UMETNIČKO BLAGO EVROPE U RALJAMA HITLERA 9: DA VINČIJA GREJE RADIJATOR

GESTAPO ČASTIO NEOBRAZOVANOG NAUČNIKA
 REMBRANTOM

     Očajne i uplašene porodice poput Potockih bile su ostavljene na milost i nemilost raznim preduzimačima.


     Čovek koji se predstavio kao holandski diplomata ubedio je groficu Rađivil da on odnese veliku količinu nakita njenim rođacima na Zapadu. Nažalost, ''diplomata'' je veći deo prodao, ali, nekim čudom, nekoliko komada, pa i tijara sa dijamantima i smaragdima, spaseno je posle rata. Porodica je time 1945. mogla da kupi kuću u Londonu. 


     Drugi član porodice Potocki, grof Alfred, mnogo se bolje snašao. Kroz palatu su neprestano cirkulisali nemački generali, a grof, kumče kajzera Vilhelma I, dobro poznati član svetskog ''kafe-društva'', zabavljao je Fon Ribentropa 1935. i primetio da njegovom stilu igranja golfa ''nedostaje ritma''. Prema njemu se Vermaht uglavnom ophodio sa poštovanjem, ali Gestapo ga je dva puta vodio na ispitivanje o aktivnostima otpora, kojih je zaista bilo na skrivenim delovima imanja. Agenti su radi ''čuvanja'' napravili inventar sadržaja zamka – među slikama i "Portret muškarca" Makarta, jednog od Hitlerovih omiljenih umetnika – ali zapravo ništa nije uzeto.


     Strah i mržnja prema Crvenoj armiji ponekad su stvarali sponu između okupatora i Poljaka. Kad su Nemci 1941. preuzeli Lavov od Rusa, sam šef nacističke organizacije za zaplene uveravao je Potockog da su zbirke koje je tamo ostavio netaknute. To nije bilo čisto čovekoljublje: Hitlera je majka Potockog toliko šarmirala na Olimpijskim igrama u Berlinu 1936. da je tražio da je upozna – to nije bio zahtev koji je mogla odbiti. 


     Ruševine Varšave još su se pušile kad su esesovci i druge nacističke službe počeli oduševljeno sprovoditi Hitlerovu naredbu da ''odstrane'' poljsku kulturu. Pošto Poljska više nije bila priznata kao država, njene zbirke su bile ''na izvol’te''. No, Hitler i Gering su znali da ''čuvanje'' zaplenjenih umetničkih radova mora pažljivo da se kontroliše. Gering je imenovao Kajetana Milmana za specijalnog poverenika za zaštitu umetničkih dela na okupiranim teritorijama. Milman je bio vrlo zadovoljan, jer je zbog svađa sa gaulajterom Beča dobio otkaz 1939. Kad je čuo za njegovo naimenovanje, Hitler je rekao: ''Pa ja sam njega morao da izbacim iz Beča, nije dozvoljavao da se išta premešta. Pripazite da ne odnese sve u Beč''. Njegov posao je bio da evidentira hiljade dela nagomilanih po depoima Nacionalnog muzeja u Varšavi i Vavela u Krakovu, a najbolje odnese u bezbedne delove zemlje da bi Hitler mogao da odluči šta želi za sebe.


     Čim je stigao, Milman je video da su ruševine Kraljevske palate u Varšavi postale otvorena pijaca za nemačke oficire. Sam načelnik Generalnog gubernatorstva Frank je s baldahina iznad trona otkinuo srebrne orlove i stavio ih u džep. Nameštaj, srebrno posuđe i drugi korisni predmeti su odneti u rezidencije visokih zvaničnika i njihovih žena. 


     Ni druge zbirke nisu prošle bolje. Svedok je opisao pražnjenje Nacionalne galerije savremene umetnosti: "Na trotoar su bacani neki teški predmeti. Kroz široko otvorene prozore video sam zlatni odsjaj ramova za slike. Radnici su bezvoljno podizali ta blaga poljske umetnosti i ubacivali ih u dug red kamiona. Imao sam utisak da mi ubijaju stare prijatelje". 


     Dovesti sve ovo pod kontrolu nije bio lak zadatak. Milman je brzo postao toliko uposlen da je morao dovesti svog polubrata Jozefa da mu pomaže. (Otpušten je kad je otkriveno da zaplenjene predmete daje svojoj ljubavnici). Gering je u Berlinu osnovao Centralnu povereničku kancelariju za Istok da bi organizovao čitav proces. No, to je naljutilo SS operativce, koji su napisali ljutito pismo glavnom štabu, insistirajući na tome da se predmeti od važnosti SS-u smesta šalju u njihova skladišta u Nemačkoj. Kad im je Himler naredio da sarađuju sa Milmanom, SS se pokorio, ali tokom okupacije uporno trudio da zadrži pravo na zaplenjene dragocenosti. Ovi pokušaji su redovno odbacivani, zbog Hitlerovog i Geringovog ekskluzivnog prava na sve predmete koji su ''na čuvanju''. 


     Do zime 1940, uz pomoć falange istaknutih nemačkih istoričara umetnosti, Milman je okupio najvažnije radove u Generalnom gubernatorstvu. Drugorazredni su jednostvano uskladišteni, a trećerazredni ustupljeni Frankovim dekoraterima za uređivanje kancelarija. Ubrzo je Hitlerov umetnički zamenik došao da sve pregleda. "Inspekcija je potvrdila moje sumnje da, osim umetničkih dela po najvišim merilima, za koja smo već znali u Nemačkoj i nekoliko radova iz varšavskog Nacionalnog muzeja, nije bilo mnogo toga što bi proširilo nemački inventar velike umetnosti. Predlažem da se tri slike iz zbirke Čartorijski, koje su trenutno u Berlinu, rezervišu za Umetnički muzej u Lincu". 
„Veliku trojku“ zbirke Čartorijski Milman je već bio odneo Geringu, koji ih je, kao premijer Pruske, stavio u Muzej kajzera Fridriha. Načelnik Frank, nezadovoljan zbog gubitka ''svojih'' najvećih remek-dela, Milmanu je naredio da ih vrati da bi ih Frank okačio u svojim apartmanima zamku Vavel, zajedno sa Rembrantovim "Portretom Martina Solmana", koje je dobio na poklon od Gestapoa. Frank je bio početnik u kolekcionarstvu i Milman je morao da mu prigovori zbog kačenja osetljivog Da Vinčija iznad radijatora. ''Iz bezbednosnih razloga'', tri slike iz zbirke Čartorijski vraćene su u prestonicu Rajha, malo pre nemačkog napada na Rusiju. Do kasne 1940. opet su krenule na istok, zbog sve žešćeg bombardovanja Berlina. (Piše: Lin H. Nikolas)