ŽIVEO ŽIVOT I REVOLUCIJA - USPAVANI GLAS

     Da mnoge rane u Španiji još nisu zacelile dokazuje i izvrstan film "Uspavani glas" (La voz dormida, 2011) Benita Zambrana, prema istinitom romanu Dulće Čakon, o ženskim sudbinama tokom i posle Španskog građanskog rata.

     Da je neko kojim slučajem sinoć načinio snimak iz vazduha, zabeležio bi nesvakidašnji prizor ogromne mase ljudi koji su raspoređeni po načičkanim i jezički različitim kružocima glasno žagorili nadjačavajući jedni druge, zatvorivši prolaz svima na staroj gradskoj ulici ispred Teatra Prinsipal u kojem se održavaju noćne novinarske projekcije.


     Nikome se dugo, iz ove zagušljive mase, nije odlazilo. Valjalo je do detalja, onom pored sebe, ispričati sopstveni utisak posle upravo viđenog španskog filma "Uspavani glas" Benita Zambrana. Valjalo je čuti šta o filmu i o temi kojom se bavi, misle oni što sa tobom stoje u nasumično formiranom krugu. Treba čuti i Špance, jer se njih ovaj snažan i emotivan film najviše dotiče. I tako, duboko u noć.



     Novi film Benita Zambrana, koji je svojevremeno sa svojim debitantskim filmom "Sam" (Solas, 1999) napravio bum osvojivši nagrade u Berlinu, Havani, Tokiju kao i pet nagrada "Goja", nastao je prema istoimenom istinitom romanu-bestseleru Dulće Čakon (preminula je 2003. u 49. godini, ubrzo posle objavljivanja knjige), u kojem je autorka nežnim i umerenim glasom, ni sentimentalnim ni melodramskim, ispričala svedočanstvo o ženama koje su izgubile rat, završile u Frankovom zatvoru trpeći nezamislive sadističke torture i zločine o kojima su morale da ćute ukoliko su uopšte imale sreću da ih prežive. Njihova tišina, njihov uspavani glas probuđen je pojavom ove knjige koja je u Španiji imala ogroman uspeh, a pojačan je ponovo posle toliko godina Zambranovim filmom u kojem je reditelj potpisan i kao koscenarista.

     I Čakonin roman i Zambranov film epohe, počinju 1939. godine na kraju Španskog građanskog rata, prizorima u madridskom zatvoru Ventas u kojem izmučene, smrznute i gladne žene svih godišta optužene za pridruživanje pobuni i podršku republikancima, u potpunoj neizvesnosti čekaju da li će čuti svoje ime prilikom prozivke za izlazak pred noćni streljački vod, koji seje smrt bez suđenja. Među njima je i trudnica Hortensija (sjajna Inma Kuesta), čiji je suprug pobegao u brda da bi se pridružio gerilskim borbama koje su se vodile i nakon već očigledne pobede falangista. Jedina veza sa spoljnim svetom je njena apolitična mlađa sestra, plavooka Pepita (izvanredna Marija Leon) koja je obilazi svaki dan donoseći hranu, odeću i vesti.


     Upravo kroz Pepitine iskrene i duboko naivne oči predočena su sva bolna španska sećanja, pa i autorov pogled na mučan i bedan period u novijoj španskoj istoriji – na četrdesetogodišnju diktaturu generala Franka i njegove klike koja je sejala smrt, kopala masovne neobeležene grobnice i zagovarala osvetu svakom ko je mislio drugačije i odbijao da živi u tišini, a sve to decenijama naočigled slabovide demokratske Evrope.

     Ovaj narativno čvrsto postavljen, izvrsno snimljen i još bolje glumljen film nikoga ne ostavlja ravnodušnim, čak ni konzervativce i desničare, jer bez patetike igra na čistu ljudsku emociju. Uz to, dira i u stare španske rane, nikad istinski zaceljene iako je prošlo gotovo osam decenija od kada je zemlja bila duboko rascepljena i u krvi. Svedoci ovih događaja danas su veoma stari, njihova deca su sredovečna, a njihovi unuci rastu, a da su jedva čuli za generalisimusa Franciska Franka.

     Mnogi Španci bi da ovo zaborave. Za njih je zamorno da slušaju one koji uporno traže pravdu za žrtve Frankovog režima. Na pitanje zašto se konačno ne iskopaju masovne grobnice i ne identifikuju anonimne žrtve, zašto da se konačno ne sazna gde je grob Garsije Lorke, pripadnici konzervativne Španije će najrađe odgovoriti: "Na to ne vredi trošiti energiju" (kao što je to svojevremeno britanskom "Independentu" odgovorila madridska gradska većnica Ana Botelja). Drugi će spremno dodati da je bilo zločina na obe strane i da je dovoljno da se sve oprosti i zaboravi. Međutim, malo ko će biti spreman da otvoreno priča o žrtvama koje su podneli članovi porodica revolucionara, kako su političke diskusije vođene šapatom ućutkivane za stolom, zamrzavali disidenti iz kruga porodice, kako se živelo u stalnom strahu od sopstvene senke i nije verovalo nikome, čak ni sebi.

     Posle projekcije filma "Uspavani glas" se nije šaputalo. Naprotiv, glas je bio snažan. Čula su se i mnoga sećanja na tragedije u sopstvenim porodicama, svedočanstva o tome da se Španija još nije pomirila sa svojom prošlošću. Iz mnogih zanimljivih priča koje sam sinoć čula, izdvajam i ovu.

     Sama spisateljica Dulće Čakon koja je odrasla u aristokratskoj, desničarskoj porodici, svojevremeno je za "El pais" izjavila da je "odrasla slušajući samo jednu verziju rata, ali da je oduvek bila svesna da postoji i druga strana priče". Njeno uporno traganje za drugom stranom istine dovelo ju je do strašnih, istinitih životnih priča od kojih su mnoge bile suviše brutalne da bi ih doslovce prenela u roman. "To što sada čitate, umekšana je verzija. Moja naracija je fiktivna, ali su događaji stvarni, baš kao što je stvarna moja želja da se suočim sa sramotom", izjavila je Čakon.

(Dubravka Lakić, 22.09.2011.)