 |
| RATNI PROFIT HANSA FRANKA, BIVŠEG HITLEROVOG ADVOKATA |
Zvaničnici za okupaciju bavili su se neodložnijim problemima, te često nisu pregledali umetnine revnosno kao nadležno SS osoblje. Ali, posle napada na SSSR toliko su teško nabavljali vozila i gorivo da su se žalili lično Himleru. Bili su kivni i na lokalne vlasti, koje ništa nisu učinile, iako su imale spiskove predmeta koje treba skupiti i smestiti u lokalne muzeje. Gradonačelnik Cihenaua neubedljivo je tvrdio da su predmeti suviše vredni da se "brzopleto premeštaju". Zbog žestokog savezničkog bombardovanja Berlina, sve je iz skladišta SS evakuisano na istok. Ipak, većina skupljenih predmeta ostala je u skladištima do kraja rata, gotovo zapuštena, besmisleno čekajući potpunu nemačku pobedu i da Hitler napravi svoj izbor. Sem nekoliko vrhunskih komada, samo su dragoceni metali i nakit smesta poslati u Nemačku, gde su predmeti muzejskog kvaliteta sklonjeni na stranu, a ostatak je istopljen da se popune riznice Rajha.
Čak ni istaknuti nemački stručnjaci nisu bili imuni da iskoriste za grabež povoljnu priliku. Posle rata su Poljaci ovu učenu gospodu optužili da su pljačku poljskog blaga unapred planirali, ali tokom okupacije nikog nije bilo da im ulije osećaj griže savesti. Sve poljske škole, instituti i univerziteti su zatvoreni, a osoblje raspušteno. Celokupan je kadar Jagjelonskog univerziteta u Krakovu pozvan da tobože čuje predavanje "Stav nemačkih nadležnih organa prema nauci i učenju", tu uhapšen i završio u konc-logoru Saksenhauzen. Slično su prošle i druge njihove kolege.
Među intelektualnim oportunistima bio je i cenjeni profesor Vroclavskog univerziteta Dagobert Frej. On i nekoliko kolega putovali su 1934. i 1938. Poljskom da prouče zapadni uticaj na tamošnje spomenike. Posetili su bezbroj lokaliteta i zbirki, koje su im lokalni kustosi ljubazno pokazivali. Kad je izbio rat, Frej je volontirao u Ministarstvu kulture, od koga je tražio da ide u Varšavu. Jeste se protivio fizičkom uništavanju poljskih spomenika (čak mu se pripisuje zasluga za sprečavanje dinamitiranja varšavskog zamka), ali on nikad nije dovodio u pitanje ispravnost nemačkog prisustva u Poljskoj i pravo svojih zemljaka da koriste njeno nasleđe u ime germanstva. Uprkos neuspehu da se domogne uticajnog položaja u agencijama koje su se bavile "čuvanjem", Frej je neko vreme bio savetnik SS-a, uzaludno pokušavajući da promoviše dužno poštovanje prema crkvama, palatama i njihovom sadržaju. Kako se vrh nacističke hijerarhije na njega jednostavno nije obazirao, Frej je prestao da se trudi. No, ipak u bedekeru Generalnog gubernatorstva iz 1943, u svom tekstu o Krakovu govori kao o "istočnoj predstraži nirnbernške umetnosti", a nešto ranije je objavio knjigu o nemačkoj arhitekturi u Poljskoj. U zbirci Frejovih eseja, štampanoj posle njegove smrti 1976, kolega sasvim prikladno piše o njegovoj "intelektualnoj gipkosti i sposobnosti da se brzo prilagodi novim idejama i situacijama".
Kajetan Milman nije imao pretenzije te vrste. Kad je njegov austrijski kolega Artur Zajs-Inkvart 1940. postavljen za vođu nemačke okupacije Holandije, pozvao je Milmana da pomogne u umetničkim operacijama. Milman je revnosno prihvatio, ali to nije bio kraj njegovih veza s Poljskom – čak suprotno. Novoustoličena klasa u osvojenoj Poljskoj osećala se kao kod kuće. Nemačke pivnice i restorani, prikladno dekorisani, otvoreni su u bivšim poljskim palatama i kućama. Skulptura Kopernika u Varšavi preimenovana je u "Veliki Nemac", a novi bedeker Generalnog gubernatorstva je šizofreno preproručivao tu oblast kao "snažno podsećanje na dom", za one koji su se vraćali iz Rusije, te "prvu dobrodošlicu na Istok" onima koji su išli u suprotnom smeru.
Okupatori su stanovništvo držali u stanju neprekidnog straha i gotovo izgladnjivanja, a sami razvili neutoljiv apetit za luksuz. Frankov ekstravagantni način života zvaničnici SS i Vermahta u Nemačkoj smatrali su skandaloznim: ne samo da je okupirao zamak Vavel u Krakovu, već je u Varšavi za sebe uzeo i palatu Belvedere, bivšu rezidenciju i muzej jednog od najvećih poljskih junaka Pilsudskog, ukrasio ju je kao svoju rezidenciju, a za vikende na selu uredio letnjikovac Kšešovice, blizu Krakova, preimenovan u Kresendorf. Frau Frank i njeni prijatelji redovno su odlazili u geto u potrazi za pristupačnim umetničkim predmetima i krznom, gde je crno tržište, inače od životnog značaja za preostale Jevreje, bilo u cvatu.
Milman je ubrzo dobro poslovao prodajući klijentima u Nemačkoj i Poljskoj radove kupljene i zaplenjene na Zapadu. Frank je redovno slao novac od poljske okupacije Zajs-Inkvartu u Holandiju, a on ga je ostavljao na račun dat Milmanu na raspolaganje. Većina sume je odlazila na slike slabijeg kvaliteta i ukrasne predmete, koji su vozom slati za Krakov. (Voz je prolazio kroz Aušvic, varošicu koja je u nacističkom bedekeru opisana kao "mali industrijski grad kraj železničke pruge"). Milman je bezbrižno trošio i kupovao po celoj Evropi. Samo jedan račun iz 1941. u Parizu sadrži tepihe, kristalne lustere i nameštaj iz perioda od Luja XIV do Luja XVI, vredne 560.000 francuskih franaka. Na isti način, uz Milmanovu pomoć, dr Frank potrošio je milione na stan za svoju ljubavnicu. Pripadao je izuzetnom društvu: među ostalim klijentima bili su mu Hitler i Gering. Spisak Milmanovih poznatih transakcija broji preko 70 listova velikog formata sitno ispisanog teksta bez proreda. (Piše: Lin H. Nikolas)
Нема коментара:
Постави коментар