TAJNE MIKROKOSMOSA NIKOLE TESLE 14: DIJALOG SA SUDBINOM

POZVAN DA USREĆI DRUGE

     Vodeći američki psiholog Džejms Hilman svoju "teorije žira" je izložio u čuvenoj knjizi "Kod duše", koja se bavi zovom sudbine, kao "psihološkom realnošću prvog reda" jer je "prvorazredni činilac čovekove egzistencije". Hilman kreće novim putem, polazeći od stare ideje: da svaki čovek dolazi na svet zato što je zbog nečeg pozvan. Taj "zov" Grci su zvali dajmon, a Rimljani genije. Zapravo, to je duh koji štiti i prati čoveka tokom života, upravlja njegovim postupcima i namerama, odnosno, kao što Jung kaže, izražava određujuću silu koja čoveku pristupa poput proviđenja, mada je etička odluka prepuštena samom čoveku. 


     Tako je, npr. Sokrat za svoj život dobio vođu, koji je bio bolji od hiljade učitelja – dobio je svog dajmona. On je vladao svim njegovim ljudskim odnosima i bio "unutrašnji glas", koji ga je, između ostalog, odvratio od bavljenja politikom, koja je, pak, bila subina Platonovog života. 


     Upravo na tom platonističkom mitu počiva Hilmanova teorija žira, koja u savremenoj psihologiji nudi potpuno nov način razmatra psihološke fenomene, ne toliko pomoću uzročnosti već pozvanja. Jer, svaki čovek dolazi na svet zato što je pozvan da nešto bude i stvori, što je posebno izraženo kod genijalnih ljudi, pa i Nikole Tesle. 


     Hrast nosi žir, ali je i žir bremenit hrastom jer u sebi sadrži sve ono što će se kasnije iz njega razviti. Otuda Hilman nije pogrešio kada je za svoju teoriju izabrao "organsku" metaforu. Svoju "teoriju žira" Hilman definiše ovako: "Svaki je čovek oblikovan po jednoj predstavi, jedinstvenoj i neponovljivoj, koja je bit tog života i poziva ga izvesnoj sudbini". On ističe da čovek ne samo da treba da prepozna svog dajmona, tj. zov svoje sudbine, nego mora naći i način da uspostavi dijalog sa njim. U svojoj knjizi dobitnika Nobelove nagrade ili državnika stavlja "u isti koš" sa pop-zvezdama, ubicama i TV-voditeljima, posvećujući im podjednak prostor.


     Hilman koristi istaknute ličnosti samo da pomoću njihovih sudbina ilustruje ono što postoji u svakoj sudbini jer, nisu samo istaknute ličnosti pozvane, mada se kod njih pozvanje ispoljava na najočigledniji način. To potvrđuju i primeri Betovena, Mikelanđela, Da Vinčija i Nikole Tesle, recimo, kod kojih se pozvanost ispoljila veoma snažno i veoma rano.


     Teslini roditelji su bili nepokolebljivi u nameri da ga nateraju da, kao i otac, bude sveštenik, mada je njega i sama pomisao na to užasavala jer je pod uticajem svog profesora bio veoma zainteresovan za fiziku. Međutim, Teslu je svešteničkog pozova spasla teška bolest, zbog koje je devet meseci bio iscrpljen i praktično na samrti. Kad je jednom otac ušao u sobu da ga obiđe, sin mu je rekao: "Možda bih mogao da se oporavim ako mi dopustiš da studiram tehniku". Otac mu je odgovorio: "Ići ćeš u najbolju tehničku školu na svetu". I na ogromno zaprepašćenje svih, "vratio sam se u život, kao drugi Lazar" pisao je Tesla u svojoj biografiji. I ovo čudesno izlečenje jasno pokazuje koliko je bio u dosluhu sa svojim pozvanjem. 


     Dajmona treba shvatiti kao nosioca naše sudbine, ali ne u fatalističkom smislu. Jer, misliti da je svaki, pa i najmanji događaj, u našem životu oduvek određen, potpuno je pogrešno, ističe Hilman. Jer, da čovek nije samo proizvod nasleđa i sredine, svedoče i razlike u životnim putevima genetski identičnih blizanaca, koji su zajedno odgajani. To, kaže Hilman, govori da, sem nasleđa i sredine, postoji i pozvanje, koje ruši mistifikaciju roditelja, a posebno majke. Jer, kad dete postane isključivi smisao života, što je često kod mnogih majki, okreću se leđa nevidljivom smislu sopstvenog života; naravno, ako on postoji. "'Srećno' dete! To nikad i nigde nije bio cilj koji bi roditelj sebi postavio", kaže Hilman. "Marljivo, korisno dete – da; prilagodljivo dete: zdravo, poslušno, pristojno; dete koje se kloni nevolja; zabavno dete – što da ne?" 


     U antičkoj Grčkoj je sreća nazivana eudaimonia – zadovoljni dajmon. Dakle, samo dajmon koji dobija ono što mu pripada može duši deteta preneti blagoslov sreće. U protivnom, dete ne može biti srećno jer su potrebe njegovog dajmona osujećene od sredine, posebno roditelja koji traže svoju sreću u sreći deteta.


     Budući da svaki čovek dolazi na ovaj svet zato što je zbog nečeg pozvan, i Tesla, koji je, poput svakog genija, bio bakljonoša svog vremena, pozvan je da osvetli ono do tada neosvetljeno, i učini da se vidi ono do tada nevidljivo. Teslin život i stvaralaštvo zapravo su klasičan primer Hilmanove "teorije žira".


     Pri tome je Tesla i svojevrsni mitološki junak, koji nesebičnim, mukotrpnim radom čovečanstvu donosi ono što mu je najpotrebnije, a što do tada u tom vidu nije postojalo. I on se odvažio na avanturu da bi ljudskoj zajednici doneo ono do tada nepristupačno, nepoznato – a bitno će uticati na njen opstanak i dalji razvoj. Tesla je, uz to, posedovao i jednu od najvažnijih odlika junaka – žrtvovanje sebe zarad drugih, odnosno predavanje sebe višem cilju, bez brige za samoodržanje. 


     Još u najranijem detinjstvu je ispoljio svojstva koja su ukazivala na to da je predodređen za vrhunska dostignuća. Zato Jung kaže da "iako se detetu ne može pripisati psihologija odraslih, ono na čudan način u svom nesvesnom poseduje psihologiju odraslih, tako da je individua od samog početka". (Piše: dr Ivan Nastović)