 |
| MILOŠ ŠIBUL |
- U celoj ulici živi jedna jedina porodica! Ovo je strašno. Još poneko dođe iz Kikinde, da obiđe stare roditelje ili rođake, inače, većina je napustila selo – svedoči Božana Kekez, ligašica iz Kikinde, jedna od brojne ekipe koja često boravi u ovom mestu trudeći se da ga nekako pokrenu.
Samo je još zemlja ostala
Inženjer Milan Lagundžin, privatni preduzetnik sa razvijenom firmom u Iđošu, potvrđuje da je Iđošana sve manje. Kaže, stari umiru, a mladi su već otišli u Kikindu ili veće gradove. Prazne kuće naslednici neće da prodaju, jer su cene nekretnina niže nego ikada, a nemaju ni kome da ih izdaju. Tako je po pet, šest kuća, jedna za drugom, u iđoškim ulicama prazno i zaključano. Mlin, ribnjak i fabrike koje još postoje u Iđošu uglavnom ne zapošljavaju više nikoga. Firme u selu stoje zaključane čekajući, izgleda, neko čudo. Samo je još zemlja ostala, da svake godine rodi šta ima.
Mora se ulagati u vojvođanska sela
Predsednik kikindske Lige Miloš Šibul, često što u medijima, što u Iđošu i ostalim okolnim selima ima običaj da kaže da jedino puna autonomija Vojvodine može da oživi i spasi vojvođanska sela, ali i gradove kojima ona gravitiraju.
- U doba pune autonomije Vojvodine sela su poslednji put bila u mogućnosti da izgrade, školu, zadrugu, nov put, dom zdravlja – kaže Šibul, uz napomenu da su tada listom otvarane firme i fabrike, te da su nova radna mesta su preduslov za održanje mesta i doseljavanje
- Od kad je Milošević ukinuo punu autonomiju Vojvodine, toga je bilo sve manje i došli smo dotle da mladi odlaze u veća mesta u nadi da će im tamo biti bolje - kaže on.
- Mora se ulagati u sela da bi život u njima bio primamljiv za mlade ljude. Onda ne bismo dolazili u situaciju da škole u selima moraju da se zatvaraju jer nema dovoljno đaka – smatra Šibul. On podseća I da su najkapitalnije stvari su u Kikindi izgradjene je od 1974. do 1989. godine.
- Pre toga ništa, i posle toga ništa. Novac od poreza je delimično išao u Beograd, a opštinski deo je odmah ostajao na računu opštine – kaže on.
Donatori bili i otišli
Izuzev Mokrina – koji se još nekako "drži" zahvaljujući agilnosti i upornosti svojih stanovnika – sela kikindske opštine izgubila su većinu bitaka sa stvarnošću koja je naišla u doba devedesetih a i posle njih. Donatori kakav je bio ADF, koji je došao u kikindska sela posle 2000. godine, više se ne pojavljuju. ADF je doneo svež novac u sela, opremljeni su internet kabineti u mesnim zajednicama, obnovljeni i koliko je moguće popravljeni domovi zdravlja i kulture, škole i putevi. Ali, donatori su otišli, a sela ostala da postepeno ali relativno brzo ostanu bez mladih ljudi. Radikalska vladavina u opštini Kikinda (2004. – 2008. godine) zavila je sela u crno: čak i ona koja su glasala za radikale – nadajući se da će tako dobiti više novca - nisu dobila ništa!
U Banatskoj Topoli i drugim selima, natalitet je na nuli, ili skroz blizu nje. Odeljenja u osnovnim školama mogla bi da se ukidaju zbog nedostatka đaka, a najavljena racionalizacija obrazovne mreže preti da zatvori bar nekoliko od devet seoskih škola uopštini. Opštu apatiju razbijaju jedino ligašice i ligaši, koji organizuju tribine i utvrđuju prioritete za svako selo.
Neće u Bašaid
Dr Milan Mitrić, odbornik LSV u SO Kikinda, vaskularni hirurg u kikindskoj bolnici, svojevremeno je radio kao lekar u selu Bašaidu. Ne krije ogorčenje zbog stanja u okolnim selima, dobro opisanog u tekstu "Pa gde je ta Kikinda" koji je 5. septembra objavljen u Politici, i koji se ovih dana naveliko komentariše u Kikindi i okolini. Reč je o reportaži iz kolektivnog centra "Krnjača", starih baraka na Pančevaćkom putu u kojem su što izbeglice iz Hrvatske i BiH, što raseljeni sa Kosova i Metohije. Niko od njih neće u Kikindu, a kamoli u selo Bašaid, gde im Komesarijat za izbeglice nudi kupovinu kuće, iako je reč o mestu sa strujom, vodom, telefonima, gasifikovano... Mahom kažu da im je to predaleko. Ne bi hteli da idu dalje od Beograda.
- Ne krivim izbeglice iz Krnjače koje nisu želele da dođu i žive u Bašaidu. Ljudi su preživeli najgore od najgoreg, možda žele da budu ako ne u velikom gradu, a ono barem dovoljno blizu njega, kako bi im deca imala veće šanse za školovanje i zaposlenje. Međutim, ne mogu da verujem da taj ogromni potencijal što ga naša sela imaju nikako da bude iskorišćen. Pa u Bašaidu lepa kuća sa okućnicom može da se kupi za pet do sedam hiljada evra. Čak i za tri hiljade evra! Imamo i u Kikindi beskućnika – ne moraju to biti izbeglice – zar nije moguće da se kuće ponude njima? Zar ne postoji nijedan donator koji bi finansirao krov nad glavom za sve ljude kojima je potreban? – pita dr Mitrić, najavljujući da će LSV u Kikindi da pokrene ovo pitanje.
Šta je izgrađeno u Kikindi za vreme pune autonomije Vojvodine od 1974. do 1989. godine:
1. Hotel "Narvik", A kategorije od samodoprinosa građana.
2. Bolnica, potpuno nova sa kompletnom opremom od samodoprinosa građana.
3. Sportski centar "Jezero" sa otvorenim i zatvorenim bazenima kao i sportska hala i otvoreni tereni za rukomet, odbojku teniski tereni i atletski stadion.
4. Sportsko naselje u okviru sportske hale.
5. Trg je pretvoren u pešačku zonu.
6. Sve ulice su asfaltirane.
7. Trotoari su betonirani.
8. Urađena je gasifikacija cele Kikinde i svih sela.
9. Urađen je vodovod u Kikidni i u svim selima.
10. Izgrađeno je kompletno Mikro naselje.
11. Izgrađena su naselja ABC sa kompletnom infrastrukturom.
12. Sva sela povezana su asfaltnim putevima.
13. Izgrađena je nova autobuska stanica.
14. Izgrađen je Metanol, Banini, nova robna kuca Angroprometa.
15. Sve škole su dobile fiskulturne sale.
16. Izgrađeno staro jezero sa svim pratećim objektima.
17. Izgrađena nova pošta.
18. Izgrađena zgrada Komune.
19. Izgrađena nova zgrada suda.
20. Izgrađena nova zgrada osnovne skole Zarko Zrenjanin, nova obdaništa i zabavišta.
21. Izgrađeno novo naselje Galadska u centru grada.
22. Investirano u Tozu Marković nova keramika, nova frita.
23. Livnica, Auto kuća, Numerika, Ida.
24. Zaposlenih u Opštini Kikinda je bilo 25.000, a danas 6.000.
(Slobodna Vojvodina broj 69)
Нема коментара:
Постави коментар