UMETNIČKO BLAGO EVROPE U RALJAMA HITLERA 4: AKADEMICI PROGNANI IZ MUZEJA

Piše: Lin H. Nikolas

CIGLER ''MAJSTOR STIDNE DLAKE''
SA HITLEROM I GEBELSOM

     Ernst Kirhner je izvršio samoubistvo 1938., slomljen zbog progona svog životnog dela iz nemačkih muzeja.


     Liberman nije dugo živeo posle iznuđene ostavke sa mesta predsednika Pruske akademije. Njegove izrazito figurativne slike, što je Hitler inače voleo, kasnije će izazivati agonije neodlučnosti kod zaduženih za čišćenje. Emil Nolde se držao svog članstva u Nacističkoj partiji čak i kad je stotinu njegovih radova izvrgnuto ruglu ili spaljeno, i vodio dugu prepisku sa Gebelsom, u pokušaju da povrati ono što je ostalo u muzejima. Naloženo mu je 1940. da dostavi na proveru svoju celokupnu godišnju produkciju, a na osnovu nepouzdanosti konačno mu je zabranjen rad. Neki službenik mu je pisao da su njegove slike predate Odboru za procenu bezvrednih umetničkih dela i zaplenila ih je policija. Do tada, oduzeto mu je više od hiljadu dela. Nolde, tad sedamdesetčetvorogodišnjak, povukao se u kuću na severu Nemačke, i uprkos zabrani rada, stotine akvarela naslikao je na parčićima papira kako bi mogli lako da se sakriju. Zabeležio je na paspartuu jednog: ''Svi moji prijatelji žele da mi nabave platno, papir i četke i preseku okove koji mi vezuju ruke – no, to niko od njih ne može.'' 


     Onima kojima nije bilo zabranjeno da slikaju išlo je malo bolje. Mada joj je sin Peter ubijen u Prvom svetskom ratu, Kete Kolvic je izbačena iz Pruske akademije zbog svojih levičarskih i antiratnih ideja, a primorana je da se odrekne ateljea u Berlinu. Dozvoljeno joj je da radi kod kuće, ali joj je bilo zabranjeno da izlaže i njeni radovi su uklonjeni iz muzeja. 


     Tek posle čistke umetnika, novi kulturni mentori usredsredili su se na same postavke. Isprva, zadovoljili su se novom vrstom izložbi, smišljenih da budu pokazane kao ekstravagantni primerci svega što je bilo dekadentno i pogrešno u Nemačkoj, te da okrenu javno mnenje protiv umetnosti koju su smatrali simbolom snaga što su tako nepravedno ponizile Nemačku 1918. Forma je generalno bila ista: slike su bile rđavo okačene, često bez ramova i obeležene cenama po kojima su kupljene tokom najveće inflacije u vreme Velike depresije. Nepristojni komentari i parole bili su po zidovima galerija, ali slike su i dalje bile tu. Da ovo ponižavanje modernih umetnika nije bilo samo ideja podređenih konformista potvrđeno je kad je Hitler iznenada posetio Nacionalnu galeriju da vidi slike Karla Lajpolda, protežea Rudolfa Hesa. Lajpoldove slike očevidno nisu ostavile nikakav utisak na Hitlera. Ali je on, kad se tu već našao, gledao dela ekspresionista, ali nije otvarao usta, već se zadovoljavao uvredljivim gestovima. Gledao je kroz prozor i komentarisao obližnje zgrade. 
Kako se gradnja Hitlerovog ''Zamka umetnosti'' u Minhenu privodila se kraju, trebalo ga je popuniti. Odsustvo konačnih pravila ogledalo se u izboru radova za izložbu koja je otvorila novu Kuću umetnosti. Hanfštengl, uprkos svom otporu nacionalsocijalističkim teorijama, pozvan je u Minhen 1936. da pomogne u odabiru slika. Hitler je hteo ''opsežno i visokokvalitetno izlaganje savremene umetnosti''. Komisija, sačinjena od nekoliko osrednjih umetnika među kojima je bio i Adolf Cigler, slikar realističnih aktova u umetničkim krugovima poznat kao ''Majstor stidne dlake'', bila je i više nego svesna šta nije bilo prihvatljivo, ali ne i šta jeste. Odlučili su se za javno nadmetanje. Jedini uslov bio je da učesnik bude nemačke nacionalnosti ili ''rase''. Pristiglo je preko 15.000 radova, a 900 je odabrano. Sam Hitler je došao da vidi izbor i u napadu gneva izbacio 80, izjavljujući: ''Neću tolerisati nedovršene radove.''


     Da popravio kvalitet sledećih izložbi Hitler je oterao većinu članova žirija, a za direktora postavio svog glavnog fotografa i tada savetnika za umetnost Hajnriha Hofmana. On se efikasno nosio sa hiljadama radova koji su stizali: jurio bi kroz galeriju u motorizovanim invalidskim kolicima, vikao užurbanim asistentima ''Prihvaćeno!'' ili ''Odbačeno!'', dok su prolazili pored slika. ''Samo jutros sam se provezao pored dve hiljade slika. Kako drukčije da završim na vreme'', ponosno je pričao kolegi.


     Gebels je, dodatno pojačavajući kontrolu, zabranio svaku umetničku kritiku. Ona je prepuštena umetničkim urednicima, koji pristupaju zadatku čistog srca i sa nacionalsocijalističkim uverenjima. Gebels je 1937. postavio Ciglera, koji je preživeo čistku žirija i bio unapređen u predsednika ogranka Komore Rajha za kulturu, da ''za izložbu odabere i obezbedi dela nemačke degenerisane umetnosti od 1910, a u posedu su nemačkog Rajha''. Cigler nije bio veliki umetnik, ali se istakao kao organizator. U Berlinu, službenici Ministarstva kulture hitno su telefonirali muzejima u Pruskoj da ih upozore na čistku. Dela Pikasa, Braka i Munka, koja su pripadala prijateljima Nacionalne galerije, baron Edmund fon Hajt, predsednik asocijacije, poslao je u sefove banke Tisen. Njih su prijatelji kasnije, u panici, rasprodali, jer je 1938. objavljen dekret po kome vlada neće plaćati kompenzaciju za zaplenjenu umetnost.


     Iz muzeja Folkvang u Esenu zapanjujućih 1200 dela poslato je u Minhen, a nacistički direktor grof Budišin nije bio zainteresovan da spase bilo koje. Ni Matisovu "Kupačice sa kornjačom", koju će kasnije spasti Džozef Pulicer. Hamburški umetnički paviljon je izgubio 1.302 dela. Neko vreme, Bavarske državne zbirke slika, čiji je direktor bio blizak sa firerom, ostale su bez samo 16 dela.