UMETNIČKO BLAGO EVROPE U RALJAMA HITLERA 14: DIJAMANTI SU IZBEGLICAMA NAJBOLJI PRIJATELJI

     Početkom maja 1940. nemačke trupe probijale su se kroz Luksemburg i "neprohodne" Ardene, oko velikih utvrđenja Mažino linije, i vraćale se nazad ka Denkerku, zarobljavajući hiljade britanskih, francuskih i belgijskih vojnika. Iza njih, znatno manja nemačka sila je u centru Belgije uvukla Francuze i Britance u borbu, opet uništavajući biblioteku Univerziteta Luven, skoro obnovljenu posle uništavanja u Prvom svetskom ratu. Nakon pada Brisela belgijska vojska se držala još nedelju dana i omogućila spasavanje gotovo 400.000 francuskih i britanskih vojnika sa plaža Denkerka, kao i prevoz tri kamiona sa najvrednijim belgijskim slikama, pa i Ganski oltar, u više od hiljadu kilometara udaljen Vatikan.


     U Francuskoj se mnogo radilo na pripremi za odbranu, ali je problem bio u tome što su se koncentrisali na pogrešna mesta, stalno praveći poređenja sa Prvim svetskim ratom. Ništa nisu naučili ni od poraza Poljske, koju su Francuzi smatrali "slabom" nacijom. No, vojnici na frontu, kojima je bilo zabranjeno da pucaju na neprijatelja mada su mogli jasno da ga vide, umorni od monotonog života prepustili su se piću i lenčarenju. Njihovi oficiri, smešteni u lepim hotelima, vodili su udoban život. 


     U Parizu, život je neznatno promenjen. Dijamanti su se dobro prodavali jer ih je lako prenositi. Važne dame, pa i vojvotkinja od Vindzora, obučene u vedre uniforme Crvenog krsta i sličnih organizacija, uključile su se u radne akcije, ali i dalje izlazile zajedno u restorane, na koncerte, izložbe i konjske trke. Tokom retkih uzbuna za napad, livrejisana posluga služila je kafu i supu u skloništima. "Ric" je svoje navodno opremio vrećama za spavanje modne kuće "Hermes".


     Preprodavci umetničkih dela su radili, ali modernističkih radova je bilo sve manje, pošto su mladi umetnici mobilisani zajedno sa svima ostalima. Ipak, neverovatan broj umetnika ostao je u Parizu, željan da proda svoje radove. To je pogodovalo svakom kolekcionaru, pogotovu Amerikanki Pegi Gugenhajm, rešenoj da za svoj muzej "kupi po jednu sliku na dan". Umetnici su je naravno saletali, neki iz očaja, da skupe dovoljno novca za odlazak iz Francuske. "Ljudi su mi donosili slike ujutru u krevet, pre nego što ustanem", pričala je i ubrzo imala radove Tangija, Pevznera, Dalija, Đakometija, Mana Reja i Ležea. Mada se prostor oko nje sužavao, ona je ostala do kraja, kupivši, dok su nemački avioni bombardovali predgrađa, Brankušijevu čuvenu "Pticu u prostoru". Brankuši, koji nije mogao ni da pomisli da bilo šta proda, plakao je dok ju je odnosila. 


     U stanju prividne normalnosti, ljudi iz francuskih muzeja nisu posustajali u naporima da usavrše zaštitu svog blaga. Pošto su glavna dela stigla u Šambor, počeli su da preraspoređuju zbirke u 11 drugih zamkova zapadnog dela Pariza. U novembru, "Mona Liza" je, ušuškana na ambulantnim nosilima u zamandaljenom kombiju, u pratnji još dvaju vozila, premeštena u Luvinji, blizu Le Mana. Kustosa koji je bio uz nju tokom puta, morali su da iznesu poluonesvešćenog iz kombija i oživljavaju ga, ali Leonardovoj tajanstvenoj dami nije ništa falilo. Sa njom je išlo i Fra Bartolomeovo "Mistično venčanje svete Katarine" i drugi glavni radovi italijanske škole. Rubensovi radovi iz galerije Mediči otišli su u zamak Surš, Kurtalen, blizu Šatoduna, primio je egipatsku kolekciju, a veličanstveni Taljeran u Valenseu najvažnije skulpture: Milosku Veneru, Nike sa Samotrake i Mikelanđelove "Robove", kao i krunske dragulje. 

EVROPA GORI, PEGI GUGENHAJM
PUNI SVOJ MUZEJ

     U Šamboru, kustosi su pokušali da se osećaju kao kod kuće u ogromnom zamku u kojem niko nije živeo vekovima, a vodovodne cevi bile su istorijski materijalni predmeti. Život u ovom skloništu ipak je bio mnogo mirniji i opušteniji u poređenju sa zamkovima u kojima su vlasnici još živeli a seoski život još odvijao u punoj snazi. U Ševinjiju se lovilo sa čoporima ptičara i lovcima obučenim u crveno i zlatno. Vojvoda, vlasnik Valensea, imao je prekrasnu ali vrlo bučnu kolekciju papagaja u kavezima po celom zamku. Kustosi su, kao deo svoje profesionalne dužnosti, ubrzo naučili da je "30 ili 40 stručnih termina, pametno smeštenih u razgovor, bilo dovoljno da nas učini dostojnim sagovornicima i izleči od bilo kakvih kompleksa niže vrednosti".


     U Parizu, tavani Panteona i Sen Silpisa postepeno su se punili skulpturama i vitražima obližnjih crkava i institucija poput pozorišta "Komedi Fransez". Jedan kustos se sit ismejao kad je video Udonovu skulpturu zločestog antiklerika Voltera okruženog svecima i anđelima ruku uprtih ka nebu. U Bajeu, gradonačelnik je naredio da se čuvena tapiserija urola i spakuje u specijalni olovni zaštitni sanduk i stavi u betonski sef. 


     Uprkos svim pripremama, realnost invazije na Holandiju i Belgiju sve je zaprepastila. Anri Matis, koji se zadesio u Parizu, požurio je u putničku agenciju i rezervisao put za Rio. A Nemci su juna 1940. napredovali nemilosrdno. Milioni iz Belgije, sa severa Francuske i Pariza u talasima su bežali od ove razorne sile. Izmoreni, neoprani ljudi i deca, psi i mačke, vezani za dušeke, gurajući sumanuto prenatrpane bicikle ili jednostavno pešačeći, slivali su se u parkove Šambora i Valansea, što je jednog istoričara umetnosti podsetilo na Kaloove "Jadnike rata". (Piše: Lin H. Nikolas)