Poslednje decenije svog života Tesla je proveo posvećen golubovima, koje je, kako sam kaže, doživljavao kao ''iskrene prijatelje''.Među njima je središnje mesto zauzimala jedna bela golubica, sa sivim mrljama na krilima. Ona je, po Teslinim rečima, bila radost i smisao njegovog života, sve dok jednog dana, u njegovoj hotelskoj sobi, nije uginula. Prirodu njihovog uzajamnog odnosa svedoče i Tesline reči: ''Voleo sam tu golubicu. Da, voleo sam je kao što čovek voli ženu, i ona je mene volela. Ta golubica je bila radost mog života. Dokle god sam je imao, bila je svrha mog života. Ma gde sam se nalazio golub bi me pronašao; kada bih poželeo da je vidim samo sam pozvao i ona bi doletela do mene. Razumela me je i ja sam nju''.
Tesla nije gajio samo ljubav samo prema ovoj golubici, mada je nju najviše voleo, već i prema hiljadama drugih golubova, koje je hranio, a kada su bili bolesni ili povređeni lečio. Golubovi sa kojima je bio u tajanstvenoj komunikaciji, predstavljali su značajan deo njegovog života. Margaret Čejni u njegovoj biografiji piše da je jedan novinar video Teslu "kako stoji u tami, izgubljen u svojim mislima, sa pticom ili dve koje uzimaju hranu sa njegovog dlana ili usana, mada one noću ne vide i više vole da ostanu u svojim gnezdima". Zapravo Tesla je još od detinjstva gajio ljubav prema golubovima. "Voleo sam da ih hranim, kao i piliće i drugu živinu, uzmem pod mišku i mazim", zapisao je dodajući da je čak i zli gusan za njega bio nadahnuće. O pticama se brinuo i Leonardo da Vinči, ali na drugačiji način: odlazio je na pijacu, kupovao ih i potom puštao na slobodu.
Golub, inače, predstavlja snažan arhetipski simbol, jer je i sam motiv ptice arhetip par ekselans. Baš se simbolikom goluba, odnosno golubice, može tumačiti arhetipski smisao ove Tesline ljubavi, oslobođene površnog i trivijalnog psihoanalitičkog tumačenja, koje je svoj vrhunac doseglo u često citiranom radu američkog psihoanalitičara Džula Ajzenbada. On je analizirajući Teslu je svojim ortodoksnim psihoanalitičkim banalizacijama i grotesknim interpretacijama počinio mnogo veću grešku od Sigmunda Frojda, koji je ličnost Leonarda da Vinčija i njegovo stvaralaštvo sveo na ''porodični roman'', kompleks majke i ono što je u umetniku lično, a potpuno zanemario arhetipsku dimenziju Leonardove psihe, odnosno bazu i izvorište njegovog stvaralaštva.
Golub je simbol ljubavi, čistote, bezazlenosti, dugovečnosti; Velike Majke i sublimiranog Erosa. Poput ostalih krilatih životinja, i on simbolizuje sublimaciju nagona i prevlast duha; mir i sliku stvaralačkih misli; a često je simbol žene i ljubavnice. Golub je ptica Afrodite i njegova je slika nezaobilazna u njenim svetilištima; atribut je Ištar, Velike Majke, koja je u vreme potopa odabrala golubicu kao svog glasnika i poslala je da izvidi da li su se vode povukle, a ona je odletela do jedne masline i ubrala zeleni list. Pošto su golubovi posvećeni svim Velikim Majkama i nebeskim caricama, oni prikazuje ženstvenost i materinstvo i svuda se doživljavaju kao pozitivan simbol. U hrišćanstvu je golub simbol Svetog duha i princip božanstva, dok jato predstavlja vernike. U analitičkoj psihologiji predstavlja Animu, jer je ptica ljubavi.
Ester Harding, jedna od prvih Jungovih učenica, u svojoj knjizi "Misterije žene" piše: ''Svetlost Meseca koji sija odozgo sa neba i donosi osvetljenje i mudrost na zemlju često je predstavljena pticom, obično golubicom. Ali Sveta Golubica, koja se još uvek može sresti u hrišćanskim crkvama i poštuje kao Božiji Glasnik, donosilac Mudrosti, bila je poznata davno pre toga, kao glasnik i otelovljenje Velike Majke, Ona Koja Sija Za Sve''.
To je, posebno važno za razumevanje ljubavi Tesle prema beloj golubici, čijim je nestankom prestao i njegov stvaralački rad. Na nju je projektovao svoju Animu, što je ovoj ljubavi dalo arhetipski karakter, pa je psihološki neopravdano takvu ljubav označavati kao ''nastranu'', što čini, recimo, Vladeta Jerotić u svom radu "Psihološki portret Nikole Tesle". On zanemaruje ili ne zna da je u Teslinoj beloj golubici, kao i u Svetoj Golubici, simbolično zgusnuta mudrost i da je ona otelovljenje kako arhetipa majke, tako i božanske svetlosti. Jerotić na više mesta afirmativno citira Ajzenbada, pa tvrdi da "moguća objašnjenja" Teslinog ponašanja, pa i odnosa prema beloj golubici "mogu stići gotovo isključivo od psihoanalize, ali nas ona neće u potpunosti zadovoljiti". Ova tvrdnja je, naravno, neshvatljiva i neprivatljiva, tim pre što Jerotić u javnosti "slovi" za poznavaoca K. G. Jungovog dela, ali, izgleda samo na površnom, teorijskom nivou. Njega, inače, u ovom radu čak i ne pominje.
Jung definiše Animu ''kao skup svih iskustava koje muškarac ima sa ženom'', u smislu svih ženskih psiholoških težnji u muškarčevoj psihi. Anima predstavlja unutrašnju, idealnu sliku ženskog bića, a njen prvi nosilac je majka. Jung tvrdi da svaki čovek oduvek u sebi nosi sliku žene; ne jedne određene, već žene po sebi. U suštini, ta slika je nesvesna i u živom sistemu urezana nasledna masa, koja potiče iz pradavnih vremena. Ona predstavlja ''tip'' svih iskustava čitavog niza predaka o ženskom biću; sediment svih utisaka o ženi i nasleđeni psihički sistem prilagođavanja. Kad ne bi bilo ni jedne žene, iz ove nesvesne slike bi se u svako doba moglo navesti kakva u duševnom pogledu treba da bude ona stvarna. Isto važi i za ženu, koja ima urođenu sliku muškarca, Animusa. (Piše: dr Ivan Nastović)
Нема коментара:
Постави коментар