovog plena da kompletira svoju zbirku u Karinhalu, koju će jednog dana ostaviti naciji. To je značilo samo petnaestak slika, čime bi ostalo dovoljno za "kancelarije Partije, državu i muzeje".


     Zabrinut posedničkim tonom pisma, Rozenberg je poslao svog asistenta Roberta Šolca u Pariz da sazna šta se tačno moglo dogoditi s ERR-om. Kad je stigao, prevrat koji je Gering izveo nad osobljem ERR-a bio je jasan. Rozenbergu je predložio je da se 15 duplih vagona radova odnese u podrum Rajhkancelarije gde bi ih ERR sortirao i tražio da Borman što brže može dođe do Hitlerove odluke. Borman nije bio ništa voljniji od Geringa da dopusti da se ove poslastice rasipaju u Rozenbergovim nejasnim ideološkim poslovima.


     Tokom ove borbe titana, protesti vlade iz Višija, preneti preko mizerne kancelarije koju su im dozvolili da zadrže u Parizu, bili su bez ikakvog efekta. Na Žožarovo zaprepašćenje, njegova nova vlada nije u potpunosti osudila zaplenjivanje, ali je objavila da oduzeta dobra treba da budu u vlasništvu Francuza, a ne Nemaca. Protesti nisu čak ni udostojeni odgovora. U decembru 1940. podneto je pet prigovora zbog čuvene čembalistikinje, poljske Jevrejke Vande Landovske, čije su note s beleškama i čembalo, te vinski podrum i velika količina sapuna odneti. Usledila je prepiska od nekoliko meseci, koja se uglavnom sastojala od citiranja nacističkih dogmatskih akata, što je sigurno držalo uposlenom čitavu kohortu potčinjenih. U januaru, odlučili su da je imovina Landovske, koja je utekla nemačkim trupama (omiljena protivtužba) "bez vlasnika", a ne francuska kulturna svojina. Istražitelji su se osetili obaveznima da dodaju da je ona pomagala drugim Jevrejima, dobro poznatim neprijateljima Nemačke i, što je bilo najgore, održala je koncert u Operi od kojeg je sav prihod išao za pomoć Poljskoj. Na sve to, klavir koji je nekad pripadao Šopenu, "neočekivano" je pronađen u njenoj kući. Što se tiče sapuna i vina, birokrate su objasnile da su upotrebljeni za pranje i ishranu siromašnih radnika koji su dve sedmice svaki dan morali da putuju iz Pariza do kuće gospođe Landovske.


     Hitler je iznošenje prvog rada koji je čuvao ERR iz Francuske odobrio uoči novogodišnje noći 1940. Tada su 32 slike iz zbirke Rotšild – uključujući i Vermerovog "Astronoma", portete Halsa i Rembranta, i Bušeov čuveni "Portret madam Pompadur" – otišli novom vlasniku. Neke su i dalje bile spakovane u originalne sjajne crne sanduke obeležene Rotšildovim monogramom.

(Piše: Lin H. Nikolas)