Jungovu misao da je "u duši od njenih početaka ukorenjena žudnja za svetlošću i jedna nesavladiva potreba da se izađe iz prvobitne tame", svojom ličnošću i stvaralaštvom potvrđuje i Nikola Tesla, koji je metaforično bio i svetlost svog vremena. U najdubljem delu sebe, on je znao da "čim se u čoveku pojavi svetlost nema više nikakve moći izvan njega" (Šiler), pa se, sa pokrićem i osećao osnažen.
U autobiografiji on je zapisao: Bilo mi je 12 godina kad sam uspeo snagom volje da odagnam sliku iz svoje mašte, ali nikad da kontrolišem bleske svetlosti, u kojima kao da je bilo malo Sunce. Oni su verovatno moje najčudnije i neobjašnjivo iskustvo. Obično su se pojavljivali kad sam bio u nekoj opasnosti ili nevolji ili kad sam bio vrlo ushićen. Ponekad sam video kako je sve oko mene ispunjeno plamenim jezičcima. Umesto da se smanjuju, njihov intenzitet je vremenom postajao sve jači i dostigao svoj maksimum kad sam imao oko 25 godina. Ovi svetlosni fenomeni se još povremeno javljaju, kako kad mi sine nova ideja sa mnoštvom svojih mogućnosti, ali nisu više tako uzbudljivi, jer su relativno slabi".Svetlost predstavlja život, neposredno saznanje, prosvetljenje, duhovno sunce, samospoznaju, oplođenje i stvaralaštvo, uspon, istinu. Ona je u vezi sa početkom i krajem. Zahvaljujući moći svetlosti, koja simbolizuje i životnu moć meseca (budući da Mesec sija zahvaljujući svetlosti Sunca), Izida je uspela da vrati mrtvog Ozirisa u život. Žudnja za svetlošću je žudnja za svešću, kao što kaže Jung. Božije reči: "Neka bude svetlost!" predstavljaju projekciju drevnog doživljaja odvajanja svesti od nesvesnog, odnosno svetlosti od tame. I mit o Horusu je zapravo stara priču o ponovnom rađanju božanske svetlosti. U Starom zavetu svetlost uvek simbolizuje život, spas, sreću dobijenu od Boga.
Tama je pak simbol zla, nesreće, kazne, prokletstva i smrti, ali sa svetlošću zajedno simbolizuju komplementarne ili naizmenične vrednosti razvojnog ciklusa. Simbolizam izlaska iz tame sreće se u inicijacijskim obredima kao i mitovima o smrti, tj. drami biljaka, jer je seme zakopano u zemlju, tamu, iz koje će niknuti nova biljka.
Ne samo u Postanju, već i religijama Indije i Kine svet je nastao odvajanjem svetla od tame, koji su prvobitno bili pomešani. Jednog dana, kad se Oghuz molio Tagriju (bogu neba) pala je s neba modra svetlost, sjajnija od sunca i meseca. Kad je Oghuz prišao, ugledao je usred svetlosti prelepu devojku. Zaljubio se u nju i uzeo je. Ona mu je rodila tri muška deteta i dala imena Sunce, Mesec i Zvezda, što su praiskonski izvori svetlosti.
U Indiji je "svetlost – rađanje"; ona je identična sa bivstvom i besmrtnošću. Buda zrači svetlošću, jer je on bezgranična svetlost. Čovek otkriva unutrašnju Svetlost kad postane svestan kad prodre u samu suštinu života ili, konačno, kad umre. Proces smrti čini niz doživljaja svetlosti. Veruje se da se ona ukazuje svakom u trenutku smrti, kao i Teslinoj beloj golubici. Prema tibetanskim mitovima, i Kosmos, i Prvobitni Čovek nastali su iz Svetlosti. U početku su ljudi bili bespolni i nisu imali polne želje; u sebi su imali Svetlost i zračili su njome. Sunce i Mesec nisu postojali. Kad se probudio polni nagon i pojavili polni organi, svetlost se ugasila u ljudima, pa su se Sunce i Mesec pojavili na nebu.
Veruje se da su se ljudi u početku razmnožavali tako što je svetlost, koja je isijavala iz tela muškarca, prodirala u matericu žene, osvetljavala je i oplođavala. Polni nagon je zadovoljavan samo pogledom. Ali, ljudi su se iskvarili i počeli da se dodiruju rukama, da bi konačno otkrili i polno sjedinjavanje. Adam je bio stvoren kao svetlosno biće, ali je zbog greha izgubio Sjaj. Kad je Mojsije sišao sa Sinajske gore lice mu je tako jako svetlelo da su se Aron i čitav narod uplašili. Lice Serafima je posle pričesti sijalo kao plamen, a oči su mu bacale varnice, kao vatra. Postoji svetlost toliko sjajna da na neki način poništava okolni svet; onaj kome se otkrije biva zaslepljen. To je, recimo, doživeo sveti Pavle na putu za Damask, kao i mnogi sveci.
Prema nekim verovanjima Svetlost i Polnost su dva antagonistička principa: kada jedan preovlađuje, drugi ne može da se ispolji. Ako pojava polnosti tera svetlost da nastane, razloge treba tražiti u samoj suštini polnosti, u semenu. Sve dok čovek, zaslepljen nagonom, upražnjava polni čin kao ma koja druga životinja, svetlost ostaje skrivena.
"Patio sam", kaže Tesla u svojoj autobiografiji, "od čudne boljke koju je izazivala pojava slika, vrlo često praćena jakim bleskovima svetlosti koji su mi zamućivali viđenje stvarnih predmeta i ometali misao i delo." Dodaje da te slike "sigurno nisu bile halucinacije koje se javljaju kod bolesnih i namučenih ljudi", pošto je on "u svakom drugom pogledu bio normalan i staložen. Svake noći (a ponekad i danju), kad sam bio sam, ja bih se otisnuo na put: video bih nova mesta, gradove i zemlje, živeo bih tamo, susretao se sa ljudima, sklapao prijateljstva i poznanstva i ma koliko to bilo neverovatno, činjenica je da su oni bili za mene isto tako dragi kao i oni iz stvarnog života i nimalo bleđi u svojoj pojavi".
Teslin biograf O' Nil je zapisao: "Tesla veoma uživao u oluji koju prate munje. Sa svog kauča je pljeskao munjama, on im je odobravao". (Piše: dr Ivan Nastović)
Нема коментара:
Постави коментар