UMETNIČKO BLAGO EVROPE U RALJAMA HITLERA 6: RASPRODAJA REMEK-DELA NA METAR

SAMIT DILERA U ZAMKU NIDERŠENHAUZEN

     Nisu svi muzeji bili obzirni prema svojim kolekcijama. Hamburški je predao nestrpljivim trgovcima neke od svojih zabranjenih slika, uključujući jedno Degaovo delo. Ali svi izgovori spasli su samo maleni deo zbirki. Odbori za zaplenjivanje sklonili su iz javnih zbirki gotovo 16.000 dela pa se pojavio problem šta činiti sa njima. Izložba ''degenerisanih'', koja je putovala po Nemačkoj, pokrila je samo nekoliko stotina dela. Na neko vreme, eliminisani komadi odneti su u Berlin i odloženi u skladište. Bavarski narodni muzej pažljivo je osigurao svoju isporuku pre nego što je otišla, prijavivši ''stvarnu tržišnu vrednost'', i Komora Rajha za kulturu velikodušno je platila osiguranje. 

     Gering, koji je neko vreme pravio sopstvenu zbirku, prvi je prepoznao potencijalnu novčanu vrednost ovog blaga. Poslao je svog agenta Sepa Angerera da odvoji slike koje bi mogle biti vredne u inostranstvu, i u toj pljački se opskrbio Sezanovim i Munkovim slikama, kao i sa bar četiri Van Goga. Tako je došao do novca za stare majstore i tapiseriju koji su mu više bili po ukusu. Angerer je prodao Sezanov "Kameni most" i dva Van Goga, "Vrt Dobinji" i "Portret doktora Gašea" bankaru Francu Kenigsu iz Amsterdama za oko 500.000 maraka. Gering, vodeći računa o formi, kao i uvek, platio je Nacionalnoj galeriji 165.000 maraka za opljačkane radove. Odlična pogodba jer je sama "Vrt" vredeo preko 250.000. 


     Druge nacističke vođe, gladne stranih valuta, takođe su potajno profitirale od ovog rudnika blaga, ali njihovi poslovi bili su samo kap u moru. Franc Hofman, predsednik Odbora za zaplenu, objavio je 1938. čistku muzeja. Sudbina preostalih radova čekala je firerova naređenja. Hitler je sam pregledao depoe. Potpisao je zakon koji oslobađa vladu od svih kompenzacionih zahteva za radove ''na čuvanju''. Time je raščistio put za neometanu trgovinu. Gebels je bio zadovoljan i napisao u svom dnevniku da se nada da će ''zaraditi neki novac od tog smeća''. Osnovana je Komisija za korišćenje degenerisane umetnosti. Na njenom čelu bili su šef umetničkih operacija Alfred Rozenberg, zatim Robert Šolc, Adolg Cigler, fotograf Hajnrih Hofman i, u aranžmanu u odnosu na koje današnji skandali sa insajderima-dilerima deluju detinjasto, berlinski trgovac umetničkim delima Karl Haberštok, koji je imao veze kod svih velikih evropskih trgovaca umetninama. Da se izbegne utisak neprimerenosti, trebalo je da se članovi komisije suzdrže od prodaje. Četvorica poznatih dilera postavljena su da preuzmu plasiranje ovog izvanrednog inventara. Svi su se oni godinama bavili modernom umetnošću. Meler je predstavljao Noldea i Fajningera, Bemer bio Barlahov prijatelj, Gurlit otpušten iz Gradskog muzeja Cvikaua zbog izlaganja dela modernih umetnika, a Buholc bio mentor Kurta Valentina, koji je svojoj galeriji u Njujorku dao ime po Buholcu. 


     Međunarodno tržište je već bilo dobro obavešteno o rasprodajama jer su dalekovidi muzejski direktori poput grofa Budišina počeli da sklanjaju i prodaju ''neprihvatljiva'' dela ubrzo pošto je Hitler došao na vlast. Dilerima je naloženo da prodaju za strane valute bez ''podstrekivanja pozitivnih procena'' kod kuće. Na svu sreću, operaciju je vodio obavešteni advokat i istoričar umetnosti amater Rolf Heč, koji je znao pravu vrednost sadržaja skladišta. On je postavio sobu za prodaju u zamku Nideršenhauzen, blizu Berlina. Ova četvorica dilera mogla su da kupuju za vrlo male sume dokle god su plaćali u stranim valutama. Čak su i Nemci mogli da kupuju, ako su imali dolare, funte, švajcarske franke ili predmete od značaja za firera. Slikar skromnih prihoda Emanuel Fon, koji je živeo u Rimu, čuo je za prodaju kasne 1938. Setivši se Ciglera iz vremena studija na Minhenskoj akademiji, pohitao je da se konsultuje s njim i dobio Hečovo ime. Heč je prihvatio da uzme radove iz Fonove zbirke nemačkog slikarstva iz 19. veka u zamenu za ''degenerisane''. Fon ih je poneo u Italiju i obećao da će jednog dana te slike vratiti u Nemačku. Po njegovoj smrti, slike su zaista zaveštane Minhenskom gradskom muzeju, mestu rođenja njegove žene Sofije.


     Glas o prodaji ubrzo se proširio mnogo dalje. Direktor Bazelskog muzeja Georg Šmit ubedio je gradske oce da mu daju 50.000 švajcarskih franaka za ulog, izjavljujući da je njihova dužnost da spasu dobru umetnost. Kurt Valentin, još uvek nemački državljanin, uspeo je da od svojih izvora dobije većinu inventara – što ga je učinilo najvećim njujorškim dilerom – i nastavio da pravi česte i riskantne posete Berlinu. Heč je radove prodao budzašto, samo da ode iz zemlje. 


     U jesen 1938. član Komisije za korišćenje degenerisane umetnosti i diler Karl Haberštok sugerisao je Hitleru i Gebelsu da bi javna aukcija povisila minimalne prihode. Doveo je švajcarskog ortaka Teodora Fišera da pogleda depoe. Zajedno su izabrali 126 dela koje će biti prodata. Došli su u pravo vreme. Uprkos svim prodajnim aktivnostima, skladište je ostalo mučno puno. Franc Hofman, fanatično željan da do poslednjeg slova sprovede Hitlerovu uredbu o čišćenju, trudio se da se otarasi radova koje je proglasio ''nemogućim za korišćenje''. Predložio je da budu ''spaljeni na lomači kao simboličan propagandni postupak''. Gebels se složio sa Hofmanovim planom i blizu 5.000 slika i skulptura spaljeno je tokom redovne vežbe u dvorištu štaba Berlinske vatrogasne službe. (Piše: Lin H. Nikolas)