TAJNE MIKROKOSMOSA NIKOLE TESLE 6: JERETIK BEZ ZAŠTITE

''NORMALNI LJUDI'' NE RAZUMEJU
BOŽANSKI DUH

     ''Svaki novi slučaj gotovo da je bio nova teorija za mene'', govorio je Jung, ali mnogi psihijatri, često iz neznanja, gotovo potpuno zanemaruju individualni pristup. Slično analiziraju i ''velike pojedince'', kao što je Tesla, čija veoma kompleksna i višeslojna ličnost iziskuje gotovo novu teoriju, koja će moći da obuhvati i otkrije ono arhetipsko u njemu, što je energetsko jezgro njegove ličnosti i stvaralaštva. Mnogi elementi Teslinog života su bili daleko izvan i iznad onog što se u svakodnevnom životu smatra normalnim, pa su ga ljudi često doživljavali kao ''čudaka'' i ''nenormalnog'', a u negativnim ocenama neki bili još oštriji. 


     Jung ističe da je '''normalan čovek'' idealan cilj za bezuspešne i sve one koji su ispod opšteg nivoa prilagođavanja. Za ljude, pak, koji daleko više mogu od prosečnog čoveka i nikad im ne pada teško da postignu uspeh, ideal ili moralni pritisak da se ne mora biti ništa nego normalan, pojam Prokrustove postelje je smrtno dosadan, sterilni pakao''. Otuda, ''veličina istorijskih ličnosti nije u bezuslovnom potčinjavanju konvencijama, već, naprotiv, u oslobađanju od njih. Oni kao vrhovi planina štrče iz mase, koja se čvrsto držala kolektivnih strahova, uverenja, zakona i metoda. I uvek se običnom čoveku činilo čudno kad bi neko utabanim putevima sa poznatim ciljevima pretpostavio strmu i uzanu stazu, koja vodi u nepoznato. Zato se uvek mislilo da je takav čovek, ako ne lud, onda, ipak, da je u njemu neki demon ili Bog; jer se ovo čudo moglo objasniti samo na osnovu obdarenosti demonskom snagom ili božanskim duhom''. Prisustvo takve snage bilo je evidentno i u Teslinoj ličnosti.


     Pojmovi normalnosti i abnormalnosti, posebno u psihijatriji, nisu sasvim jasno razgraničeni. Alfred Adler kaže da se ''kod neurotičara nema nijedna potpuno nova karakterna osobina, niti karakterna crta koja se ne može sresti i kod normalnog čoveka'', a Frojd da ''ne postoji nijedno normalno stanje u kojem se ne bi moglo dokazati prisustvo neurotskih crta''. 


     Normalnost se definiše kao sposobnosti čoveka da se adaptira pa je moderan stav da se osoba označava normalnom kad je potpuno adaptirana na svoju sredinu. Međutim, po Jungovom mišljenju, biti socijalno i adaptirano biće nema nikakve draži za onoga kome to pada lako, kao neka dečja igra. Otuda se, barem sa stanovišta dubinske psihologije, sposobnost spoljašnje adaptacije ne sme poistovetiti sa pojmom normalnosti jer jedna osoba može biti spolja adaptirana, a da to ne garantuje njenu normalnost. To potvrđuju, recimo, ratni zločinci, poput Ajhmana i Hesea, koji su, kao što ističe Igor Karuz, bili ličnosti vanredno ''prilagođene'' svom društvu, što nam ništa ne dopušta da kod njih pretpostavimo prisustvo sadizama veće nego kod bezbroj drugih građana i funkcionera koji su imali sreću da nađu svoje mesto u drugim uslovima i na manje upadljivim položajima.


     Potvrdu da spoljašnja adaptacija ne znači obavezno i prisustvo normalnosti nalazimo i kod osoba koje su postigle adaptaciju totalnim identifikacije sa svojom maskom, odnosno ustanovom u kojoj rade ili položajem u društvu koji zauzimaju, tačnije, svojom socijalnom ulogom. Po Jungu, uzaludno je iza njihove maske tražiti ličnost jer tada ''redovno nailazimo na čovečuljka dostojnog sažaljenja''. Stoga je za takve osobe neodoljivo privlačan ''lov na titule'' jer su one jeftina kompenzacija za osećanje vlastite nedovoljnosti. Tako, npr., ima profesora čija se celokupna individualnost iscrpljuje u ''biti profesor'', dok se iza njihove fasade, koje se grčevito drže, ne može naći ništa, osim sujete.


     Jung smatra da je u samim pojmovima normalnost i adaptacija sadržana redukcija na prosečnost a normalnost je ''idealni cilj za ljude bez uspeha, koji su na opštem adaptivnom nivou, dok je onima, koji mogu ići dalje od prosečnog čoveka, prihvatanje normalnosti prepreka za dalji razvoj'', odnosno za njihov proces individuacije, što je slučaj i sa Teslom. Otuda Erih From tvrdi da ''osoba koja je normalna, s obzirom na svoju dobru prilagođenost, često manje zdrava od neurotične, s obzirom na njene ljudske vrednosti. Ona se često dobro prilagođava jedino po cenu odstupanja od svog ličnog Ja, da bi manje-više postala onakva kakva treba da bude. Sa druge strane, neurotičara možemo označiti kao osobu nespremnu da se potpuno angažuje u borbi za svoje lično Ja. Svakako da njen pokušaj da spase svoje pojedinačno Ja nije uspeo, te je ona umesto da svoje lično Ja stvaralački izrazi, potražila spas u neurotičnim simptomima, povlačeći se u svoje fantazme. Uz to, ona je sa stanovišta ljudskih vrednosti manje osakaćena od one vrste normalnih osoba koje su potpuno izgubile svoju individualnost.''


     Sve ovo ide u prilog Binderovoj tvrdnji da ''ne može samo adaptacija na sredinu, koja je, doduše, nužna u ljudskom društvu ali često konzervativna i sterilna, biti odlučujući kriterijum pri određivanju normalnosti'' jer i ''unutrašnja nužnost normalnog psihičkog života može jednoj osobi dati povoda da se od svoje sredine okrene ili energično suprotstavi'' u cilju ''traženja novih društvenih formi i životnih vrednosti. Pogrešno je označiti takve osobe abnormalnim, samo zato što se po svojim ubeđenjima i ponašanju razlikuju od vladajućih socijalnih normi''. Otuda su oni koji im se suprotstavljaju često zapravo ''napredni jeretici'', u koje se, nesumnjivo, može svrstati i Tesla.
(Piše: dr Ivan Nastović)