 |
| HOLANDSKA VOJSKA NIJE MOGLA DUGO ODOLEVATI NEMCIMA |
Pad Francuske izazvao je preokrete i van njenih granica. Britanske zbirke, ranije evakuisane u Vels, najdalje dokle bi avion koji uzleti sa tla Nemačke mogao stići, sad su bile tačno ispod nemačkih aviona kod lete iz novih baza u Francuskoj i bombarduju industrijske gradove centralne Engleske. Iako Bangor i okolina nisu bili meta, zabrinjavala je čak i mogućnost da slučajna bomba može zbrisati sav sadržaj Nacionalne galerije. Nekih 200 slika "najviše važnosti" raspodeljeno je na tri mesta: kuću u Bontnevidu, imanje lorda Lisburna kraj Aberistvita i zamak Karnarvon. U prve dve vlasnici kuća čašćeni su fantastičnim električnim grejanjem, mnogo boljim od staromodnog sistema na paru u Karnavonu, gde se vlažnost kontrolisala tako što su se u obližnjem potoku natapala ćebad i potom kačili među slike. Kako je strah od nemačke invazije jačao, a rat u vazduhu intenzivirao, upravnici galerija počeli su da traže smeštaj ispod zemlje. Tehnički stručnjaci Martin Dejvis i Ijan Rolins su po divljim predelima Velsa istraživali "kamenolome, duboke useke na koje je mogao da se stavi ojačani betonski pokrivač, železničke tunele, slobodne pećine..." Isprva, turneja nije ohrabrivala. "Prilazi kamenolomima ispunili su Rolinsa i mene očajem kad smo pomislili na slike Nacionalne galerije", pisao je Dejvis. Konačno su otkrili kamenolom Manod, blizu Festinoga, koji je imao i vlasnika raspoloženog za saradnju, voljnog ne samo da im ustupi prostor, već i proširi ulaz, što bi omogućilo otvaranje sanduka u kamenolomu.
Sređivanje unutrašnjosti kamenoloma nikako nije bio mali posao. Morali su da raznesu 6.000 tona kamena da bi se nivoi poravnali, kao i da na 125 hektara u samoj špilji naprave šest građevina u kojima bi se svetlost i vlažnost mogli kontrolisati. Nedeljno se šest ili sedam stotina slika po jakom vetru provlačilo putevima toliko uskim da se dva kamiona ne bi mogla mimoići. Kad bi stigli, sanduci teški više tona morali su da se bez krana spuštaju centimetar po centimetar na mala motorizovana kolica koja su ih vozila u zgrade. Unutra je bilo dovoljno zidnog prostora da se okači cela zbirka, kojoj je zahvaljujući i odsustvu ljudi, "čije je prisustvo dovoljno da poremeti najpažljivije održavano stanje vazduha", bilo bolje nego kod kuće.
Na zapadu zemlje spremana su druga skloništa za Britanski muzej i Muzej Viktorije i Alberta. Bombe su ipak došle. Nacionalna galerija gađana je devet puta. U Britanskom muzeju uljana bomba prošla je tačno kroz svod glavne čitaonice; druge su uništile krov nove galerije Partenon, koju je nešto ranije muzeju poklonio lord Duvin. Tejt, čije su zbirke takođe pregrupisane iz prvih skloništa, bombardovan je iznova i iznova, dok sve galerije nisu postale neupotrebljive. Direktor Rotenstajn, gledajući sa onog što je ostalo od krova, video je scenu pustoši: čitave table asfalta sa ulice ležale su na zidovima i krovnim gredama; druge, propale kroz stakleni krov i drveni pod, ležale su dole u podrumu.
Do 21. juna 1940. Hitler je mogao da likuje jer je kontrolisao veći deo Evrope. Plan koji su nacisti imali za zapadne teritorije potpuno se razlikovao od koncepta za iskorišćavanje Istoka. Ove zemlje bile bi ekonomski integrisane u nemačku sferu. "Germanskiji" predeli, poput Holandije, Flandrije i Luksemburga, trebalo je da budu ustrojeni kao i sama Nemačka, i postanu deo "nordijskog rajha". Francuskoj je bilo dozvoljeno da zadrži neke kulturne aspekte koji nisu tolerisani u ostatku Hitlerovog carstva, jer su se mnogi iz nacističkog režima tajno divili civilizaciji svojih elegantnih i nadmenih komšija.
Nije bilo potrebe za oduzimanjem nacionalnih zbirki novih "provincija": Hiljadugodišnji Rajh ih je posedovao. Uvećavali su ih plenom "stranih neprijatelja" (u šta su spadali svi Jevreji, bez obzira na državljanstvo) i kupovnom programu gigantskih razmera, finansiranom iz neograničenih budžeta u koje se novac slivao iz privreda nemačkih žrtava.
Status Holandije kao buduće nemačke provincije bio je učvršćen hitnom postavkom civilne ličnosti na mesto poverenika Rajha, koji je uz to bio toliko prisan sa nacističkim vođama da nije moglo biti sumnje u njegovu lojalnost: Artur Zajs-Inkvart je bio od velike pomoći u sprovođenju austrijskog anšlusa, i kao pomoćnik načelnika Generalnog gubernatorstva u Poljskoj stekao veliko iskustvo o okupaciji. Ovo imenovanje iznenadilo je vojsku, koja je planirala tradicionalno vojnu vladu. Himler, pun žara zbog uspešnog pokretanja svojih planova za germanizaciju Poljske, tajno je obilazio Holandiju, "posmatrajući predele i ljude koji bi očigledno rasno koristili Nemačkoj". Poslao je predstavnika Anenerbea u Hag da ostvari kontakt sa holandskim intelektualcima i promoviše "nordijski indogermanizam" rešavajući se crkve, boljševizma, slobodnog zidarstva i jevrejstva. Kad je postalo jasno koliko su Holanđani prema ovim reformama neprijateljski nastrojeni, Himler je uzrok za sve pripisao tome da je javno mnenje Anenerbe tesno vezivalo uz druge, svakako neintelektualne, aktivnosti ogranaka SS-a. Odbojnost koju su Holanđani osećali prema Nemcima bila je toliko jaka da ih je Gebels nazvao "najdrskijim i najneposlušnijim narodom na čitavom Zapadu". (Piše: Lin H. Nikolas)
Нема коментара:
Постави коментар