UMETNIČKO BLAGO EVROPE U RALJAMA HITLERA 5: LJUDI, ŽIVOTINJE I MAŠINE PRED MUZEJOM

UŽAS KOJI NI MUNK NIJE MOGAO PREDVIDETI

     Vrhunac mahnitosti je nastupio nakon jubilarnog sastanka Komore Rajha za kulturu. Sa Hitlerom u publici, Gebels je govorio o 'teškoj i smrtonosnoj bolesti vremena, čiji gnusni simptomi, u formi drskih i inferiornih radova, dremaju u podrumima i potkrovljima naših muzeja''. Cigler je dodao: Onaj ko slika našu omladinu kao beskorisne idiote, a nemačku majku kao ženu neandertalca, pokazao je neosporiv dokaz svog degenerisanog karaktera. 

     Nedelja, koja je proglašena ''Danom nemačke umetnosti'', počela je neverovatnim spektaklom: povorka od preko 7.000 ljudi, životinja i mašina kretala se ka novom minhenskom muzeju. Interpretacija ''nemačkog'' bila je široka: zlatni vikinški brodovi mešali su se sa drevnim germanskim odorama sveštenika i vidovnjaka iz saga. Karlo Veliki je koračao malo ispred Henrika Lava i Fridriha Barbarose. Učesnike kostimirane kao nemačke umetnike iz doba renesanse predvodila je trupa naoružanih plaćenika. Bili su uključeni i ogromni modeli novih nacističkih građevina. Pred blistavim mermerom svoje prve javne građevine, Hitler je zadao završni udarac nacionalnim zbirkama moderne umetnosti. Opijen moći, zabranio je umetnicima da koriste bilo šta sem formi koje se mogu naći u prirodi. Ako, ipak, budu dovoljno glupi ili bolesni da produže svoj trenutni način, medicinske ustanove i krivični sud staviće tačku na prevaru i kvarenje. Sa svakom rečenicom Hitlerov govor postajao je sve razjareniji. Ključao je od gneva, pljuvačka mu je curila iz usta, čak su i njegovi pratioci prestravljeno zurili u njega. 


     Zaprepašćenu njegovim govorom, publiku je u novom muzeju, koji je već dobio nadimak ''Kraj minhenske umetnosti'', dočekala bezvredna izložba pažljivo ograničena na idealizovane nemačke seljačke porodice, komercijalne aktove i herojske ratne scene. Mada je štampa po dužnosti pisala da je firer portretisan ''kao uzvišeni vitez odeven u srebrni oklop sa razvijenom zastavom'', a ''ženska golotinja eksplicitno predstavljena što ističe radost u zdravom ljudskom telu'', izložba je bila neuspešna i publike malo. Prodaja je išla još gore i većinu radova je na kraju, za vladu, kupio Hitler. 


     Izložba ''Degenerisana umetnost“ predstavljala je upravo suprotno stanje stvari. U teško oronulu zgradu nagurano je stotine dela 113 umetnika uklonjenih prethodnih sedmica iz muzeja. Šlemer i Kirhner ilustrovali su ''varvarske metode predstavljanja''. Antiratni radovi Ota Diksa i Grosa nazvani su ''umetnost kao instrument marksističke propagande protiv vojne službe''. Zbog prikazivanja crnaca, ekspresionističke skulpture optužene su za promovisanje ''sistematskog iskorenjivanja poslednjeg traga rasne svesti''. Druga prostorija je bila ''reprezentativan izbor iz beskrajnih zaliha jevrejskog smeća''. Apstraktne i konstruktivističke slike Mecingera, Baumajstera i Švitersa jednostavno su nazvane ''potpunim ludilom''. Katalog, loše odštampana i konfuzna brošura, prošaran je najotrovnijim citatima iz Hitlerovih govora. Zidovi su bili prekriveni uvredljivim grafitima. Da ih od toga ''zaštite'', deci je bio zabranjen ulaz. 


     Pre nego što je izložba zatvorena, videlo ju je više od 20 miliona ljudi, često je bilo toliko sveta da su vrata privremeno morala da se zatvaraju. Reakcije su bile podeljene. Udruženje nemačkih oficira pisalo je Umetničkoj komori, protestujući zbog uključivanja Franca Marka, koji je ubijen u bici kod Verdena i posmrtno odlikovan Gvozdenim krstom. Iako su mnogi ljubitelji umetnosti došli da poslednji put vide svoje miljenike, propaganda je ostavila svoj uticaj: vlada je uspešno iskoristila želju svih Nemaca da zaborave strašnu grubost skorije prošlosti i stvarnost sveta u ekonomskom i društvenom nemiru. To im nisu dozvoljavali moderni slikari. Novu realnost oblikovaće samo nacistički režim.


     Nekoliko sedmica kasnije počelo je ''potpuno čišćenje''. Kustosi su nastavili taktiku odlaganja, često pomognuti estetičkim konfuzijama izvršilaca čistki: u Berlinu, komisija je isprva zaplenjivala bilo šta iole impresionističko. Za her Hofmana sve je bilo degenerisano. Korintov "Pejzaž Intal" bio je, po Hofmanovom mišljenju, tipičan primer kako, na jednoj slici, mogu biti kombinovani genijalnost i dekadencija… Pejzaž briljantan – nebo dekadentno! Srećom po ovu sliku, pejzaž je prevagnuo i do danas ona visi u Berlinu. Korint, čija su ranija dela naširoko prihvaćena kao ''veoma nemačka'', predstavljao je veliki problem koji je uredno rešen tako što su zabranjena jedino dela koja je naslikao posle 1911., kada je doživeo infarkt.


     Po celoj Nemačkoj kustosi su izmišljali izgovore da bi sačuvali svoje zbirke: slike su u studiju za fotografisanje ili se rekonstruišu. Korintov "Trojanski konj" sačuvan je tako što je da ga je Nacionalna galerija hitro zamenila manje ''degenerisanim'' delima koja su bila u vlasništvu njegove udovice. Neki zvaničnici su odbili bilo kakvu naredbu za uklanjanje, osim pismenih. U Berlinskom državnom muzeju Odboru za čišćenje data je gomila kutija sa više od 2.000 radova. Pošto su izvukli 558, otišli su, zbunjeni i izmoreni. Te noći kustos je uspeo da zameni neke od najvrednijih radova slabijim od istog umetnika iz drugog muzeja i tako sačuva dosta neprocenjivih Munkovih i Pikasovih dela.
(Piše: Lin H. Nikolas)