 |
| UKRADENIM ''DOKTOROM GAŠEOM'' GERING OTPLATIO DUGOVE |
Posle napada na Poljsku, na Zapadu je usledio period iščekivanja, nazvan i lažnim ratom. Hitler je tražio od saveznika da se odreknu Poljske i nastupiće mir, ali je svojim generalima tajno naredio da počnu pripreme za napad na Francusku i neutralne zemlje Holandiju, Belgiju i Luksemburg. Želeo je da pokori zapadne države da bi mogao napasti Staljina pre nego što ovaj napadne njega. Tokom zime nemačka vojska je 13 puta dobijala naređenje za napad, koje je u poslednjem minutu povlačeno. Hiljade građana je neprestano tražilo način da ode u Englesku, Švajcarsku ili Ameriku.
Kolekcionar holandskih crteža Fric Lugt i njegova žena preselili su se iz Pariza u Švajcarsku septembra 1939, ne ponevši mnogo sa sobom, ali su organizovali da im najvažniji radovi iz njihove zbirke stignu u 60 pošiljki. U maju 1940. su se preselili u SAD, gde je Lugt postao predavač na koledžu Oberlin. Valter Fajlhenfelt je iz Berlina otišao za Amsterdam još 1933, pa sad nije oklevao; čak pre nego što su nemačke trupe ušle u Poljsku, poslao je Sezanove slike iz svoje kolekcije u London i, vođen instinktom, poveo porodicu na odmor u Švajcarsku, gde su ostali tokom celog rata. Sezan je otplovio za Njujork, bez osiguranja, zajedno sa umetničkom kolekcijom pisca Eriha Marije Remarka, koji je Fajlhenfeltovima poslao telegram sa samo jednom rečju – "Čestitam" – da javi da su slike stigle. Postupak je bio mudar jer su zemlje koje su primile određeni broj izbeglica, u strahu od velikog priliva, postajale sve manje velikodušne u izdavanju viza.
Građani zemalja koje su same pomagale izbeglicama da započnu i nastave svoj život, uprkos događajima u Poljskoj, nisu mogli zamisliti da nacističko osvajanje, čak i ako se dogodi, neće biti samo teritorijalno već će uvesti Novi poredak u svaki aspekt njihove domovine. Kako je svest o opasnosti rasla, Jevreji u Holandiji koji su to mogli, preduzeli su mere predostrožnosti. Zigfrid Kramarski, državljanin Holandije od 1922. i direktor banke Liser-Rozenkranc, poslao je slike i druge vrednosti u SAD. Među njima je i čuvenog Van Gogovog "Doktora Gašea" i dve druge slike ukradene iz Berlinske nacionalne galerije, koje je Gering prodao da bi vratio dug. Kramarski je za naredno proleće rezervisao prevoz za Malajski arhipelag na jedinom brodu luci na kojem je još bilo mesta. Prijatelj iz Nemačke, koji je znao za Hitlerov plan za sutrašnji napad, prigodno je spomenuo da će "noćas padati kiša". Napad je otkazan, ali je bankar sa porodicom seo na prvi voz za Lisabon, posle produžio za Njujork i konačno završio u Kanadi, jer su im odbijeni zahtevi za američku vizu.
Nisu svi bili tako odvažni. Žak Gudstiker, najekstravagantniji trgovac umetničkim delima u Amsterdamu, u maju 1939. otišao je sa ženom na nekoliko dana u London, ponevši neke od slabijih slika, koje je tamo odložio. Svom advokatu dao je punomoć da preuzme 94 godine staru firmu "Gudstiker", put u Ameriku rezvervisao za jesen, a dve dragocene američke iseljeničke vize bil su pečatirane u njihovim pasošima. Ali, Gudstikerovo srce nije bilo za to. Porodični posao je pretvorio u uspešnu međunarodnu operaciju sa mušterijama od renomea kakav je bio Vilijam Randolf Herst. U njegovom zamku pored Amsterdama, prepunom umetničkih dela, odigravali su se spektakularni događaji. Na jednoj večeri, 1937. Gudstiker je angažovao ceo Koncertgebau orkestar. Sa njima je kao solista došla austrijska sopranistkinja Dezire Halban, kojom će se ubrzo oženiti. Kad je došlo vreme polaska, Gudstiker nije mogao da prisili sebe na to da se ukrca na brod. Njega je usred ledenog Atlantika pogodio torpedo i svi putnici su stradali. Gudstiker je to shvatio kao signal da ostane u Holandiji.
Nemačke snage su holandsku granicu prešle u zoru 10. maja 1940. Upozorenja holandskog vojnog atašea u Berlinu nisu uzeta za ozbiljno jer je jadan čovek toliko puta slao upozorenja za svaki Hitlerov otkazani napad. Firerova tehnika zavaravanja dosegla je vrhunac tog veličanstvenog prazničnog vikenda na Duhove: strategija dezinformisanja bila je toliko uspešna da su Francuzi ostali ubeđeni da će Nemci tog dana napasti Balkan. Dok je hrabra holandska vojska (poslednje borbe je vodila 1830) panično dizala mostove u vazduh i probijala brane, zavladao je metež. Direktora Belgijskog muzeja dr Lea van Pejveldea, koji je sa ženom došao u Amsterdam da otvori izložbu belgijske umetnosti, pre zore su probudili telefonom iz Brisela i savetovali da se vrati u Belgiju. Kad je našao taksistu voljnog da ga pokuša prevesti, pozvao je Gudstikerove da mu se pridruže, ali su oni oklevali. Njihov advokat je poginuo na biciklu dan ranije pa nije imao ko da preuzme ogromne Gudstikerove interese u Holandiji, a Gudstikerovu majku, udovicu, nisu mogli da ubede da pođe. Van Pejvelde je pošao, ali je nekoliko sati kasnije morao da se vrati: svuda su se vodile borbe i svi putevi bili su blokirani.
Mogao je da ode samo preko mora. Gudstiker je pokušavao da stupi u vezu sa američkim konzulatom u Roterdamu da bi obnovio svoju iseljeničku vizu, koja je istekla tačno tog dana. Nije uspeo. Pokušaji za bekstvo delovali su beznadežno, ali je Van Pejvelde ubedio Gudstikerove da krenu sa njima u luku Ijmojden. Hiljade ljudi krenulo je ka obali, ali, uz pomoć Van Pejveldeovih diplomatskih papira, oba para su uspela da se ukrcaju na "Bodengraven", koji je trebalo da pristane u Dover na putu za Južnu Ameriku. Imali su sreće. (Piše: Lin H. Nikolas)
Нема коментара:
Постави коментар