 |
| ZAJS INKVART, STRUČNJAK ZA OKUPACIJE DRŽAVA |
Kajetan Milman je kao pomoćnik rajhkomesara Zajs-Inkvarta, svom pretpostavljenom našao prigodan smeštaj u praznoj vili blizu Haga jer je zahtev za useljenje u holandsku kraljevsku rezidenciju odbijen kao netaktičan. Da se raspita gde su određene zbirke i skloništa, pozvao je šefa za muzeje holandskog ministra kulture J. K. van der Hagena, koji je pretpostavio da Milman predstavlja vojnu vlast i tek kasnije shvatio koje su njegove namere. Milman je odmah počeo praviti spisak "neprijateljskog" vlasništva i otvarati bankovne račune: jedan namenjen kupovini za Geringa, Hitlera i druge visoke zvaničnike, koji je finansiran iz Nemačke, a drugi za novac od budućih prodaja predmeta koje će zapleniti "Služba za neprijateljsku imovinu". I Geringov kustos Hofer je ubrzo došao da ugovori potencijalne kupovine, a sam komandant Luftvafea iskoristio je pauzu pre Denkerka da svrati do Amsterdama da vidi rezultate. Milman i njegovo osoblje dobili bi deset posto provizije od svake transakcije.
Samo nadgledanje holandske nacionalne zbirke nije bilo Milmanova briga; ono je pod Zajs-Inkvartovom vladom ostavljeno Holanđanima. Podizanje skloništa za holandske dragocenosti nastavilo se u saradnji sa Nemcima u prvim mesecima okupacije; ipak, germansko nasleđe mora biti očuvano. Zapadno od Amsterdama žurili su da završe moderne betonske zgrade, sa najnovijim klima-uređajima, prekrivene veštačkim peščarom i dobro utvrđene, te su "Noćna straža" i druga remek-dela tu premeštena iz mnogo teže odbranjivog zamka u Medembliku. U nacionalnom parku Hohe Veluve u centralnoj Holandiji sagrađen je još jedan bunker za zbirke muzeja "Kreler-Miler". Krajem 1941, nemačke vlasti su, u strahu od britanske invazije, naručile izgradnju dodatnih skloništa u krečnjačkim pećinama blizu Mastrihta, tačno na nemačkoj granici. Najveća remek-dela najvažnijih muzeja i kraljevske palate posebnim vozovima opet su pažljivo premeštena na ovo tajno mesto. Van der Hagen je tačnu lokaciju isto tako tajnovito preneo holandskoj vladi u izgnanstvu u Engleskoj.
Dr Kreler i njegova žena, gospođa Miler, glavne mecene muzeja koji je nazvan po njima, odmah posle Prvog svetskog rata kupili su u Nemačkoj tri slike nemačkih umetnika po krajnje niskim cenama, doneli ih u Holandiju i poklonili muzeju. Gering je bacio oko na ove slike jer je "Veneru" naslikao njegov omiljeni umetnik Kranah. Druge dve, "Venera" Hansa Baldunga Grina i "Portret dame" Brojna Starijeg, bile su takođe vrlo poželjne. Rajhmaršal je smatrao da su prodate za "nekorektne cene" i nepravedno donete iz svoje postojbine. Milman je poslat kod direktora "Kreler-Milera", dr Van Deventera na pregovore o mogućoj prodaji i ponudio 600.000 holandskih florina u gotovini. Van Deventer je isprva bio zapanjen ovom ponudom, smatrajući je suviše niskom. Izgledalo je da su pregovori zapali u ćorsokak dok Milman nije predložio da "Kreler-Miler" ponuđenu sumu primi na ime kredita za tržišnu potrošnju.
No Gering nije planirao da zadrži te slike. Hans Pose, glavni Hitlerov diler, pisao je firerovom sekretaru Bormanu da, pošto je Baldung-Grinova slika "jedan od najlepših i najvažnijih radova nemačke renesanse", "izuzetno je poželjno" da se slika uzme za Linc, gde bi predstavljala "remek-delo nemačkog odeljka". Borman je i dalje neodlučan povodom čitave nagodbe, ali njegov šef nije. Slika je namenjena za Linc.
Zvaničnici "Kreler-Milera" mesecima su se predomišljali oko izbora slika, među kojima su bila Pisarova, Van Gogova, Maneova i Degaova platna. Baš po želji nacista, koji su se ratosiljali "degenerisanih" slika, ali se ispostavilo da su bar dve zaplenili u Parizu. "Kreler-Miler" je bio zadovoljan i posle rata: dobili su nazad tri nemačke slike, a zadržali sve sem dve ukradene u Parizu.
Nesvesni "plemenitih" germanskih namera i birokratskih mahinacija nacističkih agencija, građani Holandije prvenstveno su bili zabrinuti neposrednim posledicama okupacije. U ranoj fazi činili su se mogućim različiti kompromisi, i dok su se nadali bekstvu ili oslobođenju, nije bilo razloga da se propusti ogroman profit koji se mogao napraviti na račun neprijatelja. A nigde nije bio veći nego u trgovini umetninama. Jedan od prvih akata novog režima bio je dekret kojim se naređuje hapšenje jevrejskih izbeglica iz Nemačke koji su u Holandiju došli posle 1933. Među njima je bio i legendarni istoričar umetnosti Maks Fridlender, bivši direktor Muzeja "Kajzer Fridrih", koji je nerado došao 1938, tek pošto mu je odbijen zahtev za ulaz u Švajcarsku. Zajedno sa njim išla je njegova biblioteka i arhiv, koja su smešteni u prestižni Biro za istorijsko-umetnička dokumenta u Hagu. Nepopravljivo nepraktičnog sedamdesetjednogodišnjeg akademika i njegovog starog kućepazitelja čuvali su drugi emigranti iz sveta umetnosti. O Fridlenderovom hapšenju odmah je izvešten Geringov kustos Hofer, zauzet kupovinom u Amsterdamu. Uz Geringovo odobrenje, Hofer je lično otišao u vojni zatvor da organizuje Fridlenderovo oslobađanje. Dato je objašnjenje – zamena identiteta. U zamenu za spasavanje, od Fridlendera je traženo da pravi procene za nacističke kolekcionare. Kad je 1942. za sve Jevreje bilo obavezno nošenje žute zvezde, Fridlender je proglašen "počasnim arijevcem" i oslobođen te obaveze. (Piše: Lin H. Nikolas)
Нема коментара:
Постави коментар