 |
| HITLER UŽIVA U PANORAMI PARIZA ''OTVORENOG GRADA'' |
Svaki voz i stanica juna 1940. bili su zatrpani, a u ovu reku očaja, slila su se i najveća blaga Francuske. "Mona Liza" je otišla među prvima i bezbedno juna prispela u jedan stari manastir blizu, a pridružiće joj se još više od 3.000 slika. Poslednji konvoj prešao je Loaru samo nekoliko sati pre nego što su mostovi dignuti u vazduh. Najveći konvoj mučno je puzio. Jedna od vozača kamiona Lusi Mazurik, preplašena jer je vozački ispit položila samo dan ranije, kasnije je napisala: "Nemačke letelice su bez prestanka nadletale put. Da su želeli da nas napadnu, bio bi pokolj". Idućeg dana, prolazeći kroz seoski krajolik koji izgleda nije bio ni pod čijim nadzorom, obradovali su se shvativši da je samo spominjanje Luvra dovoljno za nabavku preko potrebnog benzina. Sa kamionima koje je hitno trebalo popraviti stigli su na dan godišnjice primirja iz 1918.
I francuska vlada je napustila Pariz 10. juna i pridružila se remek-delima u zamku iza zaštitne barijere koju je pružala Loara. Ali putevi su bili toliko preopterećeni da je ministrima trebalo više od 12 sati da pređu 160 kilometara i dođu do svojih odredišta oko Tura. Došao je red na njih da otkriju uobičajene neudobnosti seoskog života. Pomanjkanje instalacija za kupanje dovodilo je do iznenađujućih susreta čuvenih persona po hodnicima: i Čerčil i sveprisutna ljubavnica francuskog premijera, grofica De la Porta, tumarali su umotani u komotne svilene crvene bade-mantile u potrazi za kupatilom. Vrhovni zapovednik francuske vojske Vejgan, uz ohrabrenje ambasada neutralne Amerike i Švajcarske, tek je 13. juna proglasio Pariz otvorenim gradom. To je bila vojna odluka, jednako koliko i estetska: Vejgan je želeo sprečiti odbrambene jedinice da potpuno opkole grad. Čerčil se sa tim nije slagao; smatrao je da bi "odbrana od kuće do kuće veličanstvenog grada" ostavila snažan utisak. Nemačke trupe ušle su u Pariz sutradan. Vlada, koja se opet povlačila, bespomoćna kao i osam miliona izbeglica, preselila se u Bordo.
U pokretu je u haotičnim danima invazije bilo i hiljade umetničkih dela iz privatnih zbirki, kao i onih koji su pripadala glavnim jevrejskim kolekcionarima i dilerima. Ali te zbirke, koje su bili samo delić privatne umetničke imovine u Parizu, nisu bile među onima koje su muzeji prevezli na jug. Pegi Gugenhajm, kojoj su odbili zahtev za prostor u skloništima Luvra jer je, kako je ona kasnije tvrdila "Luvr procenio da su slike suviše moderne i nedovoljno vredne čuvanja", mahnito počela da ih skida sa ramova. Dela je spakovala u tri velika sanduka, uspela da pošalje u Viši i skloni u prijateljevu štalu. Trgovac umetničkim delima Paul Rozenberg je, pre nego što je preko Lisabona izbegao u Njujork, ostavio 162 važna dela u banci blizu Bordoa. Sef je čuvao po pet Degaa i Monea, sedam Bonara, 21 Matisa, 14 Brakovih radova, 33 Pikasova i dobar izbor radova Koroa, Engra, Van Goga, Sezana, Renoara i Gogena. Još sto Rozenbergovih slika otišlo je u iznajmljeni zamak pored Floaraka. Matis, koji je bio kod Rozenberga u Bordou, toliko se užasnuo kovitlacom izbeglica koje su pokušavale da se ukrcaju na bilo šta što bi ih odatle odvelo, da je rešio da ne napušta Francusku. Polagano napredujući od grada do grada preko juga Francuske, trebalo mu je dva meseca da dođe do svog omiljenog hotela "Regina" u Nici. Kad je konačno stigao, napisao je svom sinu u Njujorku: "Činilo mi se da bih tako postao dezerter. Ako svako ko išta vredi napusti Francusku, šta ostaje?"
Žorž Vildenstajn je stavio 329 predmeta u Francusku banku u Parizu, 82 dao je u Luvr, ali je dosta ostalo u njegovoj kući pored Pariza kad su on i njegova porodica izbegli u Eks-an-Provans. Rotšildove slike koje je čuvao Luvr samo su delić ogromne porodične imovine razbacane po celoj Francuskoj. Mirijam de Rotšild, poznata po svojoj konfuznoj rasejanosti, zauvek je izgubila veliki deo svoje zbirke koju je zakopala u peščani nasip blizu Dijepa, ali ne obeleživši mesto. Opreznija porodica Bernem-Žen poslala je 28 slika prijateljima u zamak Rastinjak, gde su ih pažljivo sakrili u velike kovčege, ormare i plakare. Juvelir Anri Veve stavio je Rembrantove gravire u Parisku banku, ali je sa sobom u zamak u Normandiji poneo svoju voljenu i jedinstvenu zbirku islamskih minijatura i knjiga.
Iako količine radove uključene u ove aranžmane deluju impresivno, u potpunosti blede u poređenju sa isporukom čije je uspešno prevoženje kroz Francusku i Španiju do Lisabona izveo diler Martin Fabijani. Posle smrti legendarnog Ambroaza Volara jula 1939., njegov brat Lisjen prodao je veći deo svog dela zbirke Fabijaniju, koji je godinama sarađivao sa Volarom. Na spisku je bilo 429 Renoarovih dela; 68 Sezana, 57 Ruoa, 13 Gogena, i tako dalje, ukupno 635 radova. Pošto su odobreni papiri za izvoz, krenule su za Britaniju na brodu "Ekskalibur", koji je malo pre toga prevezao vojvodu i vojvotkinju od Vindzora u poluizbeglištvo na Bermudima. Nažalost, kad se brod približio Bermudima, Britanci nisu Francusku više smatrali saveznikom već neprijateljskom zemljom čija bi valuta mogla biti iskorišćena za finansiranje nacističke agresije na Englesku. Svi britanski konzuli, upozoreni na izvoz "neprijateljske" svojine, "zbog neprijateljskog porekla" i sumnjivih Fabijanijevih naklonosti, slike su uskladištili u Kanadi, gde su dočekale kraj rata. (Piše: Lin H. Nikolas)
Нема коментара:
Постави коментар