UMETNIČKO BLAGO EVROPE U RALJAMA HITLERA 10: GERMANI STARIJI OD AMEBA

ESESOVCI ARIJEVSKE KORENE TRAŽILI
 I NA TIBETU

     Hitler je smatrao da je 27 Direrovih crteža, koje je Napoleonov glavni zaplenjivač na nezakonito uzeo iz Albertine i prodao dilerima, nesumnjivo deo nemačkog nasleđa. Samo šest dana posle napada na Rusiju juna 1941., dok su borbe i dalje besnele u tom području, specijalni poverenik za zaštitu umetničkih dela na okupiranim teritorijama Kajetan Milman, poslat je u Lavov po crteže, Gering je naredio da ih odmah donese u Berlin i već uveče su bili kod Hitlera. On je nekoliko uvek držao uz sebe, čak ih nosio u glavni štab Istočnog fronta. 


     Nemačke vlasti su novembra 1939., više kao naknadnu formalnost, izdale niz dekreta koji legalizuju zaplenu imovine otete od poljske države. Nezasiti upravnici nemačkih muzeja, koje su njihove gradske vlade snažno podržavale, otimali su se oko poljskih fondova da njima popune rupe u svojim zbirkama. Gradonačelnik Nirnberga, kome kraljevske insignije Svetog Rimskog carstva nisu bile dovoljne, došao je u Krakov 1940. da uzme deo oltara Fajta Štosa za Germanski nacionalni muzej. 


     Štos je postao mezimac škole koja je propovedala da je ''Poljska zapravo Nemačka''. Svi su zaboravili da je Štos radio ne samo za nemačku zajednicu Krakova, već i poljskog kralja Kazimira IV Jageloviča, i da je umro u nemilosti, slep i napušten od svoje dece, jer je, kad se vratio u Nirnberg, posle 17 godina provedenih u Krakovu, osuđen zbog prevare. Gradonačelnik je ubedio Hitlera da bi poljski saboteri oštetili ono što je ostalo od oltara, pa ga treba skloniti u nirnberška jedinstvena skloništa. Upravnika i kustosa Nemačkog nacionalnog muzeja poslali su po ram. Oni su morali su da naprave specijalna kola za vožnju po šinama, a prethodno su uspeli sprečiti SS inženjere da istesterišu konstrukciju veličine 12 do 10 metara u segmente zgodnije za prenos. Kad je armatura bezbedno stigla veličanstvene figure su sklonjene u Rajhbanku u Berlinu. Nirnberg je tako mogao da sem habzburških krunskih dragulja izloži i drugo pokradeno nacionalno blago. Nemački zvaničnik je cinično izvestio da Crkva Naše Gospe u Krakovu izgleda mnogo bolje od kad je ogoljena, ''zahvaljujući praznom prostoru koji je ostao posle sklanjanja oltara''. 


     Manje uspešni bili su napori gradonačelnika Vroclava i direktora mesnog muzeja, dr Gustava Bartela, inače zakletog vernika u germansko poreklo bilo čega vrednog što je dolazilo iz Poljske. Kada nije mogao da ima čitavu zbirku, kao npr. Lazienki (uglavnog holandska), bio bi srećan i sa Rembrantom iz zbirke Čartorijski, Rubensovo "Spuštanje sa krsta" iz Varšave, te Kanaleta ''kvaliteta kao što je onaj u varšavskom zamku''. Svoj spisak želja je zaokružio čitavom bibliotekom Varšavskog muzeja, od oko 11.000 knjiga. Tokom dve godine, u Hitlerove kancelarije u Berlinu slivali su se debeli svežnjevi pisama, u kojima se Vroclav zalaže za polaganje prava na ovaj skup zaplenjenih radova. Lamers, zvaničnik rajhkancelarije, posle brojnih odbijanja, početkom 1942. razdraženo je pisao da mu se ponovno predstavljanje slučaja fireru čini besmislenim, jer je Hitler proglasio da zahtev Vroclava ''apsolutno ne dolazi u obzir, već je odlučio da predmete pošalje u Kenigsberg''. Vroclavska grupa, ipak, nije bila obeshrabrena, te je tražila deo skoro zaplenjene holandske jevrejske zbirke, ali su opet bili grubo odbijeni.


     Posle napada na SSSR, neki istočni delovi Poljske, ostali su ekskluzivna oblast SS-a. Njena arheološka jedinica Anenerbe već je finansirala egzotične projekte širom sveta, od studije indijanske medicine u Južnoj Americi do jezivih analiza ljudskih lobanja skupljenih po koncentracionim logorima. Anenerbe je bio toliko rešen da dokaže kako je germanstvo u okupiranim područjima dosezalo do najranije preistorije, da je čak i Hitler bio posramljen: "Zašto usmeravamo pažnju celog sveta na to da da nemamo nikakvu prošlost? Nije li dovoljno to što su Rimljani dizali veličanstvene građevine dok su naši praoci još živeli u kolibama od blata; sad Himler sad počinje da ih kopa i oduševljava se svakom krhotinom i kamenom sekirom koju nađe. Time samo dokazujemo da smo još čučali oko logorske vatre, dok su Grčka i Rim već dosegli najviši stepen kulture."


     Ipak, zvaničnici SS-a su u potrazi za bilo kakvim predmetom koji bi mogao da bude zaplenjen češljavali okupirane teritorije ''selo po selo, zamak po zamak''. Nije pošteđena ni aristokratija. Naoružani detaljnim spiskovima, esesovci tražili i dragocenosti poput ljubavnih pisama princeze Elne Rađivil kajzeru Vilhelmu I. Iz privatnih biblioteka je odneto i nagomilano u crkvi u Poznanju 2,3 miliona knjiga do februara 1941. 


     No, zaplenjivana je i jevrejska i poljska umetnost, nazvana kulturkič, a SS je planirao da u Berlinu izloži neke od najgorih primera. Slike koje prikazuju poljsku konjicu koja ubija nemačke vojnike što leže u rovovima nemačkoj će javnosti poslužiti kao opravdanje za dalje osvajanje Poljske. Izložba fotografija okupiranih delova dobila je sjajnu recenziju u "Berliner morgenpostu" februara 1942.: "Jedan od doživljaja Istoka ogleda se u zadivljenosti pri iznenadnom prilasku bleštavobeloj fasadi nemačke barokne crkve usred zemlje opustošene zbog loše poljske uprave ili boljševičkog nedostatka kulture. U zemlju koju je nemačka kultura uzdigla, sada se opet budi ono što je bilo nadvladano." (Piše: Lin H. Nikolas)